Петар Кочић
(29. јун 1877. Бања Лука – 27. август 1916. Београд)
Српски песник, писац и политичар. Рођен је у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке у данашњој Републици Српској. Основну школу је учио у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман.
Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда, те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу. Године 1904. је дошао у Србију и кратко време био наставник у Скопљу. После две године се преселио у Сарајево, као чиновник „Просвете“, али је убрзо отпуштен због учешћа у радничком штрајку и протеран у Бањалуку.
Уочи анексије Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске, Кочић покреће лист „Отаџбину“ у Бањалуци и ствара своју политичку групу која је проповедала борбу против Аустрије и нарочито непостедне борбу против остатака феудалног ропства. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика аустро-угарског провинцијског Босанског сабора у Сарајеву.Видевши у њему противника државе, државни органи су га често хапсили и кривично гонили. Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства, те је доведен у Београд на лечење. Умро је у београдској душевној болници за време окупације. У Босни, тада провинцији Аустро-Угарске, на Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповедника друштвене правде. Својих идеја и своје борбе (која га је с годинама све више и више исцрпљивала) није се одрицао упркос прогонима којима је све више био изложен, упркос јасној спознаји спочетка свог јавног деловања: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог а презрен и гладан као пас.“ Душа праве речитости сигурно је био Петар Кочић, песник међу приповедача, приповедач међу политичарима, политичар и народни трибун који је речи Истина, Слобода, Отаџбина и Бог писао увек великим словом. Пред сам крај живота записао је горку судбину о себи, а самим тим ио свом народу: „У ропству се родих, у ропству живех, у ропству, вајме, и умрех! „
Хронологија живота и рада Петра Кочића:
1877. Рођен 29. јуна у Змијањска селу Стричићи код Бање Луке у разгранатој сеоској породици. Отац Јован – Герасим био је свештеник, а затим калуђер у манастиру Гомионици; мајка Мара потиче из породице Вулина, „једног од старијих родова у том крају.
1887. Почиње школовање у манастиру Гомионици.
1891. Завршава основну школу у Бањој Луци и уписује се у сарајевску гимназију.
1895. У ИВ разреду, пред сам крај школске године , бива искључен из сарајевске гимназије. Прелази у Београд и наставља школовање у тадашњој И гимназији.
1898. Објављује прве пјесме.
1899. У јуну месецу те године матурира, лето проводи у завичају код оца, ау јесен се уписује на Филозофски факултет бечког универзитета.
1901. У „Новој Искри“ и „Босанској вили“ објављује прве приповијетке.
1902. Излази му прва збирка „С планине и испод планине“.
1904. Завршава студије и враћа се у домовину. У Загребу му излази ИИ књига „С планине и испод планине“.
1905. службује као наставник језика и књижевности на гимназији и учитељској школи у Скопљу, али долази у сукоб са властима и бива премештен у Битољ. Напушта службу и долази у Београд. Те године му излази и ИИИ књига „С планине и испод планине“.
1906. Долази у Сарајево. Постаје секретар српског културног друштва „Просвјета“. Учествује у радничком штрајку. Те године боравио иу Будимпешти, као гост српске омладине, иу Софији, на конгресу југословенских писаца и новинара. Крајем те године бива протјеран у Бању Луку.
1907. Покреће лист „Отаџбина“ у Бањој Луци. Српска књижевна задруга објављује избор његових приповедака под насловом „С планине и испод планине“.
1908. тамнице у затворима у Бањој Луци и Тузли.
1910. Покреће у Бањој Луци часопис „Развитак“. Постаје посланик у босанском Сабору. Прелази у Сарајево. Објављује „јаук са Змијања“.
1911. Покреће сарајевско издање „Отаџбине“.
1912. Крајем те године почиње поболијевати и духовно се гасити.
1914. На почетку те године прелази у Србију и бива смештен у београдску душевну болницу.
1916. Умире 29. августа и бива сахрањен на београдском гробљу.
Опширније о Кочићевом животу и раду:
http://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/index.html
Та околност објашњава сву његову трагедију. Ако се још узме у обзир његов буран политички живот и муке које је претрпео по аустријским тамницама, с тварох је, уз оно што је горе напоменуто, јасна већ и сама по себи. Та врста болести обично највише оштећује онај орган који се највише употребљава. Кочић је највише радио мозгом, иако је имао срце које је толико волело. Људи тако болесни тешко оздрављају. Нема на земљи средине која може да изазове такве промене.
П. Кочић ме је посећивао свакога дана. Изјутра смо заједно доручковали, читали новине и шетали. По подне, кад он није имао госте, опет смо били заједно. Првих дана окупације посећивала га је једна дама из Данске мисије, која му је често доносила јело и новине. Кад је Данска мисија отишла, неколико недеља после уласка Аустријанаца, ова дама још је остала у Београду. Готово сваког дана је обилазила свога болесника, који ју је звао Фреулеин Елен. Она га је тешила, бодрила, заузимала се око њега свом преданошћу своје северне, протестантске душе. Али када јдр Рајан био принуђен и сам да напусти Србију, са његовом мисијом отишла је и сестра из Данске.
Од тада, с времена на време долазиле би Кочићу неке личности о којима он није радо говорио. То су били неки Босанци радници и војници, који су му доносили дуван у паклици и увијене абер о приликама. Било је нечег хајдучког у тим састанцима, увек у поверењу, увек у потаји. Сем тога, ревностан посетилац била му је пропуштен Бошњаковић, чланица Народног позориту. У оним тешким временима она је увек нашла средстава да му пружи по неку понуду, увек расположена да му учини неку љубазност. Он је умео да јој буде захвалан.
Живнуо је кад би говорио о Босни
Бивало је дана када смо били од јутра до мрака заједно. Нарочито зиме 1915-1916. На једноме крају стола ја сам спремао своје лекције, на другоме крају он је читао, пушио дебеле цигаре или ћутао подбочен о сто … Понекад смо тако говорили о рату, о Аустрији, о народу. Он је говорио о Босни онако како је само он о њој умео да говори. Говорећи о чисто националним стварима, он је тако рећи растао, препорађао се, преображавао се у другог човека. Зачас би Блеснуо његове очи, са његовог лица би се изгубила она ужасна опуштеност душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постајао је опет борац, политичар, вођа. Његови судови били би опет скоро савршено тачни, као да је био сачувао моћ да прозре у суштину поличтичких ситуација кроз које смо пролазили тих судбоносних дана. Изгледало је тада да је у мозгу овог човека све паралисано сем тога центра, центра који је одређен да мисли о отаџбини, ако не о неком већем друштву. Ја сам се често дивио овој његовој бодрости и позивао дискретне пријатеље да са њима поделим то осећање. Кочић је био оптимиста, и то је годило патриотским духовима под ондашњим притиском.
Свакога дана, без обзира на време, излазили смо у болнички парк, који је г. Бојановски преуређивао у повртњак, јер се већ у зиму 1915-1916. није увек имало шта да једе, а требало је хранити 400 пацијената. Шетали смо једном стазом између дугог, високог зида и редова трске. С нама је увек ишао мој пас Неро, најављујући нас баштована и говедарима.
Интелектуалци са Петог одељења
У лето 1916. увек смо туда пролазили и ишли у дно баште, на обронак неког напуштеног мајдана, к соји је гледао на крагујевачки друм. Ту смо, у младом орашју, лежали и читали по читаве сате. Око нас су болесници чували свој виноград и окопавали велике парцеле грашка, певајући у хору своје лудачке арије. Покупљени са села, они су задржали своје веселе навике, и уз звук њихове мотике која је радила по шљунковитом земљишту одјекивала је и њхова лудачка песма, снажна и неуједначена. Кочића су те мелодије често засмејавао. Слушао их је каткад кад би се уморио од читања.
Он је читао врло лагано и готово увек полугласно. Кад сам га једном морао запитати зашто не чита у себи, одговорио ми је да овако лакше разуме. Уопште узев, он је често изгледао врло детињаст. Кад бих му казао да не чита више јер се смркло, он не би више читао, кад бих га позвао да пођемо, он би пошао са послушношћу доброг детета. За шест часова по 12:00 смо се обично ртајали. Он је одлазио у своје одељење, где би пробавио сат-два с лудничком „интелигенцијом“. То је било тзв. Пето одељење, у коме се увек налазио понеки изгубљени учитељ, понеки изветрео адвокат или пометени поп. С тим мирним болесницима он би читао новине и политизирао, играо карата у грош, или би, нерасположен више за друштво, шетао по малом француском парку у затвореном дворишту, слободан и без надзора. Јер он је увек могао да изиђе одатле и да опет дође к мени, пошто је имао „кваку“, што је била једна ретка привилегија, готово почаст какву у лудници имају само изванредно добри или отмени болесници. Кад би му после вечере било досадно, и кад би било лепо време, он би опет навраћао к мени. Ишли смо често опет у башту, где смо се посвећивали нези неколико хризантема на простору који нам је г. Бојановски нарочито уступио за ту забаву. Ту смо произвели и два огромна сунцокрета којима су се дивили и луди и паметни, јер смо их стално ђубрио и много заливали. Њихова величина радовала је Кочића. Хризантеме није дочекао. Кад су цветале, он је већ био умро.
„А где ме и овде нађоше“
Има једна интересантна појединост у Кочићевој судбини, која је сасвим у његовом стилу. Кад је доведен у боницу, њему је дата засебна просторија у амбуланти, до сале Свете Катарине, покровитељке писаца и књижара. Он је ту имао постељу и сточић на коме је, веле, много читао и писао. У ту његову собицу пала једна граната, и то непосредно у њу, као да је нека ћуд хтела да и Кочић, један од наших највећих националних бораца, погине у европском рату. Говорили смо једном о томе чудном случају.
„Ма камо среће да сам се нашао унутра, бар бих свршио са овим мукама.“ Он
је увек лигицно сматрао своје боравиште за мучење.
„Само је чудно – додаде он правећи као неку опаску – да ме и ту нађоше. “
Мислио је очигледно на Аустријанце. Пошто је његова соба била сва „контузовану“ и пошто се претпостављало да би га било незгодно оставити у њој у онаквом душевном стању у каквом је био, преместис га у Кунибертову кулу и уведоше га у њено „општежитије“. Куниберт
кула названа је по лекару и историографију кнеза Милоша, за кога је и зидана. У ствари, то је била једна господска кућа у домаћем турско-српски стилу, и на њој и дан-данас падају у А очи плафони, камини и врата од мечје леске. О њој би, узгред буди речено, требало водити рачуна као ио старој касације ио Топчидерском конаку. Кроз паркет је некада ишао пролаз за хинтове, а била је украшена и балконима, које су доцније уклонили јер су болесници са њих скакали. Она је то чувено Пето одељење у које затварају мирне болеснике-интелектуалце. У њој је, вероватно, био некада и Пелагић, а Кочић је у њој остао до смрти. Ја сам га ту посећивао и налазио га у зимске вечери за дугим столом са осталим болесницима, који су требио грашак или чистили зеље, како посматра запослене уживајући у њиховој журби.
Једнога дана он дође к мени врло узбуђен. Силазећи низ степенице, срео је једног аустријског жандарма. Ја сам га умиривао, јер сам мислио да је у питању обичан сусрет. Пацијенти су иначе били безобзирни према непријатељским војницима, пали су им скаредне песме о Аустрији и смејали им се у брк. Један Немац је тако једном упао међу лудаке, спроводећи своје оболеле другове са македонског фронта. На глави је имао калпак са пруским шиљком. Неки лудак му викну „рогоња“, и после тога му се смејала сва кућа, која је ионако често била весела. Утолико ме је више чудило Кочићево узбуђење. Али, он ми рече преплашено:
„Познао ме је“.
„Па шта вам је рекао?“, упитах ја.
„Откуд ви овђе?“ „Шта
сте му ви рекли?“ – Кочић прогута количину ваздуха, који беше изгубио, па рече:
„Казао сам му да сам лудак.“ Аустроугарски
жандари долазе по Кочића Овај
одговор Кочић је дао у иронији, са једним осећањем неприкосновености које га никад није напуштало на тлу Србије. Иначе се он никад није о себи тако изражавао. Он је до смрти веровао да је потпуно паметан. Само из мржње према Аустријанцу, и да би прекинуо један тежак дијалог, он је себе прогласио за лудака. Јер он је мрзео Аустријанце до последњег часа. Немаца се донекле плашио, више као политичар него као човек. Узевши у обзир тадашње стање у Европи, овај страх није био ненормалан. Али, Аустрију је мрзео и као човек и као политичар. За Немце је говорио:
„Порваће се они са Француском и Енглеском још добре две-три године …“ За
Аустријанце је имао увек речи омаловажавања:
„Ма, да им није Немачке за леђима, би им доста била и малена Србија, би вала! “
„Ипак“, питао сам га, „зар сте морали да му рећи да сте лудак?“ „Ма
ми смо стари знанци још из Бањалуке. Гонио ме је више пута … Шта друго да му речем? … Нек му је псу срце на месту! … Хтео сам да га се отарасим, јер не могу да их гледам! “
Жандарм је тражио иу канцеларији уверење о тачности ове изјаве и умирио се тек када је био убеђен да је Кочић збиља болестан човек. Ипак, ја сам се у себи мање чудио овом глупану него Кочићу. Кочић ме је до последњег часа уверавао да је потпуно нормалан и да још не може да се начуди „шта ће овђе“. Хтео је само да „дочека Србију“ па да тражи „излазак“ и да иде у планине да се опорави. Избегавао би, говорио је, политику и вратио би се литератури. Сневао је чак о томе да да један роман о себи у болници. Замисао тога романа била му је и само ме нејасна, а планове које је мени поверавао, саопштавао је замршено и нејасно. С пролећа 1916. непрестано је правио неке белешке и цепао их. Мислим да су се односиле на тај „роман“. Најзад ми се исповедио да прерађује за позориште своја Суданија. Писао их је за мојим столом, за којим смо заједно радили. Смејао ми се што учим енглески и писао је полако као ђаче. Руке су му дрхтале, али је ипак „прерадио“ своје дело. Жандарм је тражио иу канцеларији уверење о тачности ове изјаве и умирио се тек када је био убеђен да је Кочић збиља болестан човек. Ипак, ја сам се у себи мање чудио овом глупану него Кочићу. Кочић ме је до последњег часа уверавао да је потпуно нормалан и да још не може да се начуди „шта ће овђе“. Хтео је само да „дочека Србију“ па да тражи „излазак“ и да иде у планине да се опорави. Избегавао би, говорио је, политику и вратио би се литератури. Сневао је чак о томе да да један роман о себи у болници. Замисао тога романа била му је и само ме нејасна, а планове које је мени поверавао, саопштавао је замршено и нејасно. С пролећа 1916. непрестано је правио неке белешке и цепао их. Мислим да су се односиле на тај „роман“. Најзад ми се исповедио да прерађује за позориште своја Суданија. Писао их је за мојим столом, за којим смо заједно радили. Смејао ми се што учим енглески и писао је полако као ђаче. Руке су му дрхтале, али је ипак „прерадио“ своје дело. Жандарм је тражио иу канцеларији уверење о тачности ове изјаве и умирио се тек када је био убеђен да је Кочић збиља болестан човек. Ипак, ја сам се у себи мање чудио овом глупану него Кочићу. Кочић ме је до последњег часа уверавао да је потпуно нормалан и да још не може да се начуди „шта ће овђе“. Хтео је само да „дочека Србију“ па да тражи „излазак“ и да иде у планине да се опорави. Избегавао би, говорио је, политику и вратио би се литератури. Сневао је чак о томе да да један роман о себи у болници. Замисао тога романа била му је и само ме нејасна, а планове које је мени поверавао, саопштавао је замршено и нејасно. С пролећа 1916. непрестано је правио неке белешке и цепао их. Мислим да су се односиле на тај „роман“. Најзад ми се исповедио да прерађује за позориште своја Суданија. Писао их је за мојим столом, за којим смо заједно радили. Смејао ми се што учим енглески и писао је полако као ђаче. Руке су му дрхтале, али је ипак „прерадио“ своје дело.
Једнога дана требало је да га чита мени и моме професору г. НС Половини. Ми смо се спремили за то читање као за малу свечаност, али је ствар била толико слаба да смо једва успели да одржимо расположење у коме смо почели да слушамо, да несрећног драматичара свирепо не увредимо непажњом. Авај, били смо добри глумци, и он је отишао на онај свет с уверењем да само треба „Срби да се врате“ па да се Суданија играју на свим бинама!
Он је био толико поносит на своју „прераду“ да ми је говорио о потреби да „изађе у свет“ и да се „умеша међу паметне људе“, да настави своју драматичарску каријеру. Затим, љут на г. Цвијановића, који му није могао наћи неке књиге, и служећи се мојом библиотеком, рече ми једнога дана:
„Ви сте једини човек коме имам да благодарим што нећу још и полудјети овђе …“
Љутио се што “ паметан чами међу лудацима “
Као да га сад гледам – онако простодушна и лаковерна, мало замишљена, у ципелама које му је послала на дар београдска општина, у црном оделу које му је донела гђа Павла Марковића Адамова – како седи према мени, пуши цигарете које му завијам и жали се на пријатеље и знанце што га остављају да „паметан чами међу лудама“. Човек је био принуђен да поверује мало у речи које је ставио као мото своме Јазавцу.
Поглед му се гасио, мршавео је из дана у дан. Писао је на све стране за новац, који је желео до смрти, тужио се на људе, на судбу, на бога.
Чак је мене каткад избегавао, онако збуњен и забринут, мене коме се исповедао као сину. Ја сам тада почињао да га орасположавам, и он би се опет разведрио, па ми је причао ствари које сам волео, појединости из личне животне борбе, искуства 1 родољуба и књижевника. О Скерлићу:
„Ма то је био диван човек, чекао сам увек као озебао сунце да ме обрадује писмом из Швајцарске …“ За
Босну: „Ма то ће бити Србија ко и ово овђе …“ За
Јазавца: „Ма написах га обноћ у Семперстрассе 36, 18 Њерингер Безирк, у 1903, месеца априла … „За општу будућност:“ Ма немамо ми поштен ае народне вође … “
Али последњих месеци свога живота он сасвим подлеже нерасположењу. Један чудно интелигентан болесник, др Лоренц, опште познат и вољен, пратио је сву модерну медиицинску литературу. Он је ваљда дотурио и Кочићу неке књиге, из којих овај цазнаде свој јад, па клону, увери се, односно разувери се, јер он дотле никако није веровао да је болестан. Његова се болест само погорша. Он поче да шета сам и да гласно говори сам са собом.
Једног јутра дође на доручак са ужасном модрицом на оку. Та модрица је била плава и зелена и захватала је сав подочњак и сав очни капак. Пружајући му чај, тетка Мара, непосредна као што је била, упита га:
„Шта вам је то, господине Кочићу?“ Он се љутну и оде из тих стопа … Управник болнице др Стојимировић нареди строгу истрагу. Нисмо знали да ли је то последица какве туче са неким болесником или је можда неки болничар био толико нечовечан, што такође није било искључено, јер се болничари Душевне болнице још увек регрутују из нижег света, кадшто чак и из самих „прездравелих“ болесника, пошто у нашем друштву све живо избегава ту службу. Докторанд Јовановић, лекарски помоћник, поведе истрагу и не нађе ништа.
После неколико дана Кочић освану очупаног 1 брка. Изгледао је скоро потпуно изгубљен, а ми смо га сви толико волели, па смо се пастиле да му помогнемо.
Међутим, једног дана г. Бојановски нас је журно позвао у парк. Сазнадосмо све, јер видесмо ову сцену: Кочић је ишао унезверено 1 алејом, у једној руци је држао књигу, а другом, стегнутом у песницу, ударао се немилосрдно по глави. При томе је говорио гласно и невезано неке речи, које су звониле као урлици, јер му је глас био пун и невешт плачу.
Овај призор нас све дирну. Нисмо имали снаге да му приђемо, да га не косна самим тим што би открио да је примећен.
инсценира помоћ на тај начин што му ја приђох, правећи се да нисам видео ништа, он поверова, напусти став у коме је био, и отварајући Петерсоновог Нилс Линеа, на немачком, у лајпцишком малом Рекламовом издању, показа ми текст: „Ма ова су слова ситна да ћу просто побјеснети, јер ми очи чупају …“ Али
се смешкао, блажен што је спасен мука чији је извор био у његовој сопственој природи. Он је, дакле, губио вид, а није могао то да схвати. Потенцирао је своје уверење да је паметан, и ми смо му болно повлађивали жалећи га, нагоњени на то суровом очигледношћу која нам је давала супротна уверења. Хтео је по сваку цену да иде. Куда? То није знао.
„интернираца вас!“
„Имате право“, одговарао би.
И то је давало повода за нова нерасположења. Желео је ново одело и шешир за излазак
Жарко лето 1916. стало га је много снаге. Подносио га је, али је копнио. Некад би се повратио, као у јесен 1915. па би се у њему опет пробудио стари националист. Једном ми изрече ове стихове, које никад пре тога нисам чуо и које ми рече да је запамтио из младости, у гимназији:
Горе над нама српско је небо,
На њему српски седи Бог,
Око њег ‘Срби анђели лебде:
Дворе Србина Господа свог!
Како је био дирљив овај шовинизам! Он му се подавао меланхолично, и декламовао је елегичним тоном. Затим ми рече једном у шали да је Јазавца написао пушећи најгоре „Шпорт“ цигарете, чију љутину није осетио у ентузијазму надахнутог стварања. Бивао је опет каткад онако детињаст и весео, да поново потоне у заборавност и ћутање. Ја сам често помишљао да бележим разговоре с њим, али нисам смео, иако су нам кофери били увек спаковани да „пођемо на место новог опредељења“. Глад је у лагерима интернираних већ почињала да мори. Постојало се егоист, обазрив и саможив …
Крајем августа 1916. Кочић поста сасвим увучен у себе. Похађао ме је у зимском капуту и био је стално нестрпљив. Новац није стизао ни од куда, а он је стално мислио на ново одело и на нов шешир за „излазак“.
Управник болнице га моли да лешкари, да се одмара и, нарочито, да не мисли. Непослушан, он, међутим, излази чак у подне шета по највећој жези. Сумњају да неће да бежи, забрањују портиру да га пушта, бар не за време највеће јаре 00:00-04:00 часа. Он онда долази к мени и моли ме да га ја водим у башту. Ове шетње су бескрајно ћутљиве, туробне, досадне и очајне. Гуштери се не померају пред нама, опијени Омарин и сунцем, а Неро, који увек иде испред нас, кида им репове и растерује их кевћући, исплажена језика.
Г. Бојановски, духовит и немилосрдан, пита ме у поверењу:
„Куда ћете сад вас два лудака?“ Ми
шетамо по усијаној земљи као Дантеова створења, знојеци се и осећајући да нам се ваздух лепи за ноздрве и да нам згушњава крв у глави.
26. август четири сата ујутру
Двадесет први август прекида ово стање, јер Кочић пада у постељу. Лекари га брижно обилазе, сви сем шефа болнице, који предсказује смрт и препоручује млађима да хитро хватају податке за несрећникову историју боловања. Заиста, већ 26. август баца га у агонију, а 27. у зору, у четири часа, он је мртав. Те ноћи ја случајно нисам у болници. Кад сам дошао, голман ми саопштава катастрофу.
Ја желим да га одмах видим и хитам у капелу, која је празна, јер се кречи. Мислим да то није нека груба шала … али тетка-Мара трчи за мном и зове ме у купатило.
„Због оправке у капели, лешеви су у купатилу.“ Кочића
једва распознајем, толико је унакажен. И последњи остаци духа беху ишчезли, његова је маска ужасна, образи му беху дубоко упали, затим оне рупе на подгрлцу од шиљака крутог оковратника, чији су врхови годинама жлебили подгушњак. Очи му беху полуотворене, дуге руке раширене, прсти издужени. Крај њега је био још један мртвац. Призор је био крајње узбудљив. Лешеви нису још били спремни.
Око подне је све било готово. Г. Бојановски, позитиван и честит, изврдао је наредбу др Стојимировић и дао лудацима инструкције да направе сандук. Један болесник Милош, који је уображавао да је бог, већ рендише даске, весео, јер он наслеђује фамозни Кочићев зимски капут. Леш смештамо у ковчег на један чист чаршав. Он је у црном оделу, и изгледа предат само себи, као да га се више ништа не тиче …
Гологлав, осмехнути, само у чарапама
Сутрадан у три часа, отац Гавра Милошевић, свештеник и пријатељ покојника, чита му велико опело. Кочић лежи мало осмехнути, у чарапама, без обуће и гологлав. Око лица му је неки прост укус поређао цвеће, као што се то чини сељачким мртвацима. Тетка Мара је, ваљда, додала неколико крупних и ситних јабука уз бледе образе, фине, провидне, и чело, жуто и хладно. Нико се не сагиње да га пољуби, спремају се да спусте поклопац. Настасија једна лудакиња која је увек у капели и око мртваца рече: „Где ћете таквог човека гологлава и босонога?“ Неко отрча и донесе једне нове собне ципеле од црвеног платна, које журно навлаче. Неко други му помера главу, док остали плачу.Ођедном – је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика, или лудачки прохтеви? – Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српски шајкачу … Нас неколицина, који разумеду тај лепи симбол, згледасмо се кострешени од језе. Стари болничар који је управљао припремама рече: „И право. Право је“, накрививши капу на мртвачевој глави, чији болни осмех као да се још више развуче. Неко приђе и превуче покров.Погреба није било, јер се није смело демонстрирати. Кола истрчаше кроз широм отворену капију, портир се прекрсти и рече: „Сад неће више тражити да пролази у невреме.“ Ове редове сам написао гоњен дужношћу према лепој души коју сам волео. Мада сам то учинио с болом, учинио сам с побожношћу. Кочића сам упознао (али не Кочића, упознао сам ипак неког другог) када је он био обезглављен; но и тада, као и онај његов предак из Јаука са Змијања, што је посећен главе стајао и пркосио, његово џиновско, златно срце куцало је још иако је он био без главе.
Извор: Српско наслеђе
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/knjizevnici/89-petar-kocic?showall=&start=1
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.