У Горњем Шехеру, на подножју планине Осмаче, налази се љековита сумпорна бања (купатило) која је, веле, још старим Римљанима позната била.
Као доказ томе може послужити то што је изнутра камени свод на крст сведен и изгледа као каква полукугла. На врху кубета стоји решетка да може сунчева свјетлост допирати у бању. Тврде да је више од 1.200 година стара. Недавно је врло лијепо оправљена и за купање сасвим удешена, те није чудо што увијек свијет долази. Вода је млака и дубина износи нешто више од једног метра. Својина је неког мухамедовца, који ту и станује. У околини њеној налазе се још двије мање које су због скорашњих земљотреса проваљене. Због тих бања и других што се у околини налазе, носи име и сама варош Бањалука.
Школе и цркве
Од школа знаменита је српско-православна основна школа, гдје је прије окупације прва богословија била. У доњем су боју поједини разреди мушки и женски, а у горњем пак станови г. г. учитеља и учитељица, као и преч. г. проте. Затим комунална и римокатоличка основна школа. Још се налази турска нижа гимназија и трговачка школа. Ова посљедња одговара нижој реалци и у њу ступају ученици из основне школе.
Од новијих већих зграда вриједјело је да споменем дуванску фабрику, која је прошле године довршена. У њој ради до 250 особа.
Прост народ овдје још вјерује у којекакве празновјерице као: вукодлаке, виле, вјештице. Често одлазе фратрима да их исцијеле, иду хоџама и ваде којекакве записе и друго.
Занати су некад врло знаменити били, но сада сваки дан све више опадају, а зашто пак, то ће сваки лако погодити.
Бањалука је одвајкада била знаменита трговачка варош. Доста добри путеви (насипи) вежу је са Сарајевом, Јајцем и Травником, а особито знатан је онај што води у Градишку. Жељезница пак, која је још прије устанка саграђена, скопчана је са Приједором и осталим градовима. Пазар се држи сваког уторка, а о Тројичину дану држи се близу тврђаве велики вашар који траје читаву недјељу. За вријеме вашара искупи се велика свјетина, да једва проћи можеш, а толики је метеж и вика да се далеко у варош чује. Тада дође народа из различитих градова, не само БиХ, него и из Угарске, па чак и Цариграда. Тада се купује и продаје: жито, дуван, марва, свиње, коњи, платна, чоха, вуна; затим: луле, чаше, оружје, ремење и друга сваковрсна роба. Природни производи: од биља сије се: пшеница, раж, јечам, зоб, проја, грах и сочиво, има нешто и винограда, а знаменит је бостан.
Као домаће животиње познате су: овце, козе, говеда, свиње и коњи од којих се велика корист добија, затим: кокоши, ћурке (туке), патке и гуске, а од звјеради налази се у оближњим шумама вукова, медвједа, лисица, зечева, срна, дивљих свиња, вјеверица, куна, творова итд. Што се тиче руда, има доста олова, гвожђа (особито лимонита) и сумпора, а на Лаушу се врло добар угаљ копа. Близу жељезнице, с десне стране Врбаса, купили су прије десетак година римок. траписти велико имање и саградили велики самостан. Они се баве економијом и љекарством. Знатан је траписки сир и пиво.
С лијеве стране ријеке Врбаса налазе се двије фабрике. Једна је фабрика сукна, а друга дрва (као дасака, дуга итд).
Главна је ријека Врбас. Она извире испод Зец планине, а утиче у Саву код Свињара. Притоке су му с лијеве стране Црквина, а мало даље Врбања. Године 1875, кад је Босна заузета, била је на пољу Бањалучком знаменита битка. И дан-данас показује споменик мјесто гдје су многи аустријски војници погинули и сахрањени.
Ниже споменика, одмах под долином испод које је сигурно некад Врбас текао, налази се такозвано Богословчево врело кога су, када је у Бањалуци 1866. Богословија подигнута, богослови ископали и на њега изјутра долазили и своје задаће учили. И данас наш свијет дође недјељом и већим празником, те се ту игра и весели, а послије, пред мрклу ноћ, пјевајући низ поље кући одлазе.
Због старог новца и других старина које се копајући често налазе, тврди се да је Бањалука некад морала бити римска варош, која се Сервитиум звала.
Бањалука заузима један од најљепших положаја у Босанској Крајини. Отуд је и често Бајном Луком називају. Простире се с обје стране ријеке Врбаса. Границе су јој: Крчмарице и Дедичино брдо; са запада Лауш, Мотике и Петрићевац; са сјевера Куљани (Драгочај); са југа Старчевица и Кајбаковац; са југоистока Цер и Влашки брег; са југоистока Јајачка стијена, Сутурлија и Шибови, а са сјеверозапада Дракулић.
Становништва има око 12–14.000, од којих 2.400 отпада на Србе православне вјере, а остали број које на римокатолике и које опет на муслимане.
Осим тога, има помало Чивута и Цигана. Бањалука се састоји из три дијела, из горње и доње вароши (Горњи и Доњи Шехер), међу којима се с лијеве стране Врбаса истиче доста знатна тврђавица коју су, веле, још босански краљеви зидали.
Срби православне вјере имају своје двије цркве, једну с лијеве и једну с десне стране Врбаса.
Прва је 1879. године саграђена, и слави на Тројичин дан, и друга је довршена лањске године и то на оном истом мјесту гдје је некад стара била, коју су 1876. године зулумћари сасвим опљачкали и запалили, а слави Малу госпојину.
Римокатолици имају такође своју нову цркву коју су прије неколико година сазидали.
Зидање Ферхадије
Мухамеданци имају врло много својих богомоља (џамија), но многе су између њих занемарене, а међу свима усред чаршије истиче се врло лијепа и велика Ферхадија са сахаткулом, коју сагради Ферхад-паша 1576. То се догодило овако: Ферхад-паша, који је тада у Бањалуци сједио, упусти се једном приликом код Радоње у бој са Нијемцима. У истој бици погуби њемачког генерала Еберхарда Ауерсперга, а сина му Енгелберта жива ухвати. Да би се Енгелберт ослободио ропства, морадоше његови рођаци за њега Ферхаду платити 30.000 дуката уцјене, које новце послије паша употријеби на зидање поменуте џамије, која се по његову имену назва Ферхадија. Приповиједа се да је паша позвао најбоље мајсторе да му зидају џамију и чешће би излазио и гледао како они горе на скелама раде.
Једном приликом, кад су баш мајстори почели мунару (торањ) подизати, викне им паша: “А вјере вам, кажите ми да ли сте иђе бољу, већу и љепшу џамију од ове правили”. “Јесмо пашо, ал’ за боље новце”. “Шта? … Јесте? Ма пасја вјеро, или бољу правите или живи доље нећете”. “Оћемо пашо, ал’ за боље новце”, одговорили су му зидари даље радећи свој посао. То је пашу јако разљутило и одмах заповиједи да све скеле што су око џамије намјештене биле поскидају, а остану само оне око мунаре на којима су зидари радили. Мислио је да ће им тиме наудити, јер мораће, ма кад-тад, од глади и жеђи умријети. Но било је сасвим обратно. Кад је видио мајстор-баша Петар шта је паша наумио, брже-боље сазове момке и рекне им да ће најбоље бити ако начине себи крила од јелових дасака и изаберу правце којим ће који летјети. Приједлог се свима допадне и онда се дадну на посао. Кад су били сасвим готови, онда се у неколико опросте и предузму пут.
Петар је летио према сјеверозападу од џамије и падне на једно брдо, што се по њему назва Петрићевац. Његов брат полети на исту страну, а кад мало даље падне у некакво блато, весео викне: “О драго моје блато”, отуд село Дракулић. Трећи полети на западну страну и падне на неку њиву и то на једну мотику, отуд су Доње и Горње Мотике. Четврти, по имену Влајко, полети на југоисток и падне на неки бријег, који се по њему назва Влашки бријег. Недалеко од њега падне на једно мјесто Бранко, отуд Бранковац. Овдје се сваке године држе масла. Шести, по имену Блаж, полети на сјевероисточну страну и падне у неко сијено, отуд село Блашко. Веле да су сви остали живи, осим једног, који по несрећи полети на југ, падне на неко брдо и сломи ребро, отуд брдо и село Ребровац.
Ристо Р. Сировина, сомборски учитељски приправник
“Босанска вила”, 1890, стр. 340–342.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.