Заборављени поткозарски храм

Цртеж Ђорђа Котура

У Прилогу Дабро-босанском Источнику из 1888, за парохију у Милошевом Брду, стоји следеће. “Црква парохијална постоји у мјесту Милошевом Брду, храм Рождества пресвете Богородице, саграђена је 1884. године од дрвеног материјала са звоником. Освећена је 1885. 8. септембра са благословом Архијереа Савве Косановића, т. ј. положио је антиминс свештеник и надзиратељ Стево Давидовић из Бос. Градишке у присуству 7 свештеника. Покретног и непокретног имања нема. Постоји црквена општина, коју бира народ на једну годину. Божествена литургија у овој цркви служи се сваке недјеље и празника. Свештеник станује у селу Подградцима један сат далеко од цркве. По народном предању Милошево Брдо зове се због Милоша јунака, јер у истом селу, гдје је сад нова црква, био је у неко вријеме манастир, па су га Турци спалили, а Милош га је шћео одбранити, па се забавио код врела Милошевца. И код данашње цркве има близу једно врело, које се зове Светиња, и ту народ долази сваке младе недјеље, те пије воду и умива се, јер веле да је та света вода љековита.“

Свештеник Микан Поповић, градитељ храма

Овај храм био је подигнут на мјесту старије брвнаре (Јер и прота Давидовић каже- “био је у неко вријеме манастир, па су га Турци спалили“- Како спалити камени манастир?) која је изграђена вјероватно за службовања свештеника Микана Поповића (1810-1887) у Подградцима, а спаљена или добрано оштећена у устанку 1875-8. О чему нам свједочи и податак о градњи или обнови из 1885, који смо горе донијели. О храму прота Милан Матавуљ остави следећи запис: “Милош Лукић из Јабланице прича, да је по причању његових старих, његов прадјед возио подумјенте, од којих је црква срезана. По његову причању излази да је црква у Милошеву Брду саграђена 1776. године (прије би могло бити око 1825.) Даље, Милош прича да је цркву градило седам села. Око цркве многе су породице направиле себи покривене “столове“ са утврђеним асталом на средини и около утврђеним клупама. Црква је била снабдјевена са свима потребним утварима и богослужбеним књигама, као и са великим и добрим звоном- око 500 кг.“ На другом мјесту прота записа: “…они су служили Св. Богослужење и у цркви у М. Брду, за коју се незна када је подигнута. Она је свакако подигнута послије оне цркве у Романовцима, у шуми. Јер, моја мати била је из М. Брда, и мени је причала, да је њезин отац Зекан Лукић одлазио је причешћивати се у Романовце- на Велику Госпојину.“ Има прота Милан право да је црква подигнута око 1830, а ја бих додао још и касније, јер свештеник Павле Карано-Твртковић каже да 1832, у Лијевчу, гдје је он окружни прота, на 26 парохија нема ниједну богомољу. Узевши у обзир да он помиње и подградачког попа Симу Даниловића који је погинуо 1834, изводимо закључак да је ту брвнару подигао управо Микан, који је рукоположен 1835. године.

О овом храму оставио је запис и Ђорђе Котур, геодета (ово истичем због цртежа), са прецизним цртежом храма и звоника. Котур је записао: “Црква која је запаљена за вријеме другог свјетског рата подигнута је још за вријеме турске владавине па је зато и била смјештена у за то вријеме дубоко у шуму. Грађена је од дрвета и малтерисана. Чак је небо било од дасака. Знам да је имала много икона- што је мене као дијете одгојено у патријархалној породици фасцинирало кад сам улазио у цркву. Звоно су довезезли са осм пари волова што је разумљиво јер није било другог возила него дрвена кола а никакви путеви, поготово у шуму. Ове податке сам запамтио од мог пок. оца Симе. Једина карактеристика коју је имала ова црква је та што је свака породица имала свој “кревет“, а то је дрвена грађевина слична сојеницама. Прилажем малу скицу како су они изгледали. У тим креветима су биле клупе и вјешалице/чивилуци, гдје би се остављала храна док су вјерници били у цркви а по завршетку службе у цркви позивали би се пријатељи и познаници из даљих села на гошћење. Звоник је био од четири ступца са кровом под којим је било звоно. При подизању цркве у ископинама су нађени гробови што говори да је ту и раније била црква…“

Храм је запаљен 1942. године и једини у градишком Поткозарју није обновљен.

Дарио Дринић