Послије смрти бугарског цара Симеона, његов син Петар се окреће Византији упркос противљењу бројних бугарских поглавара. Ове неспоразуме је искористио Часлав Клонимировић који је 927. године побјегао у Србију. Признао је визнатијску власт, окупио раније расељено становништво, учврстио власт и државу која је након бјекства Захарије и бугарског пустошења била у хаосу три године (924-927).
„Уништено је било све и Часлав је, тако се причало, када је дошао у Србију нашао једва 50 људи, и то без жена и деце, који су живели од лова. С њима је почео процес државног и националног обнављања, свестан да је пред њим пут пун препрека и тешкоћа. Часлав је међутим, показао велики огранизациони таленат и за сразмерно кратко време је организовао и уредио државу. Избеглице су се враћале са свих страна – из Хрватске, Бугарске, Византије, с мора… Србија је поново добила своје становништво, па се и живот полако обнављао.“ (Ревија „Историја“ бр 49. стр 12)
План Византије која је била под управом Рома Лапакина (који је у периоду 919-944 био савладар цару Константину VII Порфирогениту), био је систематско слабљење Бугарске. У том правцу је и подржавала Часлава. Византијски државници су сматрали да ће стварањем српске државе добити важног савезника, чији ће интереси бити уско повезани са њиховим, понајвише због опасности која је још увијек могла пријетити од стране Бугара. Часлав је те повољне околности знао искористити. Чим је утврдио своју власт и учврстио средиште старе Властимирове државе, почео је окупљати око тог средишта остала српска племена и државице.
Србија у вријеме кнеза Часлава
„Иако је тај рад свакако наилазио на отпор, ипак је српско племе у борби за слободу и независност, коју је ону с великим напором и с великим жртвовањем ојачало толико да је постало, да је постало привлачна снага за сва околна племена. У том је племену сада било доста моћи, да племена која нису била вољна своје интересе подреде општим интересима, силом натера да то учине“ (Станоје Станојевић „Историја српског народа“ стр 51)
Часлав је помоћу Византије успио да сузбије сепаратистичке тежње појединих српских династа, држава и племена.
„На западу се Часлављева Србија граничила са Хрватском. Њена територија почињала је негде од рубова граничних жупанија Хрватске, Цетине, Пливе, Ливна и Имоте. За Хрватску цар Константин каже: „према Цетини и Ливну граничи се Србијом“. У време слабе насељености, каква је била у раном средњем веку, границу су чинили читави појасеви земљишта, а не линије, као у касном средњем веку и у модерно доба“ (Сима Ћирковић „Историја српског народа“ том 1. књига 1. стр 162).
Од свих српских племена, централној управи су се највише опирали Неретљани, који су живјелу у јужном току ријеке Неретве. Били су чувени гусари који су задавали бројне јаде млетачкој држави. Светозар Ћоровић наводи да је 948.године дужд Петар Кандијан са 33 лађе кренуо у казнену експедицију против Неретљана која није дала значајније резултате. То српско племе које данас Хрвати бескрупулозно својатају (а бојажљиви српски историчари нису се јасно изјашњавали о том питању у претходној Југославији) под својом влашћу држало је острва Корчулу, Мљет, Хвар и Брач а услијед унутрашњих нереда насталих послије смрти краља Крешимира (око 945. године) заузели су и острва Казу, Вис и Ластово.
Током Чаславове владавине Србија се нашла на удару са сјевера. Мађари који су се крајем 9. вијека утврдили у равницама око Дунава и Тисе, кретали су на својим лаким коњима у пљачку на све стране, па и на југу у српске земље, нарочито у Босну, Мачву и моравску долину. Кнез Часлав се успјешно борио са њима и одбијао њихове нападе. У једној бици у долини Дрине, Часлав је побједио угарског кнеза Киша који је том приликом и погинуо. Да би се осветили за овај пораз и погибију свог кнеза, Мађари су у једном ноћном нападу у Срему са десне обале Саве (тада се и равница са десне стране Саве називала Сремом) 960. године заробили Часлава кога су по наредби Кишове удовици удавили у Сави.
„Кад је пак кнежева жена сазнала за смрт свога мужа, оде код угарског краља и затражи од њега помоћ и војску да би осветила смрт свога мужа. Добивши врло велику восјку, пође против краља Часлава и нађе га у Сријему. Краљ о томе ништа није знао, па Угри провале ноћу у његов шатор, и заробљен је краљ Часлав и сви његови сродници, које заповиједи Кишова жена да се везаних руку и ногу баче у ријеку Саву. И тако је и учињено.“ (Ил „Летописа попа Дукљанина“)
Чаславова држава није дуго надживјела свог творца. Ускоро послије његове смрти држава је услијед подвојености и посебних тежњи појединих области, ослабила и распала се, а Византијци су поново са лакоћом покорили српски народ. Ипак Византија је и послије тога оставила појединим српским областима њихову стару покрајинску аутономију. Тежиште живота српског народа пренијело се у приморје.
Са Чаславом се прекида низ познатих владара из најстарије српске династије, не због тога што је изумрла већ што о њој више нема података.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.