КРАТАК ИСТОРИЈАТ СПЦ У БИХ (1. ДИО ДО УКИДАЊА ПАТРИЈАРШИЈЕ 1766 ГОДИНЕ)

Босна се у научним круговима вековима сматрала саставним делом српске етичке и националне целине. Током XII века она се осамосталила на политичком плану, али се и поред тога сматрала саставним делом Србије. У ствари, у XIII веку Босна се организовала као једна од српских држава западно од реке Дрине. Српска црква у босанској држави била је у канонском и духовном јединству са Српском црквом у Србији. Територијалним ширењем босанске државе ширило се и подручје Српске цркве у Босни.

 ширење средњовјековне Босанске државе

Од 1326. године у саставу те цркве налази се Хумска епархија коју је основао Свети Сава 1220. године. Када је Твртко I 1373. године проширио политичку власт над једним делом Рашке, у састав Српске Цркве у Босни дошла је и друга Светосавска епархија – Дабарска. Освојивши западни део српске државне територије, Твртко се после изумирања династије Немањића, појавио улози обновитеља српског краљевства. Као потомак српске династије Немањића, унук ћерке српског краља Драгутина, а припадајући у исто време босанској породици Котроманића, Твртко I се сматрао легитимним наследником и босанских банова и српских крљева. Он се зато крунисао сугубим (двоструким) венцем као симболом двеју држава којима влада. Крунисање је извршио највјероватније дабарски митрополит са монасима на Митровдан 1377.године у „српској земљи“, у манастиру Милешеви.

 манастир Милешева

После смрти краља Твртка Босна почиње нагло да слаби. У унутрашњим грађанским борбама појачана је римокатоличка пропаганда, подржавана од угарског краља и римског папе. Оштрица ове пропаганде била је усмерена на преверавање православних. Слабљењем централне власти у Босни омогућено је да почетком XV века дође до наглог успона три властеолске породице (Косаче, Павловићи, Хрватинићи) и до формирања њихових области у засебне целине којима су готово потпуно самостално владали. Област Хрватинића простирала се у западној Босни, од реке Сане па до Неретве. Земље породице Павловића обухватале су простор од Добруна на истоку до Врхбосне на западу, с центрима Борач и Олово. Област породице Косача проширио је војвода Сандаљ Хранић, а још више учврстио његов синовац Стефан Вукчић. Његову област су чиниле земље које су раније биле у саставу српске државе, тј. тертиорије од Лима, десне притоке Дрине, до Неретве. Када је био на врхунцу своје моћи, Стефан Вукчић Косача је 1448. године узео титулу “херцега од светог Саве“, а његово територија је прозвана Војводство светог Саве. За његово име везује сепостанак имена Херцеговина. Хумска Епархија, чије су се границе углавном поклапале са границама Херцеговине, почела се од тада називати Херцеговачком.

 карта старе Херцеговине

Босанска средњовековна држава пропала је 1463. године падом под турску власт. Херцеговина се одржала још неко време. Српска црква у Босни и Херцеговини дошла је под управу Охридске архиепископије. Иако под туђом политичком и духовном влашћу, српски монаси негују писменост, преписују старе и преводе нове књиге различите богослужбене садржине. Уз то, на овом подручју и прве српске штампарије, у Горажду и у манастиру Милешеви. Српски епископи нису се мирили са неканонским ширењем духовне власти Охридске архиепископије. То показује и покушај смедеревског митрополита Павла у првој половини XVI века да обнови Пећку патријаршију. За његово име везује се хиротонија епископа Теофана; Зворничка епархија у североисточној Босни, основана је још у XIII веку, за време краља Драгутина. Пошто је покушај смедеревског митрополита Павла завршено неуспехом, стање је остало непромењено до обнављања Пећке патријаршије.

 Обновљена Пећка патријаршија 1557. године

Пећка патријаршија је обновљена 1557. године. Српска црква у Босни и Херцеговини била је саставни дио патријаршије. Дабарски митрополит (од сада се назива дабробосански) постао је егзарх пећког патријарха за Далмацију, „егзарх све Далмације“. Седишта митрополита била су по разним манастирима, док на крају митрополит Мелентије Умиљеновић (1713-1740) ије пренео седиште у Сарајево, од када се ова митрополија почиње називати и Сарајевском. После митрополита Мелентија, па до доласка Грка Фанариота након укидања Патријаршије 1766, на трону Сарајевских митрополита су се изменили: Гаврило II Михић Михаиловић (1741-1752); Пајсије Лазаревић (1752-1759) и Василије Јовановић-Бркић (1759-1763).

 стара православна црква у Сарајеву

Херцеговачка митрополија се једно време делила на две епархије. Херцеговачка или Требињска са седиштем у манастиру Тврдошу и Лимска или Полухерцеговачка са седиштем у манастиру Св. Петра на Лиму. Обе епархије су 1739. године спојене у у једну, Захумско-херцеговачку. И захумско-херцеговачки епископи су мењали седишта док Арсеније II Јовановић-Паликућа (1751-1763) није пренео седиште у Мостар, откада се ова епархија почиње називати Мостарском. Неки од херцеговачких епископа бирани су за патријархе обновљене Пећке патријаршије (као Антоније 1571-1575; Саватије 1587), а неки су активно учествовали у устанцима за ослобођење од Турака (митрополит Висарион и Силвестар).

(Текст у цјелини преузет из монографије „Српска патријаршија“ др Предрага Пузовића, Нови Сад 2010, 208-217 стр)