Јован Цвијић
При утврђивању граница Србије и Црне Горе на Берлинском Конгресу није се дакле пазило ни на територијалну равнотежу ни на минимум територије, који је потребан за живот двеју српских државица, на моменте о којима иначе ипак и најформалистичнија дипломатија води рачуна. Исто су тако сасвим занемарена национална равнотежа и велика национална права, природна права једнога народа. Ја при овоме не мислим на потпуно извођење принципа националности и на тачно национално омеђавање држава. Таква метода, изведена на једном конгресу и за извесне крајеве, могла би можда да изазове друга национална питања и познате противности у Европи, које се тичу периферијских области и периферијских делова појединих народа. Али као неоспоран минимум принципа националности мора вредети то да се не сме дати туђину, страној држави, централна област и језгро једнога народа, јер то значе Босна и Херцеговина за српски народ. Оне дакле нису за Србију и српски народ оно што су Елзас и Лотрингија за Французе или Трента и Трст за Италијане или алпијске аустријске области за Немачку, већ оно што је област Москве за Русију и што су најчвршћи делови Немачке и Француске за ова два народа, они дакле делови који су најбољи представници немачке и француске расе. Не сјединити Босну и Херцеговину са Србијом и Црном Гором или им бар не дати аутономну управу, већ их предати АустроУгарској, то значи створити лабилну равнотежу, паклено стање, које не да мира ни завојевачу ни националном претенденту и против кога су у сталној узбуни све живе силе једнога народа. Такве комбинације су највећа бесмислица; оне не само не осигуравају мир, већ су легло сталних немира и опасности за мир, нарочито намештено буре пуно барута поред велике ватре, која га са свих страна лиже.
И ако је опште познато да су Босна и Херцеговина области чисто српске расе, ја ћу у кратко представити њихов положај и значај за српски народ.
Србија и Црна Гора су мале области кристализације, у којима није скупљена ни једна трећина народа српскохрватскога језика.
Резултат израчунавања је овај: Народа нашега језика има око десет милиуна. Он по броју долази на треће место међу Словенима, одмах после Руса и Пољака. Од немачке границе до Цариграда нема већег народа од нашега. Већи је дакле од Чеха, Мађара, Бугара и Грка. Годишњи прираштај нашега народа износи око 100.000; исти је или већи од околних народа, а спада међу народе који највише прираштају. У том великом комплексу или етнографској области српскога народа Босна и Херцеговина имају централни положај.
Сва та народна маса од десет милиуна говори једним језиком који је толико једноставан, као ретко који у Европи. Од Истре па дубоко у Македонију могу се сељаци међу собом споразумевати. Осим тога је славистима и зналцима језика познато, да на Балканском Полуострву нема народнога језика који је толико формиран и усавршен за литературу и науку као што је српски језик.
Први књижевни споменик српскога језика постао је у Босни 1189 године, познато писмо бана Кулина. Најлепше народне умотворине постале су на земљишту Херцеговине и Босне. Језик Херцеговине узео је оснивалац српскога књижевног језика и новије српске литературе, Вук Караџић, за књижевни језик српскога народа. Тај исти језик усвојен је за књижевни језик Хрвата још у првој половини 19 века. Многи најзаслужнији људи српскога народа пореклом су из Босне и Херцеговине. Неколико од данашњих најбољих српских књижевника, чији су списи распрострањени и цењени по целоме српском народу, Херцеговци су и Босанци. Свако научно предузеће у Београду налази најживљих сарадника у Босни и Херцеговини. О целини српскога народа и његовим националним тежњама има иста схватања сва српска журналистика, а у извесном правцу предњачи српска журналистика Босне и Херцеговине. Поред свих препрека, које се стално стављају, литерарне и научне везе између Београда с једне и Мостара, Сарајева и Бањалуке с друге стране остале су живе и интимне.
Али народ обележенога простора није везан само истим језиком и литературом. На већем делу те географске просторије постоји српско национално осећање и мишљење, које је у широким народним слојевима тако јако као ни код једнога балканског народа. По заједничким историјским традицијама јасно се осећа да су народ и виши народни живот састављени не само од живих личности него и од мртвих и од догађаја прошлости. И ако има регионалних разлика, исте су основне психичке особине народа целе обележене области, оне стваралачке особине народнога духа, које се у свему показују: почевши од мотива у орнаментици и од начина на који се зграде и алатљике граде па до погледа на живот, до оне суме осећања, празноверица и маштања, којима народ даје себи рачуна о свету и животу. И у овоме погледу народ Босне и Херцеговине представља један од етнографски најсвежијих и најјачих делова српскога народа и чини нераздвојну целину с народом западне Србије, Новопазарског Санџака и Црне Горе. Кад се из црногорских Брда пређе у Херцеговину не опажа се у народу никаква разлика. Исто је тако, кад се из пограничних крајева Србије пређе у Босну или у Новопазарски Санџак. Скоро цело становништво западне Србије пореклом је из Херцеговине, Босне и Новопазарског Санџака.
Трговина не само Босне и Херцеговине већ и суседних области, па и западне Србије поглавито је у рукама Херцеговаца. Нигде није оданост и пожртвовање за културне и просветне интересе српскога народа више развијена но у Херцеговини и Босни. Шта више Босанци и Херцеговци су у знатном броју учествовали у свима ратовима, које је Србија у 19 веку водила ради свог ослобођења и ослобођења суседних области. Они су још у турско време, пре окупације, дигли велики број својих цркава, школа и основали друге просветне и културне, установе, и тај су рад и после окупације наставили; и сад сами издржавају своје школе и учитеље и чине велика завештања на економске и просветне циљеве. Имају своју просветну организацију, која располаже знатним средствима за школовање даровитих, младих људи на универзитетима.
Идући из Србије према Западу најпре се у централној Босни наилази на католичко становништво српскога језика. Граница између једноставног православног и мешовитог православнокатоличког становништва иде у главноме развођем између река Дрине и Босне. Католичко становништво Босне и Херцеговине се до окупације осећало као целина с православним. Измешано с православним, које превлађује, оно лежи у средини између Хрватске, у којој већину чини католичко становништво, и Србије с источном Босном и Херцеговином где су искључно православни. Из тих делова Босне може се дакле знатно утицати да се изравнају разлике створене различним историјским развитком између западних и источних земаља истога народа и да се оне још чвршће споје, но што је сад случај, у једну културну целину. Ово тим пре и лакше што су већина Хрвата и Срба и у Хрватској показали да су не само осетили потребу да се узајамно трпе, већ и способност и увиђавност да заједнички раде. Дух и смисао аустријске окупационе управе био је томе сасвим противан: растављао је и удаљавао ове народне делове као што ће се видети из идуће главе.
Из изложенога је јасно да су Босна и Херцеговина по вредности народа, по његовом централном положају у етнографској маси српскохрватскога народа и по згодној мешавини православних и католика кључ српскога проблема. Без њих не може бити веће српске државе. Оне су најважнија област и за решавање српскохрватскога и тиме Југословенскога питања.
Јован Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српско питање, 1908. 6-8 стр
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.