Аутор: Биљана Ристић
Док сам тражила фотографије за осликавање устаника, у разним публикацијама, књигама, писаним документима фотографијама Максима Баћовића је увијек била из млађих дана. Логично, имао је само 28 година када је погинуо.
А каква озбиљност и величанственост у држању, у погледу, у изразу лица.
Сликајући његов портрет стално је било присутно размишљање о психологији личности, о томе ком типу припада Максим Баћовић, да ли се његова физиономија лица поклапа са биографским подацима у објашњењу његове личности? Да ли је спој сангивиника и колерика? Није ми важно само да урадим портрет сваког понаособ устаника, ликовно да га представим, већ да се сликајући дотакнем времена у коме су живели. Да „разговарам“ са њима кистом и бојом јер не могу да ми буду живи модели, да им продрем у душу и да ми они испричају своју причу о том славном и бурном добу.
У биографским подацима стоји да је био учен, веома млад је добио звање војводе јер је био препознат као вођа, лидер али и човјек осјетљив на неправду, слободног духа у размишљању и изношењу чињеница и идеја. Човјек који се још тада залагао за уједињење српског народа. Храбар и окретан, неустрашив у биткама, али и сконцентрисан у преговорима, мудар.
Стамен а камен.
Господствен и поносит, краљевског држања. То стоји у биографији.
А мени лично се чини да је имао моћ да продре у душу саговорника, да заштити саборца, да оснажи посусталог. Да надмудри онога са друге стране нишана, да претекне и утекне. Да осуди али и да опрости, да разбукти и да смири.
Ко то још са тако мало година може да има све ове особине?
Они од Бога створени, да се роде и да воде!
Народ у слободу, себе у незаборав!
Биографија:
Максим Баћовић (1848 Кленак, Бањани – 1876) црногорски војвода, рођен је у тадашњој Херцеговини а данашњој Црној Гори.
Почео је да се школује у манастиру Косијерево, тадашњем не само духовном већ у културном и политичком центру. Основну школу је завршио на Цетињу о трошку његовог стрица. Именован је за војводу у Бањанима 1872. год. по налогу књаза Николе и тиме је постао један од најмлађих црногорско-херцеговачких војвода.
Покренуо је, 1873. заједно са Стеваном Зимонићем, Херцеговце на устанак. Био је посредник између књаза Николе и Херцеговачких првака. Преговарао је са турским пашама у Мостару и Сарајеву и одиграо је значајну улогу код кајмакана у Билећи.
Током устанка сарађивао је са војводом Пеком Павловићем. Био је заговорник идеје о уједињењу Црне Горе и Херцеговине. Погинуо је у бици између Радован ждријела и Глуве смокве, о чему су писали и бројни европски листови тог доба. Погребна колона ишла је од Дубровника, преко Конавала, Суторине, Херцег Новог и Рисна до Грахова гдје је и сахрањен. Његови посмртни остаци и споменик, пренијети су 1970. године у родно мјесто.
Опјеван је у многим пјесмама, а Ђура Јакшић му је посветио слику на којој је приказана његова смрт. Одликован је најзначајнијим црногорским одликовањима.
Текст уз одобрење уредника портала пренесен са адресе: http://slobodnahercegovina.com/hercegovacki-ustanici-8-maksim-bacovic-stamen-a-kamen/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.