Ових дана навршава се 20 година од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 становника напустило своје домове под пријетњама муслиманских власти.
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац… и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама , напуштали куће станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину…
Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих.
Двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори.
Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће.
Уз урушену ограду неколико скрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина који су у љето 1995. починиле такозван снаге за брзе интервенције с Игмана.
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падала је киша,а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго.
Посебан проблем представљала је чињеница да су такозване међународне инститиције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.
Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине.
Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједила је дуга, бесана ноћ између 21. и 22. фебруара у вогошћанским насељима.
Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва /више од половине је раније напустило овај дио Сарајева/….Први аутобуси дошли су тек наредног дана.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила…
Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав „за сретан“ пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина.
Припадници ИФОР-а мирно су са стране посматрали егзодус.
На путу за Хан Пијесак тих дана виђен је дирљив призор – запрежна кола натоварена најнеопходнијим стварима за почетак новог живота уз видно истакнуту српска тробојку, икону и кандило….
Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 20 година од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.
Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда…
Када препричавају ратне доживљаје, сарајевски Срби често градирају преживљене недаће.
Најчешће кажу да су послије посљедње офанзиве на њихове војне положаје и насеља, од средине јуна до средине јула 1995, били увјерени да им се ништа горе не може догодити.
Два мјесеца касније, промијенили су мишљење када су прегрмјели НАТО-бомбардовање.
Ипак, од свега тога, тврде, најтеже је било преживјети егзодус.
Предсједник Србије и вођа српске делегације на преговорима у Дејтону Слободан Милошевић прихватио је рјешење према ком су су све српске сарајевске општине припале Федерацији БиХ, мада се томе противила делегација Републике Српске.
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
(www.palelive.com / Srna / Branislav Ribar)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.