Извор: „Глас Српске“
13.02.2017 10:16 | Зоран С. Мачкић
Углавном су познате околности под којима је настала севдалинка „Откако је Бањалука постала“. Погледајмо шта је о томе (на)писао Намик Куленовић, новинар, рођен 1912. у Тешњу, дописник „Јутарњег листа“, „Новости“ и „Времена“ из Босанске Крајине.
Од краја 1941. до априла 1944, када је оборен авион којим је летио за Бихаћ, вршио је дужност тајника уреда потпредсједника владе НДХ Џафера Куленовића. Био је ожењен Катарином Матановић. Она је 1938. као прва жена у источној Европи скочила падобраном, а у току рата била лични пилот НДХ министра Анте Вокића. Најмлађи од браће Куленовић био је Мухамед, послије рата директор „Превозника“ у Бањалуци. Најстарији брат Месуд, предратни посланик са Мачекове листе, од фебруара 1942. био је државни биљежник НДХ. Маја 1945. побјегао је у Аустрију, а отуд у Швајцарску.
Крајем 18. и почетком 19. вијека у Бањалуци је живио Џафер-бег Капетановић. Једино што још подсјећа на ову лозу Капетановића су остаци напуштених Џафер-бегових конака, у којима је својевремено дијелио правду раји, и порушен гроб његове кадуне на старом гробљу. Био је силовит и напрасит, тако да му се свако клањао до црне земље. Каже један стари хаџија да Џафер-бегу није било тешко са коња махнути сабљом и одрубити главу каквом пролазнику или делији који му се не би дубоко поклонио и из свег грла селам назвао… У граду се знало кад Џафер-бег полази у шетњу. Ако је тог дана рђаве воље, то је за чаршију значило велику невољу. Био је љубимац жена, па је у само једној махали имао неколико својих љубавница.
Џафер-бег је имао своју 19-годишњу мјезимицу Ђулбејазу, о чијој се љепоти надалеко говорило. Љубав Џафер-бега према младој Ђулбејази била је толика да је због тога био страшно љубоморан.
У његовом присуству, а богами и кад га није било, младу беговицу нико није смио ни да погледа, а камоли да јој се јави. Једном је неки млади бањалучки бег бацио случајно око на Џафер-беговицу, али је своју смјелост платио главом. Мало затим и Џафер-бег је изгубио главу у сукобу због Џафер-беговице, погинувши у тучи са једним бањалучким еснафом.
Иза њега је остала млада кадуна. Окупили је просци са свих страна, јер је, поред неописиве љепоте, носила цјелокупно имање Џафер-бега. Млада кадуна их је све редом одбијала.
Нико није знао због чега жели да остане удовица, па су се, као и обично, уз њу везале разне приче. Вјерујући да млада кадуна хоће да се уда за побожног човјека, који ће је пазити и очински вољети, запроси је Енвер-бег, млади сарајевски кадија. Кадуна је и њега одбила. И док је свијет чврсто вјеровао да беговица жели усамљен живот, она је проводила најљепше љубавне дане. Још за живота Џафер-бегова она се загледала у сиромашног бањалучког бекрију, који је имао само седефли тамбуру. Љубав се водила кроз густе мушебаке високих конака. Кроз њих је Џафер-беговица крадом гледала свога бекрију док је пред кафаном ударао у тамбуру и уздисао за беговицом.
Бекрија је послије Џафер-бегове смрти потајно долазио својој љубави у простране конаке, а рано сабахом излазио. Сваке вечери послије јације намаза, када и старо и младо иде на починак, Ђулбејаза је излазила са својим бекријом у свој башче џик покрај Врбаса, са свих страна опасан високим зидовима. Ту, одмах испод кафане „Земаљска кугла“, некад је Џафер-бег свакога дана излазио, окупљао око себе џематлије и с њима, испијајући дубоке филџане црне кафе, бистрио политику широм земље. По томе је, кажу, ова кафана и добила име. У исто вријеме је чаршија са изненађењем примала вијести о одбијању просаца.
Када је младој удовици досадило прикривање љубави, она је са бекријом Енесом Исмаиловићем ступила у брак и увела га у кућу. Тек тада је постало јасно зашто је кадуна редом одбијала просце.
Мало затим непознати бањалучки пјесник спјевао је пјесму о њиховој љубави. Као и све севдалинке, и она се понегдје искривљено пјева. Многи су скалупили њен текст онако како су хтјели, али је мелодија, толико лијепа да је сматрају најљепшом севдалинком, остала нетакнута.
Бањалука се сматра градом најљепших и најстаријих севдалинки, а Бањалучани највећим севдалијама и врло музикалним свијетом. Једна изрека каже: „Не јаши коња кроз Ливно, не лажи кроз Мостар и не пјевај кроз Бањалуку – ако хоћеш да се не осрамотиш!“
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник, Архив Републике Српске
Извор: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Gradska-ljubav-u-pjesmi-opjevana-Otkako-je-Banjaluka-postala/229526.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.