ФОЧА је стари град на ушћу Ћехотине у Дрину, смјештена на раскршћу путева, незаобилазна тачка трговачким караванима и путницима, али и освајачким војскама (илирским, трачким, римским, грчким, аварским, словенским, османским, аустро-угарским, њемачким…)
Од XIV вијека почињу помени у документима. Тако у једном документу из Дубровачког архива из 1368. године помиње се град на ушћу Ћехотине у Дрину, смјештен на путу дубровачких каравана (Дубровник – Цариград) као значајан трговачко – занатлијски центар. Фоча је значи још отада била позната по својој трговини и занатству. Вјерује се да је та трговина почела од деветог вијека, одмах иза дубровачке.
Најпознатији пут кроз Фочу био је Дубровачки, најтрајнији, најблискији и најзапамћенији. Њиме се стизало из Дубровника у Фочу за десет чела или пет дана. Из Фоче је ишао један крак даље преко Тјентишта и кроз Вратар за Гацко. Други крак је ишао ка Пљевљима а трећи када се пређе скелом код данашњег доњег моста, Устиколини..
Мање је познато да у раном и средином средњег вијека, најгушће на нашим просторима је била насељена баш област од Неретве до Дрине, тј. области Горње Дрине – Фоче, Бистрице (стари градови око Миљевине данашње), Сутјеске, Међурјечја (склад Пиве и Таре), Загорја (Калиновик и околина),Гацка, Невесиња… па је зато Фоча била одувијек на раскрници путева.
За средњовјековног периода Хотча (Хоча) се чешће са околином звала Дрина (Дрина је наиме, највише звано оно што заклапа десна страна ријеке Дрине са ријеком Ћехотином, па узбрдно и склад Пиве и Таре).
Фоча је од настанка српске државе спадала у Србију којом су владали Властимировићи. ЉЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА спомиње како је мађарски војсковођа Киш упао на ове просторе и пљачкао. Српски кнез Часлав Клонимировић Властимировић му је пошао у сусрет и стигао га поред саме ријеке у ,,Дринској Жупанији’’ (мало низводно од данашњег града Фоче) и тешко поразио Мађаре да је и сам Киш погинуо. Ова погибија Киша на простору данашње Фоче је имала за посљедицу освету Кишове удовице, која је после упала у Мачву изненада ноћу са великом војском, заробила и погубила кнеза Часлава, након чије смрти се Србија распала на мање удеоне кнежевине: Рашку и Босну.
Фоча (односно област горњег тока ријеке Дрине звана ,,Дринска кнежевина’’) је ипак све до 1376. године припадала Рашкој, а тек за Твртка ПрвогКотроманића, након рата са Николом Алтомановићем улази у састав Тврткове краљевине (којој је средиште у Босни, јер Твртко је краљ Срба, а не саме Босне), а овим крајевима су управљале његове хумске војводе.
Послије по Твртковој смрти 1391. године овим крајевима завладала је породица Хранића – односно велики војвода Хума, Сандаљ Хранић Косача (1392-1435) који је владао готово самостално својом територијом од Неретве до Дрине. Сандаља ће наслиједити синовац Стефан Вукчић Косача, војвода (херцег) од Светога Саве, по коме се његова област назва Херцеговина (1448. године), па тако и Хочу западе да буде Херцеговина,али по прилици за кратко и стоно мјесто Херцеговине (Херцеговина није имала престоницу јер није била самостална држава, већ стона мјеста, која су се мијењала по потреби, али најчешће су била у Хочи, на Загорју и Међурјечју код Хоче).
Тако Фоча никада у својој дуготрајној историји није припадала Босни, него увијек Србији, па Херцеговини, а тек од 1878. године за Аустро-Угарске окупације припашће новоствореној, никада до тада не постојећој Босни и Херцеговини, која је настала као окупациони термин, и у склопу ње се и даље налазила наравно у Херцеговини.
Још за Хранића – Косача почели су први упади Османлија на ове просторе. Прва најезда Турака прошла је Хочом (Фочом) још1416. године, али то није било стално заузеће Хочевећ само привремено (пљачкашког карактера). Очити су подаци из дубровачких архива да 1430. године Сандаљ Хранић и даље држи Хочу, Кукањи Горажде, јер му је долазио дубровачки посланик као званичнику.
Исте те 1430. године саграђен је познати мост и нови град на Неретви-Мостар, који је градио Радин гост,“мајордом војводе Стефана“ (родом из Слатине код Хоче,вјероватно се презивао Бутковић).
Идућа провала Турака на Хочу је 1435. године, исто само привремена. Исте године помиње се кнез Хоче, Радета Цријеповић како преузима царину за продају олова.
Не зна се тачно датум кад је пала Хоча под Турску власт застално, али се зна да су 1. априла 1465. године Хоча и Горажде сигурно били и даље у рукама херцега Стефана. Тако да су Хочу Турци изгледа тек застално заузели приликом пада унутрашње Херцеговине, у љето 1465. године, и од ње су основали крајишки војводалук(вијалет) који је био под босанским санџаком.
Тек 16. јануара 1470. године од освојене Херцеговине Турци су основали посебан херцеговачки санџак, који је одвојен од босанског, са центром у Хочи (помиње се Ахмед-војвода који управља из сједишта у Хочи). Херцеговачки санџак захватаће чак и дијелове Далмације и Лике, а састојао се од више нахија и кадилука.
Сједиште Херцеговачког санџака остало је у Хочи до 1572. године када прелази у Пљевља,с тим што је сједиште бивало повремено и у Мостару. И сједиште дринског кадилука била је исто Фоча, чак се звао ,,кадилук Фоча,, од 1483. године, а од 1495. године зове се Фочанским кадилуком. Оснивањем Босанског пашалука 1580. године, херцеговачки санџак, а самим тим и Фоча у њему ће бити укључена у њега.
Фоча је по првом турском попису ових крајева 1477. године имала 227 домаћинстава, 33 нежењена мушкарца, 5 удовица и свега 3 муслимана, и то распоређених у четири махале. Овим пописом је „извршено депосједовање“ над Србима- од Срба је одузета земља и дата „за подизање муслиманске махале“.
Идуће 1478. године помиње се у попису Херцеговине варошица или касаба Хоча, која је убиљежена као пазар у нахији Соко. Касније 1519.године та нахија Соко већ припада Фочи.
У попису налазимо тачно утврђене порезена винограде(односно на вино) у неким селима око Хоче,што нам јасноговорида су виногради постојали,а и да се пило вино. Такође, има и мјесто повише саме Устиколине које носи име Вина. (Устиколина је мјесто гдје је ушће Колине,као што је и Устипрача гдје је ушће Праче). Нагађа се и није насигурно јасно зашто је нестало винограда и винове лозе. Да ли су Османлије уметањем ракије(јер су они знали поступак печења ракије, коју су они први и донијели као да трују народе које желе да освоје)потиснули винограде и вино, или можда самим робовањем народу није било више до вина. Можда је и нестала та врста лозе која је подносила овдашњу климу и висине или се можда и клима промијенила. Међутим, турска власт је изричито наредила да се виногради поваде јер винограду треба доста рада, а циљ им је био и да уметну шљиву (која је из Азије) и ракију коју су они донијели, а Срби Хочани је нажалост здушно прихватили.
Пошто је Фоча на раскрсници трговачких путева (била је чак и трг робља у другој половини XВ вијека), кроз њу су пролазили многи путописци, домаћи и страни путници који су спомињали у својим путописима и дневницима занимљивости о Фочи и Фочанима (Словенци, Чеси, Пољаци, Италијани, Турци и Њемци).
Тако 1499. године путописац Ритлер Харф описује своје путешествије од Новог Пазара кроз Гротзеи (Фочу), за Стон.
Од њих знамо и за Филипа Милутиновића, трговца Фочанина, који је духовит по томе што је поред султанове законске забране извоза олова, извезао за кратко вријеме, негдје по 1500-ој години,13 тона олова у Ђенову, и 30 тона олова чак у Шпанију.
Помиње се и одређени Живан, који је имао несрећу да је знао више него треба. Знао је дугове трговаца Дубровчана појединцима из турске власти, те су га Дубровчани откупили са сином му Кристофаном, „зашили у вреће и бацили у море“,да не би открио њихово затајивање дугова.
Ширину трговања Фочана потврђује и Вук Јокаловић, који је пословао у Софији и Трнову у Бугарској.
Помиње се 1502. годинезараза у самој Фочи, а сљедеће године ипо читавај Херцеговини која је радила с Дубровником, да би се већ у јулу проширила на сву европску Турску.
Велика куга која је харала Дрином 1504. године потрла је много народа. Тада су забиљежена многа усвајања дјеце из Дрине, као и из других крајева у Дубровнику. Тако је Николета „кћи Вукаса са Дрине“ усвојена у Дубровнику од Томаша Миладиновића. Нека дјеца су унајмљивана,а нека и продавана,док су се ријетка обучила занату. Они који су служили код трговаца и занатлија (ма одакле били из дубине) звали су се ЂЕТИЋИ. Највећи број ове дјеце која су завршила у Дубровнику, нијесу се никад вратила него остали у њему или одлазили даље.
Прва већа побуна Срба Фочанапротив турске власти подигнута је 1533.године. Санџак-бези Херцеговине и Босне су ударили топовима на побуњенике Хоче док нису савладали побуну.
Постоје записи из 1530-их година њемачких посланика Фердинанда Хабсбуршког који су на свом путу у Цариград султану Сулејману Величанственом пролазили кроз Фочу. По некима су њемачки путописци преправили Хочу у Фочу. Али сви су они дали нам понеки податак о Фочи. Тако знамо од путописца Канеја за стари велики удобни каравансарај на Тјентишту, опкољен високим планинама, који је уједно био и трговачки центар; од француског путописца Лефевреа да је нови хан у Фочи (коме је чак читав кров од олова) толико велики да може да прими и 300 коња.
То значи да је Фоча ипак била трговачки центар, чим је могла да прими толике трговце и њихове коње и робу. Временом су се градили и нови ханови на путевима Дубровник – Фоча – Средња Босна, и Фоча – Цариград.
Од познатих ханова су: луксузни хан Мехмеда-паше Кукавице (поријеклом одавде) направљен прије 1758. године, и његова сат-кула (симбол Фоче, саграђена од камена у облику четвртасте призме, висине 20 метара, а у њој је уграђен најстарији спомен-сат из 1493. године који је био поклон Дубровчана Фочи), те Авдагића хан (био на мјесту данашње Бегове куће)…
Чувени турски путописац Евлија Челебија у свом путопису из 1664. године пише: ‘’Путовао сам у многе градове, доходио, али овако мјесто још нисам видио’’. Челебија помиње и да су у Фочи Јевреји имали своју засебну махалу. У народу се прича да су у Фочи трговали Жидови (Јевреји), али да су их Хочани надмудрили мјерећи јаја,те су они као рекли да ту нема мјеста за Жидове. Казују старији људи, да су отјерани тако, и што су Фочаци пазарни дан окренули од понедељка у суботу (на ‘’жидовски недељни благдан“).
Тако се и за османске владавине, Фоча као град на раскршћу и јак трговачки центар и даље уздизала, и постала позната и по свом занатству (израда предмета од коже, вуне, метала и дрвета), по својој ручној радиности (великим ханџарима, пушкама кремењачама, сјекирама, јатаганима, димискијама…). Пошто је била и сточарски крај, позната је и по својим занатлијама као што су табаци, сарачи, чизмаџије и ћурчијама, те по производњи украсних предмета и накита. Ипак највише је Фоча била позната по својим кујунџијама и чувеним фочанским токама, копчама, белензукама, алалима, брошевима и цигарлуцима. Знамо и за мајсторе који су правили одјевне предмете и кућне потребштине: терезије, абаџије, бојаџије, свиларе, ћилимаре.
Сви фочански производи продавали су се на пијацама (базарима). Једна од главних пијаца је на Сухој (између Тјентишта и Вратара), гдје су Фочаци трговали са трговцима из Дубровника, Цариграда, чак и Беча.
Зна се да је варошица Хоча ималачак иводовод(направљен од глине и дрвета) који је постојао1474.године, стога значи да је направљен најмање коју годину прије.
На подручју Фоче постоји већи број цркава и џамија из различитих историјских периода, те других значајних грађевина и споменика материјалне културе.
Поуздано се зна да су у самој Радовини(Хотчи)од средњег вијека биле двије старе цркве, а да ли их је било још,тешко се може утврдити јер немамо поузданих сачуваних трагова да нас упуте. Једна црква је она на којој је направљена Царева џамија,а друга је била у Каурском Пољу на десној обали Ћехотине.
Ова прва, можда градска црква,и њена судбина, описана је од стране А. Бејтића:“..сама мунара,управо њезино подножје,које очито,не показује повезано рјешење с објектом,као код других џамија,и просто је накнадно прикрпљено већ постојећем објекту“. Тако је очито да Царева џамија почива на темељима једне раније и такођер репрезентативније грађевине,управо тробродне базилике“, што значи издужене правоугане основе. Изгледи су да је та црква настала врло рано. Б. Храбак пише да: „На мјесту данашње Цареве џамије била је романична грађевина (најкасније из XIII вијека), тј. црква, свакако православна“. У близини је било и гробље, гдје су откопане двије тешке камене шкриње. Црква мора да је била старија од сакралних објеката у старој Рашкој. Ти остаци саборне цркве (базилике) и сакралних споменика упућују на закључак да је насеље морало постојати дубоко у средњи век и да је Хоча можда тада била неко црквено средиште.
Друга црква, у Каурском Пољу, имала је своје калуђере и своју земљу око цркве прије 1470.године, како се наводи послије једним пописом турским. Спомиње се „митрополит“ и највјероватније је ова црква припадала милешевској митрополији. Б. Храбак каже: „На десној обали Ћехотине налазио се митрополитов ступ, свакако метох манастира Милешеве; састојао се од ливада и њива. Доласком Турака уклопљен је у фочански хас..“. А турски „Катастар наводи њиве, цркву, митрополита и калуђере, винограде, сенокосе (ливаде), ступ, двор, двориште, селишта, луке и лучице… У хас су претворена и два села на обронцима Црног Врха с леве стране Ћехотине. Земље на десној страни Ћехотине су касније претворене у муслиманске махале“.
Поред ове двије најстарије цркве, било је и још много других, али које не можемо тачно лоцирати. Већина их је порушена турским надирањима на ове просторе или преправљана у џамије, тако да је за само непунихпрвихсто година турске владавине,сама Хоча добила оријентални карактер и данас видљив, те постала дио источњачке културе.
Први који је у Хочи саградио џамију био је херцеговачки санџак-бег Хамзабег, а и његови наследници су правили своје. Најпознатија од њих је Алаџа Џамија подигнута 1549. године занимљива по својим украсима и сликама због којих је и добила име (алаџа значи шарено) које су радили чувени мајстори са Истока. Тако је Фоча постала град у коме је и на први поглед очит судар различитих култура.
Фоча је остала под Турском до у XIX вијека као дио херцеговачког санџака у склопу Босанског пашалука. На њу није имао утицај Први српски устанак јер су ови простори и даље остали под Турцима. Занимљиво је да је један од четворице јањичарских дахија, због чијих зулума је и избио устанак, био Мехмед-ага Фочић, поријеклом Херцеговац с ових простора, добар говорник, управник нахије Подриње.
Већих промјена није било до 1832. године када је Херцеговина поново постала засебна област под Турском, и добила и свог везира, а 1875-77. године претворена у засебан вилајет.
Но, подизањем новог херцеговачког устанка (НЕВЕСИЊСКЕ ПУШКЕ) доћиће до нових кључних преокрета на овим просторима.
ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК (у народу звани НЕВЕСИЊСКА ПУШКА) довешће до велике Источне кризе у које су се уплеле и велике силе које нису дозволили извојевану независност српском народу на овим просторима. Иако су устаници ослободили територију од Требиња, Фоче, Коњица, до Невесиња и Вишеграда, и створили своје ХЕРЦЕГОВАЧКО ВОЈВОДСТВО, изабрали свог војводу Пера Тунгуза и своју владу, херцеговачки устанак 1875-1878. године је на крају донио нове историјске преокрете који су почели Аустроугарским окупирањем ових простора, сходно мировним одлукама Берлинског конгреса 1878. године. Тиме је почело ново прекрајање граница: дио Херцеговине припашће тек независној Црној Гори (и неки предјели Фоче), дио Турској, а дио Аустро-Угарској (већински предио Фоче је њој припао у склопу новоизмишњене дотад не постојеће окупационе категорије Босне и Херцеговине). Тако настају нови односи који утичу на промјену живота и у Фочи. Потребе окупатора за експлоатацијом руда и шума довешће до другачијег начина живљења, и стари значај Фоче опада.
Аустро-Угарским пописом становништва Босне и Херцеговине 1879. године муслимани је било 38,73%, али тај број је опадао због одсељавања муслимана у Турску, али највећи број муслимана се задржао у већим градовима и источној Босни и Херцеговини, па је Фоча била међу првима по проценту муслиманскох становништва који је у њој износио чак 65%.
Није пуно прошло до прве побуне и против нове окупационе власти. Већ 1882. године избила је буна када је нова власт почела да регрутује младиће за своју војску по Херцеговини. Занимљиво је што у овој буни су ратовали православци и муслимани на истој страни, а главне вође су опет биле исте: Перо Тунгуз и Стојан Ковачевић. Устанак су прихватиле само мостарски, невесињски, и фочански срез. Трајао је шест мјесеци, и више је утихнуо због обећаних аграрних реформи него војно.
Већих промјена у Фочу није било све до анексије Босне и Херцеговине Аустро-Угарској монархији 1908. године од када она занично престаје бити дио Турског Царства. Настало врење у јавном мјењу није ништа могло промјенити, као нити балкански ратови јер је окупаторска Аустро-Угарска чврсто држала власт на овим просторима.
По завршетку Првог свјетског рата Фоча је ушла у састав новостворене Краљевине СХС, па Краљевине Југославије – у склопу Зетске бановине, а у Другом свјетском рату била је дио квинслишке марионетске Независне Државе Хрватске, за које су се збили незапамћени погроми на овим просторима. У периоду од 20. јануара до 10. маја 1942. године Фоча је била центар слободне територије називане и ФОЧАНСКА РЕПУБЛИКА, у којој је боравио Врховни партизански штаб и Централни комитет КПЈ. Тада су настали чувени ,,ФОЧАНСКИ ПРОПИСИ” значајни за организовање органа и Народноослободилачких одбора на ослобођеној територији. На простору Фоче су се одиграле и битке на Неретви и Сутјесци 1943. године, које су биле међу најзначајнијим на простору читаве Југославије. Коначно ослобођење Фоча је дочекала 11. јануара 1945. године од стране Шесте црногорске бригаде, и ући ће у састав новообразоване СФРЈ.
Од грађанског рата 1992. године Фоча је дио Републике Српске (БиХ) којој припада и данас.
НАПИСАО:Вук Петровић Ашкраба
(Текст преузет са адресе: http://www.foca-online.info/kultura/67-istorija-foce-ii-dio)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.