ИСТОРИЈА МАЈЕВИЦЕ

cache_5869966.jpg
Подели:

cache_5869966

Мајевица је једна од најпознатијих северно- балканских планина која спада у ниже планине, флино- рудне Динариде, са динарским правцем пружања (сз.-ји) у дужини око 60 км. Највиши дио планине Мајевице је врх Столице 916 м надморске висине, са ТВ релејом (срушен 1995. у НАТО бомбардовању). Остала узвишења су нижа од 900 м – Музељска коса 898 м, Међедник 843 м, Окресаница 815 м. Мајевица чини развође између сливова Саве, Дрине и Спрече, одваја Семберију од Спречког поља. Планинско језгро је од старих магматских (рудоносних) стена, од серпентина и туфита, који избијају на површину, изнад терцијарног покривача плутонско- вулканске масе.

Планина је знатним делом изграђена и од еоценског флиша, а заступљени су и горњокредни и олигоценски седименти, такође и неогене (миоценске и плиоценске) стијене панонског мора. То море је покривало Мајевицу; планина је била једно од острва јужнопанонског архипелага (као и Фрушка гора, Цер, Влашић, шумадијске планине). Мајевица је хидрографски чвор; Њене воде отичу ка Сави (река Тиња која лучно обилази Мајевицу, Брка, Гњица), Дрини (Сапна, Тавна, Јања и Спреча (ријека Јала). Мајевица је рудоносна. У њеном подножју има угља (назив места – Угљевик) камене соли (као у суседном Тузланском басену), кварца (за индустрију стакла). У међуратном периоду у подгорини планине вађена је и нафта. У планини избијају термо-минералне воде код Прибоја, Кисељака (Витинички Кисељак). Планина је препрека везама суседних микрорегија, али са добрим саобраћајницама. Јуним подножјем води пруга нормалног колосека Зворник-Тузла-Добој , а западним подножјем и пруга Брцко- Бановици. Поред пруге јужним подножјем Мајевице води асфалтни пут Тузла-Цапарде-Зворник , а преко планине путеви:Тузла-Прибој-Бијељина, Тузла-Лопаре-Брцко и др.
Мајевица – становништво

1.а. Мајевица је ниска планина у сјевероисточној Босни, чије падине допиру на сјеверу до ријеке Саве код Брчког и Брезовог Поља, односно до равни Семберије и Посавине, на западу до рјечице Тиње, и на истоку до Дрине, а на југу до долине Спрече. Геолошки и геоморфолошки она је једна цјелина: таквом се не сматра у народу“ – Филиповић подручје Мајевице са регионално-географског и етнолошког гледишта одређује као „мању предеону цјелину“, Мајевицу у ужем смислу, у унутрашњости те планине и „пространу подгорину“ која улази у састав сусједних предионих цјелина у ријечним долинама.

Ристо Јеремић је уочио подјелу насеља у обиму Мајевице као морфолошке цјелине на насеља на Мајевици и насеља на њеној подгорини: „Под Мајевицом се разумијевају села која леже у њој и на њеним падинама с обје стране и деле је на зворничку, тузланску, и брчанску Мајевицу“.

Преме Дејтонском споразуму, којим је у бившој СР Босни и Херцеговини окончан грађански рат 1992-1995. г., Мајевица је мањим дијелом припала Федерацији БиХ, а већим Републици Српској.
б. Предио Мајевице, како га је већ одредио Филиповић, обухвата 25 насеља. Срби су били до последњег рата у 20 села, Муслимани у 2 [На(х)виоци и (Х)умци], Хрватиу једном (Дријенча) и два етнички мјешовита насеља (Лопаре, варошица, већински Срби и Шибошница, већински Муслимани). Свих 25 насеља припадала су општини Лопаре. Данас је ситуација због градјанског рата нешто измијењена. Федерацији БиХ припала су насеља: Хумци, Нахвиоци, Дријенча, Брезје (православн; дијал. Брежђе, ), Лукавица (православни; припао један већи дио села) Пипери (православци; припао један дио села), Шибошница, Висори (православци), Миладићи (православци) и дио засеока Џемат (православци) у селу Прибоју/Прíбују. Помјерање становниства у току грађанског рата било је више на мајевичкој подгорини (само Срби и Муслимани) него на самој Мајевици.

2. Филиповић истиче да „на Мајевици има поузданих материјалних остатака из праисторијског доба, али млађих од неолита“.
Има и више грађе о приликама на Мајевици у средњем вијеку, али она није таква да би се могла дати пунија слика о етничкимодносима на Мајевици у том периоду. „Најстарија писана вест о области којој припада и Мајевица налази се у делу О управљању царевином, којом је средином 10. века написао византијски цар Константин Порфирогенит. Међу грађевинама у покрштеној Србији цар спомиње, као последњи град Солине… У средњем вијеку именом Соли звала се пространа област у којој је главно насеље био Соли, мјесто са изворима слане воде. По Порфиногениту Соли су биле у ужој Србији, а не ;у земљи Босни‚… Отада па задуго нема писаних вести о Мајевици, тако да се не зна када су Соли ушле у састав босанске средњовјековне државе, као ни то да ли је Мајевица током самосталности босанске државе делила судбину области Соли. Области Соли и Усора у средњем веку су стално представљале спорно подручје између Босанаца, Мађара и Србијанаца“. Ово подручје добио је 1284. г. краљ Драгутин од свог таста, угарског краља Владислава. До 1324. г. држао ицх је Драгутинов син Владислав. Тада је те области придружио босанској држави бан Стјепан Котроманић. Мађари држе Мајевицу од 1464-1512. г.; после пада Босне под Турке(1463), Мађари су освојили град Сребреник („западна подгорина Мајевице“) са околином и формирали сребреничку бановину.

Средњи век на Мајевици, према Филиповићу, траје до њеног пада под Турке. Град Сребреник је пао Турцима у руке 1512. г. иако је вријеме пада бановине усвојено становиште, извори о томе нису идентични. О томе недостају турски извори, док се врло оскудни западни извори о истом проблему разилазе. Филиповић наводи, према Ф. Рачком, један документ из срењег вијека, из доба прије последњег мађарског освајања Мајевице: „То је повеља коју је у октобру 1458. г. у Жепчу издао краљ Ст. Томаш, у својству босанског краља и господара српске државе (деспотовине) логофелду Ст. Ратковићу, који је био велики логофелд на деспотском двору. Ратковић је имао и многа имања у разним краљевинама. Краљ му је дао и нека села у Мајевици и њеној подгорини: `у власти теочачкој село Лукова и село Прекопац долни и Прекопац срењи и село Кунцели и други Кунцели и Подлужје и Пелаве и Тобут долни, што су држали Весковићи`“. Пељаве и Тобут су и данас села са тим именом на Мајевици, и Теочак је муслиманско село на источној мајевичкој подгорини.

Датум пада средњовјековног града Теочака под Турке није ни приближно утврђен. Ни формирање зворничког санџака, којем је припадала Мајевица, није тачно утврђено; али се „ … сигурно зна да се то догодило између 1477. и 1483. године“. Говорећи о становништву у дотурском временуу Тузли и његовој околини, А. Ханџић истиче да је „… у овој области, као и у другим нашим земљама живјело искључиво славенско становништво“.
Српски етнички карактер поврђују и имена на стећцима на Мајевици. Поменућу само нека имена: Драгоје Јунотић, Радмило Брајковић, Веселко Голубовић, Хотим Богосалић, Петко Рајковић, Милош Братосалић, поп Гојчин, поп Пилип, Радосав…

Пошто су Турци освојили Мајевицу, доводили су на њу влашко становништво из динарских предјела. О томе свједоче пописи влаха из 1528. и 1533. године.

3.а. Становништво Мајевице је у ужем смислу је великом већином српско (православно) и… чине једну изразиту групу и сматра се таквом. Они себе зову „Мајевичанима…“
Мајевички муслимани (2 села) чине једну мању етничку цјелину са муслиманима на сјеверној подгорини Мајевице (наесеље Вражићи, Челић, Корај и др.). своје хришћанске сусједе (Србе) они интимно зову Власима, ови њих Турцима.Становнике Дријенче, који су Хрвати и католици, сусједи, како муслимани тако и православци, зову обично Шокцима. Хрвати овога села су дио веће подмајевичко-спречанске хрватске групе. У селу Лопарама живи и мање група (неколико домаћинстава) „румунских цигана, тзв. Каравлаха“.

3.б. У завршном разматрању своје монографије Филиповић закључује о поријеклу мајевичких Срба: „Мајевички срби су великом већином пореклом из динарских крајева, и то највише из Црне Горе и Херцеговине. Од 355 родова, који су имали 3124 домаћинства (1967. године), њих 141 род (39%), са 2106 (67%) домаћинстава, пореклом су из Херцеговине, Црне Горе и Брда“. Најинтензивније досељавање православаца на Мајевицу је у другој половини XВИИИ вијека и првој половини XИX вијека. Податке о поријеклу већине мајевичких Срба Филиповић износи у посебном делу своје монографије. До доласка Турака на овом простору било је присталица трију конфесија: православне, католичке и богумилске.

3.ц. Мајевица је током историје припадала разним гравитационим сферама: Зворнику, Брчком, Тузли и Бијељини.
У средњм вијеку Мајевица је била упућена на Зворник. Пошто су Турци освојили овај предио (1512), утицај Зворника, који је постао сједиште санџака, вјероватно је и појачан, као и утицај Тузле (горње).
У другој половини XВИИИ вијека Мајевица улази у гравитациону сферу Брчког, које постаје важан трговачки град. Када је 1852. године сједиште округа пренесено из Зворника у Тузлу, Тузла увлачио овај предио у своју гравитациону сферу. То нарочито долази до изражаја послије аустријске окупације (1878) и грађења жељезничке пруге Добој- Тузла (1886).
Послије Другог свјетског рата утицај Зворника на Мајевици слаби, и знатно расте утицај Тузле због њеног наглог развитка као центра рударско-индустријског базена. По избијањ грађанског рата (1992-1995). Мајевица улази у сферу Бијељине.

Некада је Мајевица била сточарско-воћарски крај (екстензивно сточарство и воћарство), а данас је ово воћарско- раднички крај. Преко Мајевице води магистрални пут Бијељина-Прибој-Тузла и регионални путеви Тузла-Лопаре-Брчко(један крак се одваја у Зворник, из Лопара преко Прибоја) и Тузла- Сибошница-Брчко. Зато Мајевичани путују на „државни посо“ у Тузлу и Бијељину. Мањи дио њих ради на „привременом раду“ у иностранству.

Текст је преузет из књиге „Основна школа у Мајевичком Прибој

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top