OБИЧАЈИ И ВЈЕРОВАЊА У ХЕРЦЕГОВИНИ (5) – СВЕТИТЕЉИ ХЕРЦЕГОВИНЕ

Подели:

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ

Говорити о светости је немогуће без сусрета са светима. За ово поднебље, рјечит је примјер Божијег угодника, Светог Василија.
Име светитељево не помиње се сједећи, а често се из страхопоштовања само замијени ријечима: „Слава му и милост“, а и у добру и у злу вјерни само каже: „Свети оче Василије, моли Бога за нас!“
Мјесто рођења Светог Василија (свјетовно име, Стојан Јовановић) је село Мркоњићи, Попово Поље, код Требиња, у Херцеговини. Мркоњићи се налазе негдје на тридесетак километара, односно на половини пута између Требиња и Љубиња.
Прошао је Свети Василије свој пут у монашком и владичанском животу од родног Попова Поља, манастира Завале и Тврдоша, Мишљена (код Љубиња) и преко многих других светиња до манастира Острога. Часне мошти Светог Василија налазе се у Манастиру Острог, код Оногошта (Никшића). Цјелокупно свето тијело има дар чудотворења за свакога онога који са тврдом вјером иде код њега и тражи помоћ! Небројена су чудеса која је учинио и која чини Свети Василије, која су записана или која се кроз предање преносе са кољена на кољено.И знајући за Њега и за светост Његову, ко још може да каже да Бог не постоји и да не постоји живот послије овога живота?
На мјесту гдје се по предању налазила Светитељева родна кућа, налази се и дан данас огромна кошћела. Вјерује се да је никла оног јутра 28. децембра 1610. године када се Свети родио. На згаришту родне куће Светог Василија, прије непуне двије деценије саграђена је црквица у част Свецу.

Поред цркве Светог Николе у Мркоњићима налази се гроб Анастасије, мајке Светог Василија. Мјештани села Мркоњићи тврде да сваке године у одређени дан један чудесно топао сунчев зрак пада са небеса на гроб мајке Светог Василија.
А гроб је пронађен на веома необичан начин. Цитирамо „Време“ од 18. септембра 1937. године, које је донијело из Требиња сљедећи извјештај:
„Осамдесетогодишњи старац Трифко Милутиновић, угледни домаћин из села Мркоњића, подиже у близини православне цркве велики камени споменик мајци Светог Василија Тврдошког и Острошког, која је, како је познато, умрла у родном селу Св. Василија, Мркоњићу. Међутим, за њен гроб се све до скора није знало. Тај гроб пронашао је стари Милутиновић.
– Прошле године (1936), прича старац, одмах после Светог Василија, пошао сам рано у свој виноград који се налази у близини цркве, с намјером да га оградим каменом. Када сам био поред цркве, сусрео ме један стари калуђер кога никада до тада нисам видио. Поред њега је стајао и један дјечак од осам година. Када сам дошао близу, калуђер ми је назвао „Добро јутро“ неким чудним гласом, а затим ме упитао да ли је то село Мркоњић и да ли је то стара православна црква. Ја сам потврдио и он ме је тада позвао да ми покаже гроб мајке Светог Василија Острошког. Без ријечи сам пошао. Кад смо стигли до цркве он ми је рекао: „Ево ово је, запамти, гроб мајке Светог Оца Василија“. Док сам разгледао гроб и крст, калуђера је нестало…
И други сељаци виђали су тога калуђера, како обилази око гробља и око цркве. Финансијски подпрегледник г. Петар Милошевић такође тврди да га је и он сусрео.
Послије овога старац Трифко Милутиновић је одлучио да на гробу мајке Светог Василија Мркоњићког, Тврдошког и Острошког подигне споменик.“
Из новије историје наводимо догађај када је Свети Василије походио свој завичај мјесеца маја 1996. године. Долазак моштију Светог Василија у родну Херцеговину десио се послије 325 година од престављења у Господу. Понесен је пут Херцеговине, до Требиња и Попова Поља. Судионици овога времена свједоче о незапамћеном дочеку Свеца, којег је дочекало преко 100.000 вјерника и који су Га читавим путем дочекивали. Поред људи, и птице и животиње су разиграно дочекивале свога Господара. Велико чудо је остало забиљежено, како је један усамљени коњ, без јахача, спустио се са брда и ишао поред литије.
Дошао је Светац до Саборног храма у Требињу, па у манастир Тврдош, преко родних Мркоњића и посјете гробу своје мајке вратио се натраг пут Црне Горе, Никшића и Острога.
МИТРОПОЛИТ ЛЕОНТИЈЕ

Настављајући причу о духовном, црквеном животу земље коју данас зовемо Херцеговином, долазимо до помена владике Леонтија. Свједочанство је из посљедњих дана и везано је за мостарски Саборни храм, посвећен Светој Тројици.
Први српски Митрополит послије грчких владика на катедри Захумско – Херцеговачке Епархије био је Митрополит Леонтије Радуловић (1835-1888). Рођен у Попову Пољу са свјетовним именом Лука, прошао је трновити свештенички пут до владичанског поставлјења. Умро је 12. октобра 1888. године и сахрањен у Саборној цркви у Мостару. Приликом ратног рушења Саборног храма, оштећена је и гробница Митрополита Леонтија. Међутим, седамнаест година послије, када је дошло вријеме да се почиње обнављати Саборни храм у Мостару, 13. новембра 2009. године извршена је есхумација првог српског митрополита. Отворена је већ нарушена гробница која је била изложена годинама атмосферским утицајима. Након 130 година од сахране указало се нетрулежно тијело Митрополита Леонтија!

СВЕТИ ПЕТАР ЗИМОЊИЋ

Причу о владикама херцеговачким, завршићемо са свештеномучеником, гатачког поријекла, светим Петром Зимоњићем. Али, овдје вријеме не стаје. Било их је и послије, има их и сада, а долазе и нова времена и долазе нови Божији служитељи.
Након херцеговаког митрополита Леонтија Радуловића, на трон би постављен архимандрит Серафим Перовић, познати борац за слободу српског народа, а послије њега митрополит Петар Зимоњић (свјетовно име Јован; 1866 – 1941).
Кнежевићи – Зимоњићи живјели су у гатачком мјесту Луковицама још у доба Херцега. Зло доба утиче на њихове миграције, да би поново у 17. вијеку населили се у гатачком крају, тачније у мјесту Гарева.
Име Зимоњићи, по предању, добили су по претку Ристу Кнежевићу, који је приликом градње куће подигао врло тежак камен и добио надимак Зимоња.Зимоњићи су вијековима била свештеничка породица.
Свети Петар Зимоњић, син познатог гатачког војводе и јунака херцеговачког, свештеника Богдана Зимоњића, дочекао је ослобођење Херцеговине од вјековне туђинске власти.
Као и његов отац, живот је везао за историју српског народа. Богдан се истакао у „Невесињској пушци“ 1875. године и добио титулу војводе. Умро је у своме селу Пусто Поље код Гацка, а сахрањен поред цркве Светога Духа у селу Гареви.
Митрополит Петар Зимоњић

За владику захумско-херцеговачког Петар је изабран у изузетно тешко вријеме по цркву, када је народ ријетко ишао у цркву, нарочито по градовима, када дјеца нису крштавана, а мртви су сахрањивани без свештеника. Упркос тешком времену подигао је много цркава у Херцеговини. На трону Захумско-Херцеговачких митрополита дочекао је уједињење и успостављање Српске патријаршије, а онда је по потреби Цркве премјештен на катедру Дабробосанских митрополита.
Умро је мученичком смрћу почетком Другог свјетског рата. Српска православна црква га је 1998. године прогласила за свештеномученика и прославља се треће недјеље у мјесецу септембру.

Велибор Шиповац

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *