До почетка 13. вијека сви словенски народи на Балкану у страним списима и правним документима називају се општим именом „Sclavi-Славини“.
Тако нпр. Саксонац Готшалк који је живио на двору хрватског кнеза Трпимира зове га само „rex Sclavorum“. Константин Бодин, владар српске средњовјековне државе Дукље, у латинским повељама означава се као „Sclavorum rex Bodinus“. По опису похода крсташа под вођством Рајмонда Тулушког, за вријеме првог крсташког рата, војска пролази од Истре до Скадра преко Склавиније.
Почев од 13. вијека, када су на нашим просторима потпуно преовладала имена Срба и Хрвата, и даље остаје називи „Sclavi“ и „Sclavonia“. Али они у дубровачким документима почињу да означавају искључиво Србе и Србију. Тако у тим докуметима срећемо називе: „rex Sclavonia“, „imperator Sclavoniae“, „despotus Sclavoniae“.
Исто тако „Sclavus“ за Дубровчане увијек означава Србина. У преводу докумената са српског језика на латински „Срблин“ се преводи са „Sclavus“. Тако дио повеље великог жупана Стефана Немањића, који у оригиналу гласи: „да не емле Срблин Влаха без соуда“, Дубровчани на свој латински преводе као: „Ut Sclavus non epprehendat Raguseum sine iudicio“. Дакле, Србин се преводи као „Sclavus“, a Дубровчанин односно Влах, као „Raguseum“.
Српски језик Дубровчани преводе као „sclavonico“. Тако се у уговору босанског бана Стјепана II Котроманића са Дубровником 1333. године, каже да је писан у четри примјерка. У примјерцима на српском језику стоји овако: „двије латински а двије српски“, док у примјерцима на латинском језику тај дио гласи: „duo scripta in grammatica latina, et alia in sclavonico…“ („двије писане у језику латинском, а остале у српском…“).
Српски владари су по некад прихватали овај назив у својим латинским повељама, па тако се цар Душан у једној повељи упућеној Дубровчанима потписује као „Sclavonie imperator“. У самом Дубровнику постојала је српска нотарска канцеларија која је вршила службену преписку са српским државама, за шта је био задужен „дијак српски“, а на латинском она је називана „cancellarius sclav(ic)us, sclavonicus“.
Једно писмо цара Душана из 1347, преведено на латински означава се као: „…reducta littera et appovellia de slavoneco in latino…“ („преведено писмо и повеља са српског на латински“).
Један од тих дијака на српском се потпусује као „Нико Бијелић дијак српски“ , док ће у латинској биљешци испод једног српског писма рећи: „Copia unius litere sclavonesche… translatate de lingua sclavonica in latinum…“ („копија једнога српског писма… преведеног са српског језика на латински“).
Дубровчани и титулу деспота Стефана Лазаревића која је гласила „господин всои земли србскои“ преводе као „homo domini despotti Sclavonie“. Дакле, деспотов израз „све српске земље“ преведен је латинским изразом „Sclavonie“.
Такође и у другим приморским градовима на јужном Јадрану, срећемо исти превод имена српског као и у Дубровнику. Имамо примјер у Котору гдје се 1454. године спомиње у једној повељи которског кнеза „Стиепко Калогуревић канжелиер и драгоман српски“. Исти тај канцелар и драгоман српски назива се у записима суда которског „canzzelarius sclavus“.
Назив „Sclavonia“ за српску државу користио се у Дубровнику и другим приморским градовима, све док српска држава није пала под Турке. Тек након тога губи се за њу назив „Sclavonia“ у Дубровнику.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.