Изградња тврђаве у 13. веку налагала је заснивање вароши. У средњем веку се говорило за тврђаву град, а за варош подградје, чиме је наглашавана животна везаност 2 појаве. Увек треба имати на уму, тврђава је грађена у сврху контроле важног друма и његово г РАСКРСЦА у овом делу долине Босне. Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за село вредност трга у средњевијековној вароши.
Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњевијековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице.Само још треба додати цркву варошку, саграђену уз јужну страну трга, наспрам улаза у тврђаву, јер нема вароши у хришћанској земљи средњег века, без цркве.И коначно, око цркве је прво гробље житеља Добоја. Тиме је слика једног мањег подграђа средњег века, потпуна.
На гравири из много каснијег времена, око 1785. године, из пера вероватно капетана Божића, вештог аустријског уходе и доброг топографа, изузетно успешно је приказана урбана ситуација вароши Добоја. У њој све стоји како је саграђено у 13. веку. Само је мали додатак из 16. века, кратка уличица од трга до гробља које Турци заснивају, јер хришћани средњег века друго гробље, осим оног око цркве, изгледа нису имали. Гравира врло убедљиво показује пуну зависност урбане целине вароши, њеног просторног размештаја до топографије локације. Додатно још стоји и чињеница да је траса друма нужно морала ићи из долине на превоју / седлу, па је онда јасно, како је при заснивању вароши урбанистичко решење уствари изнуђено облицима тла, а не избором првог градитеља.
То је био почетак настанка вароши по имену Добој, са три улице и тргом, али на важном раскршћу. Из даљине виђена, прибијена уз тврђаву, изгледала је са својим дрвеним кућицама, као јато птица уз некакву огромну камену птицу.Данас може изгледати чудно, али је истина како је правило средњег века, да око тврђава куће морају бити грађене само од дрвета. То је зато што је камен из зидова кућа, нападач могао вишеструко користити при опсади тврђава.
Могуће је постављати бројна питања око најстарије вароши Добоја, али је мало одговора могуће пружити. Писаних извора једноставно нема, а материјални археолошки налази су скромни. Број кућа, сасвим уопштено и приближно даје се извести из величине тврђаве, која у мирним временима захтијева посаду 30 – 50 стражара. То онда значи исти број кућа у вароши. Познато је да у варошима које су заштићене тврђавама, а имају тргове, више него радо бораве трговци и занатлије, а дјелатност неких заната је и директно везана за потребе тврђава.Коначно треба виђети у добојској вароши и куће неких мањих бољара, чија су имања у околини. Зато би бројеви, стражари око 50, трговци и занатлије 10 – 15 и око 10 локалних бољара давало неку сасвим приближну бројку од око 70 кућа.
Турско освајање, затим доградње на добојској трђави имале су за њењу варош битне последице и промене. Дотадашња хришћанска посада није уживала поверење Турака па је тврђаву напустила, а нормално и варош, јер су на њихово место доведени турски стражари. За стари хришћанско становништво одређена је суседна локација, која ће по друштвеном статусу што им је у новој држави припадао (раја) добити име Рајчиновац. Они ће потом засновати и своје ново гробље на благој узвишици при крају данашње Видовданске улице. То гробље ће бити разорено у нашим данима, после 2. светског рата. У старој добојској вароши у време 1512. – 1520. године, за султана Селима И, биће срушена хришћанска црква из 13. века, па на њеном месту саграђена џамија.То је прва исламска богомоља у добојској вароши.
Добој_стари_градНеопходно је посебно скренути пажњу, како од 13. века када је основан, па до последњих деценија 19. века, варош добојска стоји као окамењена, баш као тврђава. Број кућа пред крај турске владавине, једва да је удвостручен. Томе има више узрока, а најважнији су свакако што је ово гранично област већ од краја 17. века и свест да освајања на Балкану за Турке не могу вјечно трајати.
За добојску варош велике промене долазе при крају 19. века. На просторном плану, промене не иду у прекрајању старог, из средње века наслеђеног језгра, већ се крећу у територијалном ширењу насеља. Дошла су сасвим нова времена.Заосталу турску царевину са њеном источњачком идеологијом замењују Аустро – Угарска, европски окупатор са концептима модерног привређивања. Градњом уске железничке пруге Панонија – Приморје, долина Босне улази у мрежу европских комуникација. Раскрсница код Добоја (Усором према Теслићу и Спречом према Тузли), постаје најважнији и најпроточнији саобраћајни пункт у БиХ. Врло брзо су саграђени по истим путним правцима и друмови покривени туцаним каменом. За Добој су последице биле изузетно значајне и далекосежне. Вековима одржавана љуштура старе вароши је напрсла и село је потекло, кренуло у долину.
Прво је на североисточној страни преко подручја Поповог Брда кућама испуњен простор до новосаграђене Српске православне цркве. Затим је градња кућа настављена до железничке пруге гђе је саграђена станица Добој. На овој новој раскрсници је остављен празан простор. То је други трг Добоја. Од њега је нова улица пробијена до железничке станице гђе, је опет остављен празан простор, трг испред железничке станице, -то је трећи трг Добоја.Иза тога је пробијена и улица која је ишла према новосаграђеном мосту на ријеци Босни, гђе су биле и коњичке касарне аустроугарског окупатора.
Други правац ширења текао је у југоисточном правцу према тада новосаграђеној жељезничкој станици Усора. Овде су саграђене радионице преко потребне за железничку раскрсницу, а како није било домаћих стручних радника, досељени су странци. За њих је саграђена стамбена „колонија“ са преко 30 кућа и та насеобина названа је Усора. Овђе су никле и друге радионице, углавном оних заната којих раније у нашим крајевима уопште није било. Коначно је 1892. године на овом подручју подигнута и омања фабрика шећера. Како је време текло, тако су у Усорско радионицама и фабрици шећера ангажовани и домаћи људи, који су на посао долазили из околних сеоских насеља, али и из старе добојске вароши. За ове последње је „пробијена“, прво као пјешачка стаза, а касније проширена и засута туцаником, попречна комуникација, стара добојска варош – Усора. Названа је Радничка улица, (данас улица Синђелића), што најбоље показује и њено порекло и намену. Убрзо је ограђена и кућама чиме је иако непотпуно, спојено ново насеље са Добојем.
трвдјава До трећег просторног захвата, ширења, стигло се такође по диктату потреба. Још у давном 18. веку, повлачењем тока реке Босне у данашње корито, ослобођен је простор на потезу контакта прве висије и долине, па је преко њега био и локални пут. После И светског рата почели су радови и убрзо завршени на засипању старог корита реке Босне, које је толико повишено да је претворено у нову улицу. Тако је настала улица Краља Александра, после чије је посете Добоју 1924. године и добила име.Њен продужетак је покривао нову потребу, а то је нова касарна, заснована после ИИ светског рата.
Овакав је Добој дочекао крај ИИ светског рата. Изградњом пруге нормалног колосека Шамац – Сарајево, добојска жељезничка станица постаје прворазредан железнички чвор. Неминовност је била изградња моста преко Босне.Изнуђено решење је била улица постављена под правим углом на нови мост и железничку станицу, али она није избијала у стари део вароши и центар око старе железничке станице уског колосека, него знатно западније, па је на том потезу дошло до потребе стварања новог центра Добоја. Од воље или можда је боље рећи визионарске обдарености тадашњег урбанисте, зависио је и изглед овог четвртог центра или трга Добоја. Владајуће концепције половине 20. века су претезале на решење са већом површином зеленог парка. И соцреалистичке потребе су превазишле, па је створен велики простор за митинге, а онда је зелени део проглашен за Парк хероја. Тиме смо стигли до некаквог краја, иако вароши као Добој и немају краја.
Занимљива су размишљања о односу вароши Добоја и реке Босне.Зашто није дошло до њиховог контакта, који предпостављају варошке кејове на обалама ријеке.Који су томе разлози: – ментални склоп и животне навике становништва, чак почев од 13. века; – Или топографска ситуација у долини гђе река мења корито; – или од краја 19.вијека вјештачки бедеми путних траса железничке пруге и великог друма, што се поставише између вароши и обала ријеке.Тако се догодило, да је река бежала од вароши, а ова корачала својим законима ширења према њеним обалама.Што човек наших дана није реализовао „загрљај вароши и реке“, само је његова кривица или кратковидост његових градитеља.А поправни испит, и не само на овој теми, мораће радити људи једног другог времена.Моје доба им жели и срећу и далековиде градитеље.
Из књиге у рукопису: „Добој, -Град и регион“
проф.Б.Белић
Тескт преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/republika-srpska3/dobojsko-posavska-regija/18-doboj-trebava-ozren-i-posavina?showall=&start=2
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.