Злочин у Старом Броду – покољ 6.000 Срба на Дрини 1942.

Злочин над 6.000 Срба у Милошевићима и Старом Броду на Дрини у пролеће 1942. године, деценијама је вешто прикриван „у интересу братства и јединства“.

Други светски рат обележили су стравични злочини, за које се сматрало да су углавном обелодањени и истражени. Но, било је злочина који су се из различитих разлога, укључујући и „очување братства и јединства”, минимизирани и напросто скривани од шире јавности.

Драстичан случај „заборава и скривања” су масовни злочини над 6.000 недужних српских цивила, пре свега жена и деце, које су  починиле усташе, у чијим редовима је био знатан број муслимана, с пролећа 1942. године у кањону реке Дрине, у селима Милошевићи и Стари Брод, подручју које административно припада општини Рогатица, а много је ближе Вишеграду.

Малобројни Срби који су преживели овај ратни пакао, након Другог светског рата, очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладао је мук. А, преживели су памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелијих, књижевник Момир Крсмановић је седамдесетих година прошлог века написао роман „Тече крвава Дрина”, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан.

Усташка офанзива на Дрини 1942.

Шта се то, у ствари, овде десило почетком 1942. године?

Усташе покрећу офанзиву у намери да освоје границу на Дрини. Средином марта 1942. године из Сарајева, под командом Јуре Францетића, креће десетак хиљада до зуба наоружаних усташа који пред собом терају непрегледне збегове Срба од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Соколца, из Рогатице и Борика. Уплашени народ се кретао ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију.

На вишеградској ћуприји италијанска стража је преко реке пуштала само оне који су имали злато, стоку или неку другу вредност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, где су скелом или чамцима покушавали избећи патроле злогласне црне легије.

И тако из дана у дан, од краја марта до почетка маја, непрегледне колоне Срба улазиле су у дрински кањон из кога се већина никад није вратила.

У вечерњим часовима скела и чамци обустављали су превоз људи преко Дрине, а преостале би изненада опкољавале усташе. Долазили су стрмим путељцима са Боричке висоравни, где су формирали сатније у селима Бранковићи и Сјеверско, у којима су били најбројнији муслимани из источне Босне. Уследили би незапамћени злочини, убиства, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Многи су сами скакали у реку, неретко и у групама.

Хроничари су записали да је једног од тих тужних дана 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стена у Дрину заједнички скочило чак 320 девојака(!), а највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године.

У том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, зверски је убијено и бачено у Дрину 6.000 невиних Срба.

У Старом Броду, одмах крај Дрине, недавно подигнуто спомен-обележје са крстом, поред кога су постављене и мермерне плоче са именима свих страдалих Срба.

Тече крвава Дрина

Књижевник Момир Крсмановић је чак седамдесетих година прошлога века написао и роман „Тече крвава Дрина“, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. Али, како каже, то га није поколебало, већ му је дало додатне снаге да настави са истраживањем и писањем.

Пред крај новембра 2008. године, у присуству великог броја историчара, свештених лица, представника медија и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је и књига „Заборављени злочин – Стари Брод“. Ову књигу групе аутора, која говори о страдању 6.000 Срба у пролеће 1942. године, заједнички су издали Издавачка кућа Дабар и Српско соколско друштво Соко из Добруна.

Књига „Заборављени злочин – Стари Брод“ је, у ствари, зборник радова са скупа одржаног 19. јула те године у Рогатици, поводом шездесет шесте годишњице геноцида над српском нејачи на обали реке Дрине. Како је том приликом нагласио Радислав Машић, књижевни критичар, публициста и новинар из Србиња, „ова књига нас подсјећа да је минули, 20. вијек, за српски народ био вијек страдања и голготе, када смо три пута били на искушењу нестанка и потонућа“. Дрина, као крвава међа у плановима завојевача, требала је бити граница преко које за православље нема мјеста, подвукао је Радислав Машић, упозоравајући да је све оно што се Србима дешавало у прошлости вешто скривано од јавности.

Историја о том страшном догађају није писала, а идеологија га је бојила оним бојама које су њој одговарале. Зато, на жалост, историјска литература није забиљежила ни злочине у Старом Броду и Милошевићима, нити злочине у Миљевини код Србиња, гдје је на свршетку Другог свјетског рата убијено на хиљаде невиних младића из Србије.

„Ова књига је својеврсна споменица, која све оне који се на било који начин баве писаном ријечи обавезује да документују и забиљеже све оно што је дио наше историје.“ – јасна је порука Радислава Машића са тадашњег скупа у манастиру Добрун.

Гледао како му убијају мајку и браћу

Милош Башовић (80), из Бранковића код Борике – Рогатица:

„… Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. За нама нека војска трчи. Народ поче бјежати, а они углас: ’Не бојте се народе, ово је Српска и Црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубијане, криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе, масовно су скакале у Дрину”.

Не би могла Дрина све примити

Милован Бакмаз (79), родом из Соколовића код Соколца, сада живи у Хан Пијеску:

„…Пуно је Сјемећко поље српских избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Заноћисмо у Милошевићима, кад одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. Поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Стоји вика жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има најмање пет хиљада душа.

Мој отац нас некако убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту недићевци и Нијемци разговарају, па са једним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и све вичу: ’Цурик усташ, цурик усташ…’. Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да није било недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити”.

Бацали децу увис па дочекивали на бајонете

Ристо Боровчанин (78), из Жуља – Соколац:

„… Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће. Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Људи сами скачу у Дрину, цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо покушавајући се спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор.”

Чуло се запомагање и јауци

Љубица Планинчић (90), из Сељана, сада живи у Гучеву код Рогатице:

„…Бјежали, бјежали, а у мене мала ђеца, једно од пола, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Кад је било пред мрак зауставе чамце и заноћисмо крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. А отишло је бар двије хиљаде, није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигарице ваде… Ех кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину!

Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена… Боже сачувај, жалости љута…”