ИСТОРИЈАТ УГЉЕВИКА

Подели:

StariUgljevikbyCakan2

О далекој прошлости цјелокупног региона Семберије и Мајевице, укупно гледано, мало се зна. Није претјерано рећи да је у том смислу овај регион био занемариван, било из националних или идеолошких разлога. О томе рјечито говори и чињеница да се у овом типично српском крају никад нису вршила археолошка истраживања толиких размјера да би се на задовољавајући начин могла проучити археологија и историја неког периода у прошлости.

На цијелој територији општине Угљевик у археолошкој литератури познато је свега 13 локалитета. Па и од ових 13 локалитета, три су у Теочаку (данас у саставу Федерације БиХ), што значи да је десет археолошких локалитета на српској страни општине Угљевик. Од овог броја чак пет су средњовјековни надгробни споменици (стећци), три су римски локалитети у селу Тутњевац, једно је погрешно датирани локалитет на Јаблан-граду, а десети локалитет је мјесто гдје је нађен грчки новчић, (на брду Баљак или у Богутовом Селу).

У цијелом Угљевичком крају до сада нису познати археолошки налази из периода људске прошлости између 5000-3000. године старе ере – из времена неолита. Иначе у млађем каменом добу (неолит) ови крајеви су припадали територији на којој се развијала Винчанска култура (названа по археол. локалитету Винчи код Београда). Винчанска култура је била најразвијенија култура у области цијелог југоистока Европе и у млађем каменом добу захватила је скоро све данашње српске етничке просторе. тако је за нашу регију у науци издвојена тзв. Сјевернобосанска варијанта Винчанске културе, на основу два релативно добра истражена археолошка локалитета у Корају (општина Лопаре) и Горњој Тузли, дакле у непосредној близини Угљевичке општине. Локалитет Варош у Корају имао је четири фазе живота (Варош 1-4 фаза), које су одговарале фазама Горње Тузле (фаза 2-5). Доказано је да су већ тада становници ових насеља у Горњој Тузли и Корају прерађивали со и бавили се трговинском размјеном. Ова насеља нестала су негдје око 3000. године старе ере у вријеме ишчезавања металних доба.

По досадашњим сазнањима археолошке науке, не постоје важнији подаци о археолошким траговима ни из времена металних доба (бакарно, бронзано и гвоздено). У овом времену између 3000. године старе ере и преласка у нову еру вриједан помена је већи бронзанодопски локалитет Бардачиловац у Јабланчици. То је типично градинско насеље оног времена гдје се на врху једног брда налазило утврђење са земљаним бедемима. На подручју наше општине једини (ваљда) археолошки локалитет из овог доба (ваљда) је мјесто гдје је нађен грчки новчић (на брду Баљак, или у Бог. Селу). Са краја бронзаног доба потиче и локалитет „Хумке“ у Забрђу. На највећем узвишењу (хумки) налазила се на око малом простору од око 150 кв. метара и стари камени споменици, па је и ово мјесто називано Гробљице. У току земљаних радова 1955. године у току којих је у хумку укопано складиште за нафту, оштећено је ово „гробљице“, а камене споменике, као и остатке скелета преузео је познати научник Здравко Кајмаковић и РЗ за заштиту споменика културе из Сарајева. Овдје се ради о мањим каменим стелама са непознатим натписима. Претпоставља се да је ово заправо било гробље из 16-18 вијека, али да је засновано на праисторијском тумулусу (кружна гробна хумка) који је служио за сахрањивање неког кнеза из времена, вјероватно, бронзаног доба – 1000-те године прије Христа.

Угљевички крај, као и огромни простор провинција Далмације и Паноније, дефинитивно је пао под власт Римског царства након познатог устанка двојице владара са именом Бато(н) између 6-9. године нове ере. Римско царство је било темељ касније европске хришћанске културе која је данас прерасла у оно што називамо савременом цивилизацијом.

Римљани су у ове крајеве пренијели античку грчко-римску културу. Од тог времена се у овим крајевима почела користити опека као грађевински материјал, зидани су први градови са улицама, водоводима итд.

На подручју општине, у Тутњевцу је 1958. године истражена, од стране др. Ирме Чремошник једна типична римска вила, што свједочи да је и овај крај баштинио традиције римске културе у времену 1-5 вијека после Христа.

Старијим становницима Тутњевца остао је у сјећању објекат звани Кула (он се налазио у дворишту срушене старе цркве (1912)). Кула је срушена после 1945. године. Можда је ова Кула та вила (горе наведена), можда је Кула неки други римски објекат, а можда је Кула објекат из турског доба, не знам нисам се распитивао, али се зна да је Кула пред рушење имала 3 спрата и подрум и да се у њој у том периоду налазил школа. И још се зна да је за вријеме Турака ту био турски затвор, и сачувале су се многе легенде о затвореним хајдуцима и побијеним Турцима.

У римско вријеме простор Угљевика, као и овог краја припадао је провинцији Панонији, а негдје преко Мајевице ишла је граница са провинцијом Далмацијом у римско вријеме. После подјеле царства на Источно и Западно Римско Царство 395. године ови крајеви су припали Западном Римско Царству, а граница је ишла опет у близини овог краја, негдје у околини Дрине.

За вријеме римљана овом крају најближи град је био Соли (Салинес, Тузла) и мањи град Ад Дринум (код Дрине) чији положај још није поуздано убифициран. Међутим, у сваком случају овај простор је у својој релативној близини имао велику метрополу Сирмијум – Сремска Митровица (једно вријеме један од четири главна града Империје).

Познато је да се велики период историје у трајању од цијелих 1000 година између пада Западног римског царства и пада Источног римског царства, односно од доласка Турака, назива средњим вијеком. Чак и у најнестабилнијим регијама Европе, као што је био Балкан, иако су се често мијењали владари и државе, ипак је остајала приближно иста етничка слика створена још у великој сеоби европских народа (а она у основи и сада важи).

Из времена средњег вијека са простора Угљевик потиче пет познатих некропола (гробаља) са препознатљивим каменим надгробним споменицима, те веома слабо истражено утврђење у Теочаку и скоро непознати темељни остаци средњевјековног утврђења Јаблан- град изнад старог Угљевика.

Цијело Балканско полуострво, Панонију и цијелу Источну Европу тада су запосјели словенски народи. Ови простори, на граници између Балкана и Паноније, били су још тада насељени нашим прецима. Након бурних догађаја у периоду из сеобе народа (ИВ-ВИ вијек) у Панонији се једно вријеме стабилизовала окупаторска сила Аварског каганта, који је 796. године уништио, након пада Рима, први цар у Западној Европи, Карло Велики.

Иначе, специфичност цијеле Паноније, па и ових граничних и прелазних зона као што је подмајевички крај, па и простор приморја, лежи у томе што је ово једини дио Европе гдје се одиграло неколико етничких промјена. Наиме, једино се овдје од цијеле Европе дуже од два вијека (568-796. године) одржала власт неевропског народа Авара, а њу нису скршиле снаге сусједног Источног римског царства (Византије) него западни цар Карло Велики. Након тога у овом крају је дошло до превласти словенских државних творевина – као што је била Велика Моравска, да би се у Панонију 896. године доселили Мађари – што је посљедња велика сеоба цијелог једног народа у историји Европе. Након двоумљења Мађари су се опредјелили за западну варијанту хришћанства, али је ипак добар дио Паноније опет потпао под власт Источног римског царства у вријеме владавине цара Манојла И Комнина (1143-1180), а исто тако највећи дио паноније био је око 150 година у источној сфери и за вријеме турске владавине (1541-1686). Нема сумње да је од тада средњевјековна Угарска (Мађарска) цијело вријеме 10-16. вијека била главна регионална сила, а сусједне државе су јој, по средњевјековној хијерархији државне власти, морале бити вазали.

У времену средњег вијека промјене државног окружења на овом простору биле су толико да се тешко може рећи ко је овдје био чешће господар: Угарски краљеви, српски деспоти или босански владари. Када су се први пут поменули у средњем вијеку ови крајеви – жупа Соли (Тузла)- били су дио Србије. Држао их је српски краљ Драгутин од 1284. године, а њега наслеђују његови синови: Владислав и Урош. Православни руски племић Ротислав Михаилович, зет мађарског краља Беле, влада овим крајевима од 1255-1264. године. Зна се поуздано да су овдје владали и српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Као примјер крајње нестабилних и бурних времена пред турско освајање, можемо навести град Сребреницу која је само од 1411-1463. године чак 13 пута мијењала господара.

Сличну судбину дијелио је и најзначајнији средњовјековни локалитет у угљевичком крају , а то је утврђени град Теочак. Теочак се у историјским изворима први пут спомиње око 1432. године управо у вези са српским деспотом Ђурађем Бранковићем (1427-1456), када га он преузима од Мађара (када је добио право да управља над западним Подрињем) и врши у њему дограђивања (о чему у народу још живе разне приче и легенде о зидању, кулуку, водоводу којим је текло млијеко и сл.). Том приликом, вјероватно сасвим мало утврђење прераста у утврђени град Теочак. По облику троугаоне основе подсјећа на Смедерево. Вјероватно је тада подигнута и црква у Теочаку (касније претворена у џамију, и данас постоји – по неким подацима најстарија џамија у БиХ), у којој су неко вријеме биле смјештене мошти Св. Јеванђелисте Луке. Послије пада Босне 1463. године, Мађари су држали Теочак до 1521. када су и њега заједно са Сребреником (Сребреничка бановина) заузели Турци.

Једно вријеме Теочак је био чак главни град новопрокламованог краља. Десило се то што су у једном тренутку и Турска и Угарска играле на карту постојања Босанске државе па су обје државе именовале тобоже „краљеве Босне“. Турци су именовали Матију Војсалића за „краља Босне“ и држали га с том титулом само 1476. године, управо исте године када је хришћанска војска привремено повратила Сребреницу. Наиме, Угарска је за „краља Босне“ именовала угледног мађарског великаша Николу Илочког који се од 1438. године јавља као мачвански бан, и пребацила га у „главни град“ Јајце 1471. године. Убрзо потом од 1472-1477. „краљ Никола Илочки“ бива пребачен у Теочак гдје столује пет година, након чега бива укинута та титула, а даље се цијела администрација препушта Сребреничкој бановини.

(Према Хрватској историји Илочки је био угледни хрватски великаш, што је највјероватније и тачно јер је он оснивач града Ружице-Ораховице у Хрватској, а и проширивао је многе цркве по Хрватској, а постоји и град Илок, такође у Хрватској. Добро је рећи и то да се Никола Илочки као краљ служио реалним правом ковања новца. Сачувано је његових шест врста новца и неколико иначица. Његов новац је био имитација денара аквилејских патријарха Антонија ИИ Панцијере де Портогруара и Лудовика де Тецка. Краљ Никола Илочки ковао је и денаре по примјеру денара краља Матијаша Корвина који су тада били у оптјцају. Та му је сличност његова новца с угарским омогућила његово лакше и сигурније пуштање у оптицај.)

Угарска је за „краља Босне“ изабрала баш Николу Илочког јер је важио за једног од најутицајнијих и најбогатијих магната краљевства, али 1471. год. отворено је приступио великој опозицији против мађарског краља Матије Корвина. Опозиција се та носила мишљу, да Матију просто свргне с престола, а да доведе једног пољског принца. Да разбије ту опасну дружину Матија је понудио амбициозном Николи босанску краљевску круну, за којом је овај одавно жудео. Мађарски сабор, сазван у септембру 1471., примио је ту понуду. С босанском „круном“ Илочки је добио на управу и хрватску и славонску бановину и градове вранског приората. Дотле он се звао „вечни кнез“ Теочака и мачвански бан. Али Илочки је стварно добио више титулу него власт. Као своју област имао је Теочак са зворничким крајем, док су у Јајцу и даље управљали банови, које је постављао краљ Матија. Задовољивши се том високом чашћу Илочки се, наравно, издвојио из опозиције и постао је један од стубова Матијиних, све до смрти (1477.).

Скоро идентичну судбину тада је дијелило и друго утврђење на Јаблан-граду, за које легенда каже да су га браниоци напустили са коњима поткованим наопачке тако да су Турци дуго оклијевали да уђу у ово утврђење, јер су помишљали да су браниоци добили помоћ.

О животу на простору Угљевика на крају средњег вијека, прије доласка Турака, говори и постојање пет локалитета са надгробним каменим споменицима (тзв. стећци), од којих пет има сачуване и натписе.

Послије пада Сребреника и Теочака 1521, највјероватније исте године у састав Турске царевине улази и простор Угљевика (постоји могућност да је то било тек 1529. године када је окупирана Бијељина) од када почиње дуготрајни турски период (1521-1878.г). За разлику од Бијељине, простор Угљевика налазио се сво ово вријеме, практично непрекидо, у саставу Османлијског султаната, сем кратких прекида у вријеме Бечког рата и Првог српског устанка.

Угљевик се спомиње у првом турском попису 1533. године, што је уједно и прво спомињање Угљевика у историјским изворима. Највећи дио простора данашње општине Угљевик све ово вријеме припадао је Нахији Теочак (дакле, као и крајем средњег вијека), а Коренита је припадала Нахији Корај, док је Крћина била у саставу Зворничке нахије.

У времену Првог српског устанка- 1805. и 1807, а посебно 1809. године и простор Угљевика су повремено ослобађали устаници. Исто то десило се и 1875. године када је дио јединица устаничког вође Јована Панића био у овом крају, као што су војници ђенерала Ранка Алимпића долазили до Угљевичког села Јањари 10. августа 1876. године.

Од 1878. године ове крајеве окупира нови завојевач и од тада па до краја Првог свјетског рата (1918. године) траје аустроугарски период. Дотадашња административна подјела на турске нахије замијењена је котарима, који су имали обично по десетак општина. Овим промјенама највећи дио општине Угљевик припао је Бијељанском котару, у оквиру општине Забрђе која је обухватала осам чисто српских села: Забрђе, Коренита, Тутњевац, Богутово Село, Мезграја, Угљевик, Доњи Угљевик (данас Угљевичка Обријеж) и Српски Јањари (данас Равно Поље).

Први предсједник тадашње општине Забрђе Лазар Поповић (1840- 1905. г.) из Корените, убрзо по именовању 1878. уложио је велики напор да једну заосталу и запарложену српску заједницу усмјери на европски начин размишљања. Изведени су велики јавни радови за опште добро свих и одмах је изграђена општинска зграда „Судница“ и жандармеријска станица 1880. а исте године и школа у Забрђу са двије учионице, а затим су просјечени макадамски путеви према Бијељини, Корају и Црвеном брду.

Занимљиво је да се овом приликом осврнемо на једну чудну чињеницу која се први пут управо овдје експлицитно наводи, а то је да Угљевику потпуно недостају старе грађевине. Наиме, из времена турске владавине у Угљевику се није сачувала ни једна стара грађевина, већ само неколико приватних кућа и бивших ханова. Неколико дућана и школа потичу из аустроугарског периода. Најстарија зидана црква у Угљевику је тек из 1913. године, па изгледа невјероватно, али су историјска збивања у Угљевику била тако тешка да малтене овдје нема ниједне грађевине старије од најстаријег човјека који овдје живи.

Због тога што је чак три пута мијењано мјесто општинског центра, Угљевику недостају и уобичајени стари јавни објекти – као зграда општине или полиције. Наиме, све што је постојало у Забрђу спаљено је и порушено 1941. године, а све што је саграђено у старом Угљевику порушено је због ширења рудника и градње новог Угљевика.

На простору општине Угљевик, рекли смо, најстарија јавна грађевина је црква у Горњем Забрђу, саграђена 1913. године, Најстарија градјевина у опстини а има још неколико црквених објеката, значајних градитељских објеката подигнутих касније, а затим слиједи неколико споменичких комплекса посвећених догађајима у Другом свјетском рату, те низ значајних историјских мјеста, па би се тиме и исцрпела листа значајних културноисторијских објеката.

Иначе, прва школа на овом простору отворена је 1875/76. школске године у Забрђу.

Аустроугарска управа је одлучила да доведе жељезницу у Угљевик тек при крају Првог свјетског рата, када је војно уништила Србију и побила 1/3 њеног становништва и када јој се учинило да ће вјечно владати цјелокупним јужнословенским простором. Тек тада је ангажовала руске заробљенике да 1916. године почну изградњу пруге Бијељина – Рача и Бијељина – Угљевик, како би што лакше експлоатисала природна богатства ових крајева.

Краљевина Југославија је до 1929. године одлучно подстакла и подизање рударског насеља (тада је већ увелико постојао рудник) у продужетку имања директора и управника (Колона, Колонија), а са десне стране Угљевичко-богутовачке ријеке, подигнуто је такође неколико јавних објеката. Тако се оформила варошица Угљевик – тако су је назвали становници дотадашњег села Угљевика „Мајдан“ (назив из турског доба за рудник). У рударској колони „Колони“ 1936. године живјело је у 19 зграда 87 породица са 355 чланова, а рудник је тада бројао 250 запослених радника. Иначе, према попису из 1931. гдине, тадашња општина Угљевик (одн. Забрђе) коју је чинило осам села – бројала је 8.267 становника, од којих 8.020 православне вјере, 184 римокатолика, 30 муслимана, 24 евангелика.

Екстремисти из редова католичких досељеника доста рано су се придружила рударској интелигенцији, углавном њемачке нације, тако да је у Угљевику и прије 1941. дјеловао према Југославији крајње непријатељски настројени „Културбунд“ Ништа мање опасна није била ни усташка организација, а као главна личност од ових досељеника у Угљевику исказаће се злогласни трговац дрветом Стјепан Смодиш који ће 1941. заузети и мјесто предсједника општине Угљевик (Забрђе) под окупацијом и биће одговоран за слање више од 147 недужних српских домаћина у логор Јасеновац.

Са друге стране, као симбол, пресонификација југословенске управе засноване на српским кадровима и побједницима у Првом свјетском рату, важио је жандармеријски командир Ђуро Бижић, са станицом у Угљевику, који ће у рату бити командир четничке бригаде.

Занимљиво је запажање да у вријеме Краљевине Југославије (1918- 1941) у Угљевику није подигнута ни православна црква, а са друге стране станове су добијали углавном католички досељеници „куфераши“. Темељи цкве подигнути на иницијативу Православне хришћанске заједнице постављени су тек пред Други свјетски рат 1940. године, али изградња није довршена.

У Угљевику је у ово вријеме основано и Соколско друштво као врста масовног спортског окупљања. Друштво је полако губило свој некадашњи карактер прогресивне националне организације. Једини сачувани печат „Сокола“ Угљевика био је, због поменутих разлога, латинични. Темељи за изградњу Соколског дома у УгљевикФаксмил пецата Соколског друствау постављени су пред почетак Другог свјетског рата, али никад нису били завршени. Најпознатија манифестација „Сокола“ била је слет и парада поводом Видовдана, и још се чува у живом сјећању најстаријих Угљевичана. Ове свечаности су одржаване најчешће поред споменика краљу Александру.

Најзначајнија друштвена дјелатност запослених у Руднику „Угљевик“ у овом времену била је везана за Фудбалски клуб „Рудар“ из Угљевика. Ова спортска игра стигла је 1925. године и до Угљевика, али је посебно занимљива чињеница да се овај клуб никад није гасио, па је он најстарија спортска организација на територији цијеле регије.

Ни у сфери политичког живота рударско насеље овог времена у Угљевику није могло дати већа достигнућа. Још од Максима Ђурковића из Трнове, који је 1911. године постао народни посланик Босанског сабора, побједивши на изборима као представник Кочићеве групе богатог зворничког трговца Атанасија Шолу, овај крај неће имати значајнијих политичких личности. Комунистичке идеје у Угљевику у понеком разговору ширили су 1932. и 1933. године Мартин Корен, Ивица Марушић и ученик бијељанске гимназије Душан Јовичић, родом из Угљевичке Обријежи. Једна рурална угљевичка средина није била погодна за нове идеје, па су партијски активисти Рудник „Угљевик“ назвали „сељачки рудник“. Пред изборе 1938. године шест рударских породица је протјерано из Угљевика (Драго Ђогић, Мартин Корен, Валас, Бујаковић, Франц Шкодник и Матија Бошковић).

Општина Угљевик, односно општина Забрђе, налазиле су се у вријеме Краљевине Југославије, као и у вријеме аустроугарске, у саставу Бијељанског среза. Главне акције у априлском рату 1941. године на простору Бијељанског среза су њемачко бомбардовање и уништавање авиона на помоћном аеродрому код Бијељине, затим су четници, као припадници специјалних јединица воске старе Југославије уништиле дио њемачких авиона на поменутом аеродрому, а минирање моста у рачи извршила је југословенска војска.

У току Другог свјетског рата Бијељину су окупирали дијелови јединица 51. њемачког корпуса, а послије њиховог одласка на Источни фронт, овдје су биле стациониране јединице 718. њемачке пјешадијске дивизије, са сједиштем у Бањалуци, док су у вријеме прве офанзиве у Бијељини биле стациониране јединице из састава 342. њемачке дивизије, а овдје је била и команда мјеста. И Бијељина и Угљевик су тада налазилеу Саставу НДХ (Хрватске), која је била подјељена аминистративно на 22 велике жупе, а Бијељански срез (котар) био је у саставу Жупе Посавље са сједиштем у Славонском Броду, док је жандармерија (оружништво) НДХ бројала четири пуковније, од којих је крилно заповједништво било у Тузли, а водови у Бијељини – са оружничким постајама у Бијељини, Јањи, Тавни, Угљевику, Драгаљевцу и Б. Рачи. Регуларна војска НДХ била је лоцирана на пет домобранских дивизијских подручја, а у Бијељини је била стационирана у почетку 2. бојна 5. домобранске пуковније. У Угљевику је била стационирана најчешће 1. сатнија 6. домобранске пуковније из бијељине и бројала је обично око 250 легионара, са истуреним одјељенима на жељезничкој станици „Деветнести“- Модран, на мосту код Шијана, у Сувом Пољу и Јабануши (мисли се на Јебанушу).

Одмах по успостављању НДХ у Угљевику, тј. у Забрђе, долази Стјепан Смодиш и једна сатнија усташа са чуваном изјавом: „Дошао сам да успоставим власт новог поретка“. Усташе и Нијемци су ту власт заиста и спроводиле на један врло окрутан начин са циљем да се православни живаљ физички елиминише на просторима западно од Дрине са познатом девизом: „Трећину побити, трећину протјерати, а трећину покатоличити“. Цјелокупно рударско насеље, све јаме и руднички откопи у ширем луку одмах су ограђени бодљикавом жицом и уведена је врло строга дисциплина уласка и изласка. И оно мало кадрова у српском Угљевику одмах је суспендовано, а директору рудника инжењеру Петковићу и командиру жандармеријске станице Ђури Бижићу наређено је да одмах напусте Угљевик.Мајор Лека Дамјановиц, ком. Мајевицког корпуса. Погинуо на Мајевици 1945.

Неочекиваним обртом ситуације српски народ се тако 1941. нашао у страховито тешком и скоро безизлазном положају. Усташе су врло брзо кренуле са реализацијом монстроузне идеје о физичком уништењу народа у логорима смрти, а огроман број највиђенијих Срба завршио је у њима у љето 1941. године. Када је постало свима видљиво у каквом се стању нашао народ, појавила се огромна жеља за отпором и истровемено се појавила два српска покрета отпора – четнички и партизански (у чувеној 6. источнобосанској партизанској бригади, нпр. од укупно 6.233 бораца чак 5.231 су били Срби). У почетку су и четници и партизани заједнички изводили акције и имали један штаб, у кући Керовића у Тобуту (Тобут су усташе спалиле 11. семптембра 1941. године). Извели су врло успјешан заједнички напад на Корај 27. ноПоруцник Јеремија Лазиц – Зека, ком. 2. семберијске бригаде. Родом из Бог. Села. Погинуо 1945. године. вембра 1941, али због идеолошких разлика и сплеткарења непријатеља четници и партизани су били у ратном непријатељству од 20. фебруара 1942, послије сукоба на Вукосавцима.

Према партизанској историграфији 28. јула 1941. у кући Каје Миливојевића на партијском савјетовању „донесена је одлука о почетку устанка“, али прва оружана акција у ствари је била 14. августа 1941. када је у Црњалову ликвидирана оружничка станица.

Међутим, услови за почетак устанка стекли су се тек након 2. августа 1941. када је Смодиш извршио масовна хапшења виђенијих Срба и отјерао их у Јасеновац. Вељко Лукић са групом устаника покушао је почетком септембра 1941. да ликвидира Смодиша, али је у тој акцији био рањен. Након тога уследио је напад устаника на општински центар у Забрђу 17. или 29. октобра 1941. који је потпуно спаљен, а центар општине се дефинитивно преноси у рударско насеље у Угљевику.

У току рата први усташки директор Рудника „Угљевик“ био је инжињер Милер, а командир жандармерије Иван Прешерн, па Стјепан Небрегај. У таквом Угљевику, окружен бодљикавом жицом и митраљеским гњездима, 130 Срба до времена март – јун 1942. преведено је у римокатоличу вјеру. На овај начин ти људи су стицали одређене привилегије, а већи дио њих уопште није био из редова рудара, јер се сматрало да је ово чињено да би се чувао посао у руднику.

Један од бројних немилих догађаја десио се када су усташе из Јањара убиле на њиви неке људе из српске породице Ивановић, а ови су за освету убили шест рудара муслимана из Јањара. Иначе, релативно мали број рудара је узео учешће у устаничким покретима отпора, све до 1944. и 1945, када су кренуле организоване мобилизације и партизана и четника.

Партизанске јединице Мајевичког одреда 1. батаљона 2. Војвођанске бригаде, под заједничком командом Вељка Лукића- Курјака, ослободиле су Угљевик 16. јуна 1943, а практично цјелокупно насеље је опљачкано и запаљено, тако да се након завршетка рата морало кренути од почетка. Исте вечери у Пушковцу четници су ухапсили Стјепана Смодиша који је успио да побјегне након заузимања Угљевика. Уз физичко мучење био је ликвидиран, тако да је већ тада са историјске сцене сишао и овај човјек – симбол, персонификација усташке хрватске власти.

Познато је да је Други свјетски рат оставио огромна разарања и несрећу, а Рудник „Угљевик“ и радничко насеље враћени су практично на почетак. Кад су Усташе поново преузеле власт, свим Србима је био забрањен рад у руднику, а тада је наступила и највећа трагедија за људе овог краја када је злогласна 13. СС – Ханџар дивизија починила до тада невиђене злочине, а само у Забрђу 17 – 18. марта 1944. убила је 214 недужних цивила (од укупно 338 жртава у овом рату, у том селу).
Социјалистички период 1945-1990

На најдиректнији начин постојање рудника у Угљевику био је пресудан разлог да је нова социјалистичка држава одлучила да управо то буде администативни центар. Тако се прво у Угљевику налазила команда мјеста и мјесни одбор у кући Микосављевића, а октобра 1945. у Угљевику је формиран срез, а послије 1955. године, када је извршена реформа комуналног система, установљена је општина, чије су границе остале до данас (осим Теочака).

Социјалистичке власти, као носиоци сасвим новог друштвеног система, практично без приватног власништва и са државном својином над средствима за производњу, нису сасвим отворено дјеловале. Током цијеле 1945. и почетком 1946. године толерисало се и постојање других политичких партија сем Комунистичке, а чак су вјерски обреди обављани и у школама, како је то било прије рата. Међутим, након „демократских избора“ оформио се једнопартијски систем, а дјеловање Цркве је сведено само на огрничене могућности у вјерским објектима, па и са елементима прогона. Било како било, велика већина људи је прихватила друштвени систем и својски почела да гради „један нови и праведнији свијет“, док су представници ранијег режима у великој мјери емигрирали у иностранство или су остали да као „унутрашњи непријатељ“ покушају нешто на рестаурацији капитализма и на „довођењу краља“. У сваком случају наступио је 45- годишњи период изузетно стабилног развоја, и мирног живота какав Балкан дуго, или никада, није доживио.

Развој Рудника „Угљевик“ директно је утицао и на развој општине Угљевик, тако да је 1954. реконструисан макадамски пут за Мезграју. Године 1958. завршена је и савремена основна школа, а насеље је добило и све модерне институције које су карактерисале савремени градски живот, почев од улица, тротоара и др. И асфалт је стигао у општину 1970- 71. године и створили су се услови за брзо прихватање свих достигнућа савремене свјМитинг поводом поцетка рада ТЕетске цивилизације. Угљевик је тако постао живописан градић са лијепом перспективом живљења.

Међутим, Рудник је био и генератор тоталног нестанка старог Угљевика. Већ је од 1971- 73, изграђен пројекат проширења рудника и изградње термоелектране, а 1975. године су одобрене инвестиције и престало се са даљим улагањима на овом мјесту. Године 1979. укинут је и стари воз „ЋИРО“, као последњи воз уског колосјека у Европи, тако да се угаљ и није могао продавати, већ је кориштен у термоелектрани.

У сваком случају, стари Угљевик, је комплетно напуштен и порушен, а 5 км даље, у равници поред ријеке Јање, изграђен је нови Угљевик. Огромним површинским откопима промјенила се знатно и локална географија, а природна средина у Еколошком смислу претрпила је велике измјене, Тако је центар општине Угљевик, за ових стотину година и своју трећу локацију,а идилични мир дугих минулих времена које смо раније спомињали, изгледа да је заувјек нестао.

преузето из књиге „РУДНИК И ТЕРМОЕЛЕКТРАНА УГЉЕВИК

СТО ГОДИНА РУДНИКА

1899-1999“

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *