Мила Грујић је једна од ретких девојака добровољаца, а у нашем случају чак војник-специјалац и то увек у првим борбеним редовима. Људи гледају с неверицом у ту девојку која је пригрлила пушку да се бори за свој народ…
…Мила је имала шест гелера у нози. Три је сама извадила, лекар два, а један још увек носи у свом телу. Каже да је није болело док је вадила гелере, јер јој то нису прве ране.
Интересовало ме је много тога везано за Милу, па сам ових дана уграбио прилику да мало с њом попричам.
– Сигурно волиш војску и посао који у њој радиш, па ме занима како си то почела?, било је моје прво питање.
– Завршила сам школу резервних официра у Билећи и тамо добила чин потпоручника. Имала сам жељу да се активирам. Пре рата, још док смо веровали у братство и јединство, на Кушлату, у Дрињачи, обучавала сам младиће и девојке првим борбеним вештинама пред њихов одлазак у војску. Иначе, завршила сам и вишу криминалистичку школу и радила седам година у Марибору, у државној безбедности. Тамо сам се сусретала с разним криминалцима који су шверцовали оружје и дрогу. Наши садашњи непријатељи су ”мачији кашаљ” у поређењу с њима. Кад је почео рат у бившој Босни напустила сам Марибор, свој стан и посао и дошла међу свој народ да се с њим борим. И није ми жао што сам тако учинила. С ”Вуковима” сам од првих дана рата, каже Мила.
-О чему размишљаш пре него што кренеш у акцију?
-Пре акције о много чему, али кад кренем онда мозак ”искључим”, ни о чему другом не размишљам него само о извршењу задатка. У акцији, као командир, водим рачуна о томе да заједно са својим борцима непримећено приђемо што ближе непријатељу и да га што брже савладамо. Искуство ме тера да увек идем прва. Мој принцип у рату је да пуцам на непријатеља кад то он исто чини на мене. Имала сам више случајева да лично ухватим живе непријатељске војнике. Ни једног нисам малтретирала, него их као заробљенике предам команди, вели Мила.
-Једном свом рањеном борцу си спасила живот!
-Десило се то на Парлогу. Био је погођен снајперским метком. Други су мислили да се ту радило о обичној огреботини, јер није било крви. Ја сам знала да је у питању унутрашње крварење, јер сам и раније имала таквих случајева. Сместила сам рањеника у ауто, положила га на стомак да не би дошло до излива веће количине крви и онда сам кренула кроз шуму, преко њива и канала до споредног пута. Све је то био брдовит терен. Возила сам пажљиво због рањеника. Док смо пролазили узаним пролазом између дрвећа, лако се могло десити да се заглавимо. Нисам се плашила за себе, већ за рањеника. Важно ми је било само да га на време довезем до болнице. Пет минута да сам закаснила, тако ми је рекао лекар, рањеник не би више био жив.
Командант Подрињског одреда специјалних снага, капетан Легенда, каже да је Мила прва жена добровољац с којом се срео откако води овакве јединице. Кроз извођење обуке уверио се да Мила добро познаје све ратне вештине, добро барата свим оружјима и минско-експлозивним средствима. Милин командир Мирокија каже да она у свакој акцији добровољно иде као челни извиђач.
Мила је и каратиста, има црни појас. Те борилачке вештине много јој помажу у акцијама. А како кажу њени саборци – прави је универзалац.
АУТОР: Ж . Планинчић
ОБЈАВЉЕНО: „Дрински“ – Лист Зворничке пјешадијске бригаде ВРС, број 2, Зворник, јануар 1994.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.