Бранко Миљуш
(Горња Драготиња код Приједора 22. март 1936. – Београд 29. фебруар 2012.)
Завршио је сликарски одсек на Академији ликовних уметности у Београду 1958. у класи професора Недељка Гвозденовића и магистраске студије графике код професора Бошка Карановића 1961.
Специјализовао је графику у атељеу Џонија Фридландера у Паризу. Он је сликар, графичар, мозаичар и витражиста. Бави се илустрацијом и графичким дизајном и педагошким радом. Редовни је професор на Академији лепих уметности у Београду и на академији уметности у Бања Луци. Добитник је више домаћих и међународних награда за графику.
Одабране самосталне изложбе:
2008. Галерија Хаос, Београд
2005. Народни музеј, Пожаревац
2003. Галерија 107, Земун
2002. Лазарева, Ковин
2001. Градска галерија, Зрењанин
1999. Галерија Прогрес, Београд
1996. Национална галерија, Хараре, Зимбабве
1993. Музеј савремене уметности, Београд
Одабране међународне изложбе:
2005. Кремона арт анд тхе принтинг пресс
1999. Међународна изложба графике, Љубљана, Словенија
1998. Међународна изложба графике: БГД 98, Београд
1989. Међународна изложба графике, Варна, Бугарска
1986. Међународна изложба Тонозанцанарио вицо арте 86, Фиренца, Италија
Професор Бранко Миљуш: Мозаик нанизан за вечност
Јако ми је важно да свом граду Приједору направим нешто што има снагу квалитета и трајности. Мозаик то пружа.
Користим могућности венецијанског камена и тонове разних камених плоча које се после сецкају и нижу у мозаик. Волим да комбинујем доста природног камена, потенцирам снагу звука колорита, како би то деловало снажно и добро се прихвата и као мотив и као прича. То је врло знаменито за неко место, јер људи се састају код мозаика – каже у интервјуу за „Глас Српске“ истакнути сликар Бранко Миљуш, један од главних представника савременог београдског круга фантастике. Иако већ дуже време живи у Београду, увек се враћа у родно Поткозарје.
* ГЛАС: Својевремено је мозаик, чију сте катедру држали, био најтраженији предмет на Ликовној академији у Београду и захваљујући тој активности на мозаику, у Београду сте оставили доста Ваших трагова?
Миљуш: Цео зид око Зоолошког врта претворен је у преко хиљаду мозаика, јер сваке године сам имао око 50 студената и свако је морао да направи неки занимљив покушај и да изради мозаик на тему животиња. То је била једна нова, јединствена идеја јер сам желео да избегнем понављање и копирање. За сада то сјајно делује у Београду и назвали смо то мозаик који живи и расте, јер сваке године се постави много мозаика на зид који ће ускоро бити завршен. Због тога ћемо морати да тражимо неку другу могућност за мозаик јер сам у томе видео могућност да Београд буде град мозаика.Он већ јесте град мурала, али мурали брзо пропадају, а мозаик остаје вечно.
* ГЛАС: Имате идеју да направите мозаик иу Приједору?
Миљуш: Да. Мислим да то направим на зиду у главној улици где је била некада робна кућа. Мени је додељен тај простор и направио сам скице и они ликовњаци који су то гледали прихватили су то као добро решење. То би био врло интересантан покушај да се и то уведе у Приједор и да добије једну лиценцу за добар мозаик.
* ГЛАС: Почетком године сте имали изложбу у београдској галерији „Хаос“?
Миљуш: Имао сам изложбу коју сматрам својим великим подвигом јер сам ушао у неку врсту концептуалне изложбе. На тој изложби „Омаж Градини“ реч је о Доњој Градини и злочинима из Другог светског рата. То су цртежи настали за 50 година мог стваралаштва, а који увек имају нешто, не стриктно, везано за Градину већ за ратиште, за страдање, пропадање, бомбардовање, за ратове које су нам понудили из света, за преваспитање људи који немају душе. Изабрао сам око 100 цртежа који су јако лепо били опремљени. Обрадио сам пет крстова, ти цртежи су страшно блиски, као да су настали ту када се то дешавало, када се ту умирало на велико. Тада ми је здравље било нарушено, па сам се на изложбу некако „догегао“ једном или два пута, али имао сам фантастичну штампу, предговоре изложбе и мислим да сам постигао што сам хтео. Да се за њу чује и да се шира јавност запита шта нам је све то требало и да ли је могуће да се десило.
* ГЛАС: Како је један дјечак из Драготиње постао тако велики уметник. Шта Вас је одвело на стазе уметности?
Миљуш: Мој проблем је што сам рођен у драготињској железничкој станици и две године смо ту живели. После смо се преселили у Приједор, опет око железнице, затим је почео рат, бежање у збег на Козари. Сведок сам свега онога што је било ужасно у Другом светском рату. Видео сам први авион који се ту створио, видео сам Шошу који је препливао Сану код Драготиње. Тај траг је ушао у мене и он је неизбрисив, мени је видљив и сада тако јасно као што сада са вама разговарам. Довољно је да затворим очи, помислим и све то видим невероватно јасно и чак се тада појављују у сећању и имена.Био сам тада и рањен у ногу са шест и по година, тако да сам пуно времена провео на татиним леђима. Оца смо ретко виђали, пошто је радио на железници, касније градио болнице које су тада биле потребне за рањенике на Козари. Онда је морао да иде у Немачку у радни логор. Сећам се да нам је дао свој сат, тада драгоцен, да размијенимо за килограм кукурузног брашна. Скретницари жена је направила проју и ми смо то поделили. Скупили смо се у једној ливади са осталима и чекали да будемо пребачени за Јасеновац. Имали смо срећу да су партизани на неколико места покидали пругу, па је воз ишао и враћао се, и нас су истрпали у Гарешници и поделили по кућама. Сестру, неколико година старију од мене, у једну породицу, а мајку и мене су сместили у другу. У тим породицама смо радили све што су нам рекли, али су били врло љубазни према нама, не много строги. Ти Хрвати су нам набавили аусвајс и пребацили смо се до Земуна, па у Београд.
* ГЛАС: Колико сте имали до сада самосталних изложби?
Миљуш: Више од педесет. Било је пуно изложби у великим центрима и државама, Њујорк, Итака, Единбург, у Паризу у дивној галерији из 16. века која је сва исликана и многим другим.
* ГЛАС: Колико сте поборник сликања у колонијама, колико сте учествовали у њима?
Миљуш : Нисам много. Не волим тај систем рада. Не могу слику да правим тако да узмем па мажем и готово. Морам студиозно о нечему да размислим, да исцртам, исликам више пута једно преко другог да би слика добила своју улогу, неко ко ће и мене да тумачи, аи да тумачи онога који је то добавио, јер урадити добро дело није само ствар инспирације. Поготово код оних који воле мало да филозофирају, да пошаљу неку поруку преко тих својих идеја, онда је то врло тешко радити на брзину. То сам избегавао и више пута давао готове графике које су савладане и старе.
* ГЛАС: Ви сада долазите као подршка колонији на Козари, као почасни гост?
Миљуш: Јесте, долазим врло радо у колонију као почасни члан и сада сам врло радо довео и изванредног графичара Милу Грозданића. Он сада припрема слике за своју велику изложбу, тако да је одлучио да да и те своје графике које ће бити највеће у Музеју Козаре.
* ГЛАС: Пошто Приједор слови за град сликара. Колико, по Вашем мишљењу, заиста има талентованих људи у овом граду за ликовну уметност?
Миљуш: Ма ово је расадиште. Просто је невероватно колико Крајина има у себи богат прираштај у том смислу. Људи могу да дођу са врло мало истинског талента. Тек мало да зна да држи оловку, толико знају да развију машту, имају нешто што је одавно изгубљено код београдских студената који немају те дисциплине и тог односа према послу, поштовања свог посла. У овом послу се увек иде до краја, а ту нит имају сви студенти одавде и не морају бити даровити, али радом долазе до нечега што је савршено, док други студенти тај осећај континуитета и непрекидног рада немају.
* ГЛАС: Шта је то што тренутно радите?
Миљуш: Углавном размишљам о сликама, болест ме је доста депримирала. Ову колонију ћу да одрадим као неки свој императив. Сваке године ћу овде донети нешто ново. Имам 8 графика, то су старе гравуре и још шест графика најлепших дрвореза у српском сликарству.
* ГЛАС: Музеј Козаре у Приједору одавно има Ваш легат?
Миљуш: Око стотину радова сам поклонио Музеју. На првој изложби сам поклонио целу изложбу и тај мозаик у Приједору би била нека замена за мозаик у Драготињи. Обећао сам раније да ћу направити мозаик на чесми код Драготиње. То је наша чесма „Миљуш точкови“, али то је неко направио пре мене, људи из водовода су радили чесму, али је у међувремену вода ту готово пресушила.
* ГЛАС: Добитник сте овогодишње награде општине Приједор за допринос у културном развоју и афирмацији општине поводом 16. маја, Дана општине Приједор. Колико Вам значи то признање?
Миљуш: Био сам веома радостан када су ми јавили да се то догодило, а истовремено тужан јер због операције нисам био у могућности да тој свечаности присуствујем и да ми награда буде лично уручена. То не умањује њен значај, јер веома волим Приједор и ово је само потврда да је наша љубав узајамна.
Четворка из ликовног
Сви су говорили да добро цртам, потурали су своје папире, ја сам за све цртао у разреду и сви су имали боље оцене него ја. Професор ми је био Енвер Крупић из Крупе, јако строг и занимљив. Правио је те фине пејзаже са Уном, сојеницама … Веровао је у мене, али ми је ипак дао четворку на крају.Касније сам доживео, када сам већ завршио Академију, да ме позове на једну своју изложбу у Културном центру, да му ја дам мишљење о његовом стваралаштву, испричао је Бранко Миљуш.
„Глас Српске“
Датум: 16.08.2008
Аутор: Снежана Тасић
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/slikari/118-branko-miljus