МАНАСТИР СТУПЉЕ

Манастир Ступље, са црквом посвећеном светом арханђелу Михаилу, налази се 25 километара удаљен од манастира Липља, у селу Горњи Вијачани, на рјечици Манастирици која се два километра низводно улијева у Укрину. Са именом манастира Ступља се први пут срећемо у запису из Крушевског поменика, заправо поменику манастира Добруна, који је изгорио у пожару Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. У њему се имена монаха из Ступља помињу заједно са монасима манастира Липља и то у дијелу Поменика који се датује у
другу половину 15. вијека. Након записа имена ступљанских монаха у поменик манастира Добруна код Вишеграда први сљедећи нама познати податак о овом манастиру потиче из 1629. године. Тада је у Ступљу, у манастиру Светог архистратига Михаила „званом Ступа“, преписан манастирски Типик “ .. у вријеме понизног игумана господина Георгија .. “ у вријеме босанског митрополита Исаије и пећког патријарха Пајсија. Још неколико књига преписаних у Ступљу, које су се до 1991. године налазиле у збирци славонског манастира Ораховице, говоре да су се ступљански монаси током 17. вијека старали да своју обитељ опреме богослужбеним књигама, а што је непосредно свједочанство о активном животу ове монашке заједнице и релативно повољним временима за њено дјеловање. Ово ће се потврдити у другом, шест деценија млађем, запису, сачињеном у једном другом ораховичком рукопису. У овој биљешци наводи се да је поменута књига донесена из манастира Ступља у вријеме игумана кир Исаије, 1691. године. Из ње сазнајемо да су у исто вријеме из Ступља у Ораховицу пренесени и један Панегирик и један Октоих једногласник. Да је број ступљанских књига које су на самом крају 17. вијека „евакуисане“ у Ораховицу био знатан, свједочи и, нажалост, недатован запис у још једном ораховичком рукопису: ”ово је књига манастира Ступља”. Сљедећи запис, опет у књизи из ораховичке збирке рукописа, даје податке о монасима чијом заслугом су рукописне књиге из Ступља склоњене у славонски манастир Ораховицу. У запису се каже: „Ово је књига манастира
Ораховице, светог оца Николе, Христовог чудотворца. Књигу принесоше из манастира Ступља јеромонах Атанасије и Арсеније и Сава и Максим и Теофил и Теодосије старац. Они дођоше из манастира Ступља у манастир Ораховицу.“ Познат је још само један писани извор везан за манастир Ступље. То је биљешка из 1696. године у истом ораховичком рукопису која казује да „.. у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агаренских (исламских, прим. а.) чеда“, те да “ .. тада манастири Ступље и Липље сагорјеше и опустјеше коначно.“

Из ових, релативно малобројних, али рјечитих историјских извора може се, са доста сигурности, претпоставити историја манастира посвећеног светом арханђелу Михаилу, званом Ступље, између првог и посљедњег познатог помена, то јест у периоду од средине 15. до краја 17. вијека. Вријеме оснивања манастира треба тражити у годинама прије уписа имена његових калуђера у Крушевски поменик, дакле прије средине 15. вијека. Како је босанска средњо-
вјековна држава изгубила самосталност падом под Турке 1463. године, а посебно с обзиром на чињеницу да је овај сјеверозападни дио Босне гдје се Ступље налазило у периоду од 1463. до 1527/1528. године био под влашћу Угарске, у склопу такозване Јајачке бановине, то је сигурно да је овај манастир настао у предтурско доба. Ко су му
били ктитори и када је заправо настало Ступље – питања су на која за сада нема прецизног одговора. Владавина српског краља Драгутина над овим крајевима на концу 13. и у првим деценијама 14. вијека дала је повода народном казивању, према којем су готово сви сјевернобосански манастири његове задужбине. Међутим, писана свједочанства о евентуалним задужбинама овог владара на простору између Дрине и Врбаса, за сада нису позната.

У Ступљу се од средине 15. до краја 17. вијека одвија организован монашки живот. Најпоузданији доказ за то је већи број рукописних књига, насталих у Ступљу, које су се након Велике сеобе, како свједоче на почетку наведени записи, обрели преко Саве, на аустријској територији, у манастиру Ораховици. За калиграфско преписивање и украшавање типика, панегирика, октоиха и ко зна колико још непобројаних, у сеобама и страдањима несталих псалтира, јеванђеља, отачника, требало је много писмених, вјештих и трудољубивих калуђерских руку. Сачувани рукописи само дају основу за претпоставку о неколико пута бројнијем фонду данас уништених рукописа, а број њихових преписивача несумњиво је свједочанство о бар десетак пута већем броју монаха у манастиру током његове снажне активности у 16. и 17. вијеку. Помен шест ступљанских јеромонаха и једног старца, избјеглих у Ораховицу, такође представља само дио братства које се, уочи бијега испред турске одмазде након пораза од Аустријанаца у великом рату 1683. до 1690 године, налазило у Ступљу. Можемо само да претпоставимо колико је ступљанских монаха страдало у тренутку кад манастир „сагорје и опусти коначно“, а колико их је нестало у сеоби. За та времена, руком другог преписивача у истој ораховичкој књизи каже се: „…таква искушења, скрб и напасти су претрпјели монаси, скитајући се у земљи угарској и њемачкој.., од лукавих Нијемаца и Угара ни сам архиепископ Арсеније није био поштеђен““. Каква искушења, скрб и напасти су претрпјели монаси, скитајући се у земљи угарској и њемачкој, кад од лукавих Нијемаца и Угара ни сам архиепископ Арсеније није био поштеђен? Колико је ступљанско братсво било прије ове несреће, какав су храм имали, колико земље и шуме, ливада и пашњака, какве конаке, трпезарију, испоснице, ћелије – то можемо тек да наслутимо. Све до 1994. године манастир Ступље је у науци био познат само као појам из историјских извора, смјештан неодређено на непознату локацију у широј околини Теслића. Како се у два од пет постојећих помена Ступља оно среће заједно са поменом манастира Липља, то је увријежена претпоставка да су се ова два манастира налазила недалеко један од другог и да је током вијекова њиховог трајања постојала непрестана жива веза између њихових братстава. Стога се све до марта 1994. године, када су прецизно
убицирани остаци манастира Ступља, на основу заједничког помињања у изворима, претпостављало да се он налазио негдје у близини Липља, што се показало оправданим. Заиста, локалитет Црквиште, на којем су откопани темељи цркве, а три године потом и конака и других пратећих зграда манастирског комплекса Ступља, удаљен је 12
километара ваздушном линијом од Липља, до којег води око 20 километара макадамског пута уз ток ријеке Укрине.

 конак

Поменуто Црквиште налази се у селу Горњи Вијачани, у општини Челинац. Локалитет, чија површина износи око 600 м2, налази се на лијевој обали потока Манастирице, који се свега два километра низводно улива у Укрину. Темељи цркве пронађени су систематским археолошким ископавањем на дубини од 0,30 м испод површине, и то као посљедњи сачувани ред камења, без трагова везива. Грађевина је имала основу једнобродне базилике са правоугаоним бочним пијевницама, које су обухватале и просторе протезиса и ђаконикона, са једном, доста широком, полукружном олтарском апсидом на истоку. Дужина темеља од западног зида до тјемена апсиде износи
нешто преко 14 метара. Брод цркве, до пијевница, широк је преко пет метара, на простору пијевница ширина цркве износи више од 7,5 м, а олтарска конха је широка 4,40 м. Централни простор наоса одвојен је од олтарског простора зидном преградом исте дебљине као вањски зидови објекта. На мјесту гдје се сјеверна пијевница наслања на
сјеверни зид препознају се остаци пиластра, а и на јужном зиду, на мјесту које је симетрично овом налазе се остаци сличне конструкције. Јужни дио темеља је веома оштећен. На јужној страни откривена је још једна зидна преграда, која дијели брод на два дијела – западни, највјероватније припрату, и источни, вјероватно узани западни травеј
наоса. На западном простору, у припрати, откривени су остаци поднице од набијене иловаче, запечене пожаром. У подници су пронађени бројни ковани клинови, највјероватније из кровне конструкције која је могла пасти у вријеме када „манастир Ступље изгорје“, те неколико фрагмената керамичких посуда чија уситњеност не омогућује доношење било каквих закључака о старости и поријеклу ових налаза. Свуда око темеља и на подници откривени су трагови слоја паљевине.

Само откриће темеља цркве, премда најзначајнији, није и једини доказ да се управо на овом мјесту налазио манастир Ступље. Поред поменуте близине манастира Липља, на постојање монашког општежитија на овом мјесту указује и низ топонима који су сачували сјећање на некадашњи манастир. Недвосмислен путоказ је свакако име рјечице – Манастирица – али и назив Калуђерско брдо, који носи један вис, недалеко од локалитета Црквиште, са сјеверне стране. Мјештани Горњих Вијачана тврде да су деценијама приликом орања ове парцеле налазили ломљени грађевински камен, што је без сумње допринијело већем разарању остатака ступљанског храма.
Ипак, најзначајнија потврда да се на локалитету Црквиште налазио управо манастирски комплекс била су открића темеља конака, до којих се дошло приликом систематских археолошких ископавања у прољеће 1997. године. Ови темељи налазе се сјеверно и западно од темеља цркве. Дужина западног темеља је 17 метара, док је 26,50 метара била дужина његовог сјеверног зида. На дужини од 6,50 метара од сјеверног угла је један преградни зид, а сљедећи преградни зид био је пет метара удаљен од претходног. У том простору нађени су остаци поднице. Стрмина терена и близина потока, који је свакако током времена мијењао корито, вјероватно су допринијели уништењу покретног археолошког материјала којег је, на овако значајном локалитету, свакако морало бити у знатнијим количинама. Пронађено је неколико фрагмената керамике, али због њене уситњености није било могуће утврдити њихову старост и поријекло. Уз њих је пронађено и неколико кованих клинова, највјероватније из кровне конструкције конака.

Како на читавом локалитету готово да нема трагова обрађеног камена нити остатака других грађевинских материјала, намеће се претпоставка да је сва квалитетна грађа из, крајем 17. вијека разореног, манастирског комплекса употријебљена за неку, у то вријеме актуелну, градитељску активност рушитеља Ступља – османлијских власти. У историји мукотрпног настојања српског народа да сачува своју вјеру, традицију, уопште национални идентитет у току дугих вијекова ропства под Турцима, нису ријетки случајеви насилништва над православним храмовима и потоњег коришћења грађе, у првом реду обрађеног камена, за изградњу исламских богомоља, ханова, хамама, сараја. Велика вјероватноћа да су остаци Ступља уграђени у неки, нама данас непознат, исламски, било
вјерски, било јавни, административни објекат, може да буде свједочанство о квалитету, лијепој обради и можда декоративности камена којим је била грађена ступљанска црква Светог арханђела Михаила. Да је била саздана од лошег, ломљеног и необрађеног камена вјероватно не би привукла на себе пажњу и интерес својих уништитеља, те би и количина грађе затечена на локалитету свакако била далеко већа. Али уколико су се на згаришту манастира нашли лијепо тесани камени блокови, декоративни довратници и допрозорници, аркаде, архитрави и прагови њихова репрезентативност је управо могла мотивисати Турке да их систематски уклоне и употријебе при градњи неке своје зграде. Уз помоћ археолошких остатака, писаних извора и сличности у обрисима темеља ступљанске цркве и конака са неким сачуваним манастирским црквама на широком простору који је у 16. и 17. вијеку покривала Пећка патријаршија, могуће је, бар у основним облицима, замислити како је највјероватније изгледало Ступље у временима свог процвата. Основу чији се облици у највећој мјери подударају са темељима цркве
Светог арханђела Михаила у Ступљу имају цркве манастира Свете Тројице под Овчаром и Вазнесења Христовог у Рачи на Дрини. Црква у Овчару, чија се градња датује у девету деценију 16. вијека, је и приближно истих димензија, свега нешто мало дужа и шира од ступљанске, што је пружало једнаке могућности градитељима и у рјешавању горњих конструкција – градњи купола и сводова. Управо изузетне сличности основа, прецизније – трагови ослонаца носача кубета на темељима у Ступљу, дају право да се претпостави да је и црква у Ступљу, као и храм под Овчаром, имала над централним простором куполу ослоњену на пиластре; да су се над пијевничким просторима дизали степенасто надвишени лукови који су подупирали куполну конструкцију; да су западни и источни
(олтарски) травеј могли бити надвишени полуобличастим сводовима, а сама конха апсиде, како је уобичајено, полукалотом.

 прозор детаљ
Основу и схему простора, као и горњу конструкцију црква у Ступљу је, као и већина њој савремених српских сакралних грађевина, добила непосредним угледањем на рашке споменике. Извјесна разлика између ступљанске и овчарске цркве уочава се у облику и димензијама олтара, који је код Свете Тројице петостран и за једну четвртину ужи од брода цркве, док је у Ступљу полукружан и готово једнаке ширине као и брод, по чему је цркви Светог арханђела Михаила у Ступљу сроднија црква манастира Раче. Да ли се над припратом цркве манастира Ступља, као у Овчару, дизало слијепо кубе, или је ту примијењен неки други, сводни облик, то вјероватно никад нећемо поуздано сазнати, али нам већ образложена претпоставка о квалитету и декоративности камена од којег је храм
Светог арханђела Михаила у Ступљу био грађен, оставља и могућност да замишљамо изглед појединих детаља на фасадама. Не можемо да тврдимо да је клесани украс око прозора, портала и на вијенцима био кићен, као код Свете Тројице овчарске, али готово да можемо бити сигурни да Ступље није имало ништа мање профилисаних лукова, колонета, једноставних капитела и база но што их имају цркве осталих манастира у сјеверној Босни –
Липља, Озрена, Тавне, Возуће или Ломнице. Овај репертоар декоративних елемената такође води поријекло са српских владарских задужбина 13. вијека, па се и овдје срећемо са сведеним и поједностављеним рашким облицима.
Тако, на основу археолошких података и аналогија са савременим, мање или више удаљеним, грађевинама на подручју Пећке патријаршије оног времена, смијемо да замишљамо цркву манастира Ступља као складну грађевину чији су конструктивни склоп и декоративни елементи, као и већина српских храмова тог времена, били замишљени у
духу рашке архитектонске традиције. Остаци конака, веома великих димензија, уз сјеверну и западну страну темеља цркве у Ступљу рјечито говоре о бројности, економској моћи и значају ступљанског братства у времену прије трагичног рушења овог манастира и избјеглиштва монаха преко Саве, у Ораховицу. Готово да се у потпуности може замислити стари конак, са чврсто зиданим дијелом према падини брда на сјеверу, прозорима и тријемовима окренутим према југу и истоку, свјетлу и води, и истовремено омогућеним везама са црквом и другим објектима
који су се могли налазити у манастирској порти. Писани извори и археолошки трагови пружају нам податке који се међусобно допуњавају, као дијелове слике, разбијене безобзирним турским насиљем, временом све
више уситњаване и даље расипане.

(Манастир Ступље регистрован је као споменик културе друге категорије одлуком
1994. г. и ужива мјере заштите прописане Законом о заштити културних добара Републике
Српске; Сл. гласник РС бр. 11/95)

Aутор: др Љиљана Шево

(Текст преузет са адресе: http://www.blminter.net/spcbl/pdf/i_stuplje.pdf )