Почетак 20. вијека у нашим крајевима карактерише настанак грађанског слоја који, у условима интензивног развоја капитализма, тражи своје мјесто у друштвеном, политичком и културном животу. Један од резултата тог настојања било је оснивање бројних просвјетних, културних и спортских удружења.
Настанак
На размеђу два вијека у Бањалуци је основан низ удружења најразличитије оријентације али, без изузетка, заснованих на вјерској и националној припадности чланства. Тако настадоше Окружни одбор Хрватске народне заједнице за БиХ, Подружница хрватског културног друштва „Напредак“, Клуб муслиманске омладине, Хрватска католичка удруга, Подружница удружења Нијемаца у БиХ, Жидовско друштво „Кадимах“ (хебрејски напријед) и друга. Касније настаде и неколико наднационалних удружења. Пошто аустроугарске власти нису дозвољавале организовање на политичкој основи, изналажене су легалне форме дјеловања, па је тако децембра 1905. основано Бањалучко просвјетно радничко друштво, које је имало циљ подизање класне свијести, а остваривало га је разноликим образовним, културним и забавним видовима активности.
До 1914. у Бањалуци је основан и низ удружења културно-просвјетног, хуманитарног и социјалног карактера: Хрватско пјевачко друштво „Нада“, Српско пјевачко друштво, Пододбор Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“, Српска читаоница, Хрватска читаоница, Муслиманска читаоница „Кираетхана“, Католичко добротворно госпојинско друштво, Добротворна задруга православних Српкиња Бањалучанки, Муслиманско добротворно друштво за исламску сиротињу града Бањалуке, Удружење српске трговачке омладине, Окружни одбор Хрватске народне заједнице за БиХ, Учитељско друштво за Босанску Крајину, Хрватско обртничко друштво, Српско занатлијско удружење, Муслиманско занатлијско друштво „Фадилет“, Хрватско радничко друштво, Чиновничко удружење…
Спортска удружења
До избијања Првог свјетског рата у Бањалуци су дјеловала и четири спортска удружења: Српски соко, Хрватски сокол, Lawn-Tennisklub (основан 1907) и Бањалучки клуб бициклиста Орао.
Бурно вријеме уочи Првог свјетског рата, које посебно обиљежише анексиона криза и балкански ратови, остави трага и на плану организовања грађана. Средином 1913. аустроугарске власти распустише све синдикалне организације и заплијенише њихову имовину, а по избијању рата забранише рад свим удружењима са српским префиксом.
Обнављање угашених и формирање нових удружења услиједило је већ пред крај рата и првих мјесеци по његовом завршетку. Потреба људи за индивидуалном експресијом, самопотврђивањем, напретком, престижом и социјалним ангажовањем наишла је у Бањалуци на плодно тло.
Територија данашње БиХ уђе у састав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Било је то вријеме спокоја, непосредно послије прве свјетске кланице која прогута четири царства и исто толико династија, вријеме изградње свега што је топовима разорено, вријеме пуно полета, оптимизма и великих очекивања.
Један документ нам данас свједочи да су у Бањалуци почетком 1926. дјеловале бројне соколске и спортске организације. Соколско друштво „Петар Мркоњић“ имало је 60 чланова, а водио га је трговац Мићо Баслаћ, један од 156 Срба оптужених у Велеиздајничком процесу у Бањалуци 1915. Хрватски сокол је окупљао 40 чланова, а водио је Фрањо Берковић, градски вијећник. Он је стајао и на челу Ловачког друштва, које је имало 100 регистрованих чланова, а када је 1933. због пословних обавеза одступио, проглашен је његовим почасним предсједником.
Врбаско коло јахача „Војвода Мркоњић“, са свега 16 чланова, водио је бригадни пјешадијски ђенерал Милан Ђ. Вијоровић, командант Врбаске дивизијске области 1920-24. Његова кћи Дарослава, истакнута српска вајарка, завршила је бањалучку гимназију 1927.
Спортски клуб Жељезничар имао је 30 регистрованих чланова. Спортски клуб Балкан водио је злогласни усташки стожерник Виктор Гутић, тада конципијент у адвокатској канцеларији Али Кјамилбега Џинића, а од 1932. адвокат. На челу Радничког спортског клуба Врбас стајао је Душан Дардић, истакнути радикал, власник и уредник „Обласне политике“.
Предсједник Жидовског спортског клуба Макаби био је Филип Хофман, радник Чиновничке задруге, ликвидиран у Јасеновцу 1941.
Бањалучки стијег извидника и планинки имао је 85 чланова, а предсједник му је био инж. Милан Јанковић, у то вријеме гимназијски професор.
Друштво планинара имало је 70 чланова.
Спортски клубови
Грађански спортски клуб Крајишник окупљао је 60 чланова. Предсједник му је био Саво Самарџић, члан Радикалне странке и предсједник Мјесне организације Српске националне омладине „Петар Мркоњић“. У саставу ГСК Крајишник дјеловала је и Тениска секција са 30 чланова.
У осталом дијелу Врбаске области био је регистрован релативно мали број спортских удружења. На дан 1. јануара 1926. дјеловали су: у Добоју Соколско друштво (142 члана), Ловачко друштво (45), Спортски клуб Озрен (38), Спортски клуб Унион (20), Рибарско удружење (13) и Удружење планинара (50); у Босанској Дубици ногометни спорт клубови Борба (20) и Уна (30), оба удружена у Спортски подсавез у Загребу; у Босанском Новом Спортски клуб Слобода (15); у Босанској Градишци Спортски клуб „Карађорђе“ (60), у Горњим Подградцима Спортски клуб Козара (35), а у Новој Тополи Спортски клуб Конкордија (50); у Прњавору Соколско друштво (159) и Лоптачка секција Сокола (35); у Тешњу Ловачко друштво (128); у Дервенти Ловачко удружење (75) и Спортски клуб Добор – Ногометно друштво (44); у Босанском Броду Ловачки клуб Вучјак и Веслачки клуб Соко.
Соколска жупа у Бањалуци, основана 1920. године, у четрнаест друштава окупљала је чак 1.200 чланова, од којих стотињак вјежбачица и око 800 дјеце. Соколски старјешина био је адвокат Стеван Мољевић, адвокат, политичар и публициста, члан бањалучког Ротари клуба од његовог оснивања (1934), сувласник и уредник „Отаџбине“, један од оптужених у Велеиздајничком процесу. На суђењу ђенералу Дражи Михаиловићу у Београду 1946. осуђен је на казну затвора од 20 година. Умро је као тежак болесник у току издржавања казне.
Управо је Соколска жупа, његујући базне спортове, била главни замајац стасавању спортског живота у Бањалуци и Крајини. То се на драстичан начин показа и у наше вријеме, када укидосмо ДТВ Партизан, а не нађосмо му адекватну замјену, па за свега неколико година, можда и бесповратно, на најниже гране доведосмо колективне спортове, а почесмо да славимо теквондо, кате, фул-контакт и којекакве још вјештине које просјечан грађанин чак и не разликује.
Зоран С. Мачкић
(Аутор је архивски савјетник у Архиву РС)
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Zapisi-iz-Arhiva-Republike-Srpske-6-Osnivanje-udruzenja/103298.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.