Бранко Ћопић
(1915-1984)
Српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године.
Прву причу објавио 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик.Био је члан Српске академија наука и уметности и Академија наука и уметности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.
У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.
Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у селу Хашанима под планином Грмецом. У исто време, његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустро-Угарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.
Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су „Доживљаји 1 вука“, па „Доживљаји 1 корњаче“. [1] Прво
штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.
После рата неко време је био уредник дечијих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечијих писаца рођених на југословенским просторима.
Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУБиХ.
Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама.
За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.
Књижевни опус
Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратном приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.
Почетком 1950их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „суданијом Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.
Са успехом се огледао иу писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме – приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.
Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који иу најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.
Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ иу портретисање људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у колекцији „Огњено рађање домовине“.
Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.
Збирке приповедака
- Под Грмечом (1938),
- Борци и бјегунци (1939),
- Планинци (1940),
- Роса на бајонетима (1946),
- Свети магарац (1946),
- Сурова школа (1948),
- Људи с репом (1949),
- Одабране ратне приповетке (1950),
- Изабране хумористичке приче (1952),
- Љубав и смрт (1953),
- Драги ликови (1953),
- Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),
- Горки мед (1959),
- Башта сљезове боје (1970);
Романи
- Пролом (1952),
- Глуви барут (1957),
- Не тугуј бронзана стражо (1958)
- Осма офанзива (1964),
- Делије на Бихаћу (1975);
Збирке песама
- Огњено рађање домовине (1944),
- Пјесме (1945),
- Ратниково пролеће (1947);
Комедије
- Доживљаји Вука Бубала
- Одумирање међеда
Дела за децу
- У свету медведа и лептирова (1940), приповетке
- Приче партизанке (1944), приповетке
- Пјесме пионирке (1945), песме
- Бојна лира пионира (1945), песме
- Дружина јунака (1945), приповетке
- Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза
- Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке
- Вратоломне приче (1947), приповетке
- Армија одбрана твоја (1947), песме
- Сунчана република (1948), песме
- Рудар и месец (1948), песме
- Јежева кућица (1949), песма
- Приче испод змајевих крила (1950), приповетке
- Петао и мачка (1952), приповетке
- Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке
- Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме
- Орлови рано лете (1957), роман
- Партизанске тужне бајке (1958), приповетке
- Вечерње приче, (1958), приче у стиху
- Дједа Тришин млин (1960), збирка песама
- Приче занесеног дечака (1960), приповетке
- Магареће године (1960), роман
- Славно војевање (1961), роман
- Битка у Златној долини (1963), роман
- Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме
- Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке
- Лијан води караване (1975), приповетке.
Сабрана дела
- објављена у 12 књига 1960.
- објављена у 14 књига 1978.
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/knjizevnici/92-branko-copic