Аутор: Горан Латиновић
Босанска Крајина је историјска и географска област, чије су се границе током историје мијењале, а која обухвата западни дио Републике Српске и Босне и Херцеговине са Бањалуком као регионалним средиштем. Јужни дио Босанске Крајине је динарско, крашко и планинско подручје, у којем доминирају планине Грмеч (1605 м) и Мањача (1236 м), а сјеверни дио представља прелаз из динарског у панонско подручје, и постепено се спушта из планинског у брдско и брежуљкасто земљиште, и прелази у равницу. У сјеверном дијелу Босанске Крајине издиже се планина Козара (977 м). Јужни дио области је више сточарски, а сјеверни, плоднији и насељенији, више је ратарски. Најзначајније ријеке су Врбас (250,3 км), Уна (212,5 км) и Сана (146,2 км). Област је богата шумама, гвозденом рудом, бокситом и мрким угљем. Клима је умјерено континентална.
Ријеч Крајина јавља се код Срба већ у IX вијеку и то најприје као лично име. Као посебан назив за неко мјесто или територију, ова ријеч је у писаним изворима први пут употријебљена крајем X и почетком XI вијека, да означи територију на југозападним обалама Скадарског језера. У другој половини XII вијека на крајњем западу српских приморских земаља, између ушћа Цетине и ушћа Неретве, постојала је још једна Крајина. Крајишта, као војнотериторијална подручја, организована су у немањићкој Србији, а и касније, нарочито кад је расла опасност од турског освајача.
Ријеч крајина изведеница је општесловенске ријечи крај и означава област на граници. У раном средњем вијеку етничку границу између Срба и Хрвaта чинила је ријека Цетина, затим жупе Имота, Ливно и Плива, као и подручје долине Врбаса. Већи дио територије данашње Босанске Крајине припадао је хрватској држави, а од њене пропасти 1102. године, Угарском краљевству. Ширењем средњовјековне Босне на запад, знатан дио територије између Врбаса, Уне и Сане био је организован у посебну управну цјелину босанске државе, под називом Доњи Краји, који је први пут забиљежен 1244. године. Тај назив, у нешто измијењеном облику, одржао се до данас. Доњи Краји имали су улогу крајине средњовјековне Босне, чије је организовање било условљено сукобима ове западне српске државе, најприје са Хрватима, а потом и са Угарском. Након пропасти средњовјековне Босне, угарски краљ Матија Корвин је, у намјери да заштити своју земљу од надирања Турака, организовао Јајачку бановину, која је постојала од 1464. до 1527/1528. године и која се углавном поклапала са територијом Доњих Краја. И Турци су оснивали крајине (серхате), а послије освајања Јајачке бановине, главни правци њиховог даљег надирања били су усмјерени према сјеверу, сјеверо-западу и западу, па је подручје између Врбаса и Уне опет задржало војногранични карактер. Турски притисак се с временом пренио на градове дуж Сане и Уне, што је допринијело да се појам границе веже за ове двије ријеке и њихово залеђе, па се у турско вријеме помињу Унска Крајина, Бихаћка Крајина и Каменградска Крајина. Први пут, Босанска Крајина помиње се 1593. године, као земља у којој је погинуо Хасан-паша Предојевић. Он је погинуо код Сиска, што говори да се ова област дотле протезала, а њоме је, изгледа, био обухваћен и дио Славоније.
Границе Босанске Крајине углавном су утврђене 1791. године. На сјеверу, западу и југу њене границе чини граница између бивших југословенских република Босне и Херцеговине и Хрватске, али не постоји јасно утврђена источна граница. Постоје различита схватања о томе, а у најширем смислу она иде источним међама општина Србац, Прњавор, Челинац, Котор Варош, Кнежево, Мркоњић Град, Шипово и Гламоч.
Назив Босанска Крајина никада није имао етничко или национално значење, него искључиво географско.
Иако је на њеној територији било Срба и у средњем вијеку, тј. у предтурско доба (нпр. у Лијевче пољу, Змијању, око данашњег Мркоњић Града, Гламоча, у долини Унца, као и источно од ових подручја), Босанска Крајина је етнички изразито српско обиљежје добила у XVI вијеку. Турци су Босанску Крајину заузели послије дугогодишњег пустошења, а исељавање хрватског становништва које није изгинуло или одведено у ропство, форсирало је и хрватско племство, које није могло дoзволити да губећи посједе, изгуби и потчињено становништво. Срби су у Босанску Крајину долазили као сточари, вршили су војну службу на граници, живјели на слободним баштинама, а понегдје су били организовани у влашким самоуправама (Змијање, Јањ). Срби су насељавани и као кметови на спахилуцима турских ага и бегова. У Босанску Крајину Срби су углавном стизали са подручја данашње Херцеговине, Црне Горе и Рашке, мада је било досељеника и из других области (Источне Босне, Метохије, Косова, Скопске Црне Горе итд.). Један путописац 1530. године запазио је у Босанској Крајини Србе који су се доселили од Смедерева и Београда. Долазећи из старих српских земаља, Срби су донијели са собом православну вјеру, немањићку традицију и косовско предање. Чувари њиховог идентитета били су манастири: Рмањ, Липље, Ступље, Гомионица, Моштаница и Крупа на Врбасу, који су били тврди „градови“ православне вјере и српске народности, а монаси у њима побожне посаде „наоружане“ часним крстом.
Од XVI до XVIII вијека Босанска Крајина била је подручје сталних борби између Турског и Аустријског царства, па је и организација Босанске Крајине у оквиру Османског царства била строго војничка. Ратна дешавања имала су велики утицај на етнички и друштвени састав ове области и ударила су печат духовним особинама крајишког човјека, ратника – мегданџије. О тој страдалничкој територији, „гдје се није знало хоће ли се осванути, кад се омркне“, упечатљиво говоре стихови једне крајишке пјесме:
„Ој Крајино, крвава ’аљино
крвава си откад си постала,
с крви ручак, а с крви вечера,
свак’ крваве жваће залогаје!“
Муслимани у Босанској Крајини потицали су од домаћег, исламизираног становништва, као и од досељеника из других крајева. Њихов број нарочито је порастао крајем XVII вијека, а најгушће насељено муслиманско подручје у Босанској Крајини било је између Уне и Купе (Цазинска Крајина). Муслимански крајишници, аге и бегови, били су носиоци феудалне самовоље и отпора реформама у Османском Царству. Због вјерске, политичке и економске обесправљености и непрекидног насиља којем су били изложени,
Срби Босанске Крајине подигли су током XIX вијека неколико буна и устанака: 1809, (Прва машићка буна, Јанчићева буна), 1834, (Друга машићка буна, Поп-Јовичина буна), 1858, (Прва Пецијина буна, Прва кнешпољска буна, Дољанска буна, Ивањска буна) и 1875–1878, (Друга Пецијина буна, Друга кнешпољска буна). Ови покрети имали су национални и социјални карактер, јер су тежили стварању једне националне државе и олакшавању тешког положаја сељака. Њихов коначни циљ био је: слободни српски сељак у слободној српског држави. Нарочито је био значајан устанак од 1875. до 1878. који је захватио скоро читаву област и током којег су крајишке четовође прогласиле уједињење са Србијом. У прогласу о уједињењу, између осталог, писало је: „У име тога нашег великог савезника Бога, ми васколике вође устаничких чета босанских, једини законски представници србске земље Босне (…) проглашавамо да се домовина наша Босна присајужава Кнежевини Србији“.
Међу најзначајније устаничке четовође овог војевања „за крст часни и слободу златну“ спадају Петар Поповић Пеција и Голуб Бабић, а раме уз раме са Крајишницима борио се и Петар Мркоњић, потоњи краљ Петар I Карађорђевић. Ипак, турску окупацију замијенила је аустро-угарска, а огорчење српског народа можда најбоље илуструју ријечи моштаничког игумана и устаничког четовође Кирила Хаџића: „Ми се с Турцима крварили и тукли, а ви Швабови дођосте преваром на готово. Кукавице и ви и ваши господари!“
У XIX вијеку живио је и ђакон Авакум, рођен недалеко од Моштанице гдје је био замонашен. Турци су га ухватили 1814. године и одвели у Београд, а након што је одбио да се потурчи, одлучили су да га набију на колац. Млади крајишник пркосно је носио колац до губилишта и пјевао кроз Београд: „Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је свједок и његова правда!“ Задивљени његовим јунаштвом, Турци се „смилују“, прободу му ножем срце, па га тек онда набију на колац.
Вриједан помена је и Гавро Вучковић Крајишник, који је средином XIX вијека био представник босанских Срба при Цариградској патријаршији и који је због свог родољубља робовао у турској тамници, а иза себе оставио је списе Ријеч краишничка и Робство у слободи или Огледало правде у Босни. Крајишки Срби пружили су снажан отпор аустроугарској политици стварања тзв. „босанске нације“ и веома активно учествовали у борби за црквено-школску самоуправу српског народа у Босни и Херцеговини, као и за рјешавање аграрног питања.
Најистакнутији народни трибун био је Петар Кочић, који је тамновао под црно-жутом монархијом и чији је часопис „Отаџбина“ забрањиван. Он је својом најпознатијом приповјетком Јазавац пред судом, кроз лик привидно наивног крајишког сељака исмијавао туђинску власт и порицао да је аустроугарски владар његов цар, питајући се може ли се од србијанског краља или црногорског кнеза „истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева“. Млади Крајишник, Гаврило Принцип, прославио се пуцњима у Сарајеву на Видовдан 1914. године, што је Аустроугарска узела као повод за коначни обрачун са Српством.
У Првом свјетском рату (1914–1918) Крајишници су били изложени различитим прогонима: убиствима (нарочито од стране тзв. „шуцкора“ – муслиманских и римокатоличких оружаних група), хапшењима, политичким процесима (Бањалучки велеиздајнички процес 1915–1916), одвођењем у логоре (Жегар код Бихаћа, Добој, Арад у данашњој Румунији) и затворе, одузимању имовине, протјеривању, итд. Током рата, Босанска Крајина дала је српској војсци неколико хиљада добровољаца. Ослобођењем 1918. године окренута је нова страница у историји Босанске Крајине.
Након вишевјековног ропства, крајишки Срби добили су прилику да своја национална и вјерска осјећања и политичка опредјељења слободно и неометано исказују. Ипак, по својој економској структури, Босанска Крајина остала је привредно неразвијена област и једно од најзаосталијих аграрних подручја. По административној подјели државе била је у саставу Врбаске бановине (1929–1941) са сједиштем у Бањалуци, која је под баном Светиславом Милосављевићем (1929–1934) доживјела урбанистички процват. Приликом његовог поласка на службу у Босанску Крајину, краљ Александар I Карађорђевић му је рекао: „Пре свега запамтите Тисо, да сте Ви мој лични избор за положај бана и то бана за Врбаску бановину, где Вам предстоји велики национални рад. Тамо су Срби у већини и то најбољи Срби у погледу љубави према отаџбини и патриотизма уопште“. Један од таквих, био је и сликар Јован Бијелић, један од најпознатијих ликовних стваралаца у југословенској држави.
Окупацијом и разбијањем Краљевине Југославије 1941. године, Босанска Крајина дошла је у састав Независне државе Хрватске. У овој злочиначкој творевини геноцид над Србима био је организован државни посао, инспирисан средњовјековном доктрином Римокатоличке цркве и расистичком идеологијом Хрватске странке права. У геноциду над Србима активно су учествовали и муслимани. У истрјебљивању Срба у Босанској Крајини, које је трајало са различитим интензитетом током читавог рата (1941–1945), по масовности злочина издвајају се два периода: први талас покоља од маја до септембра 1941. који је захватио читаву област и током којег је убијено преко 50.000 људи, и други талас у јуну и јулу 1942. који је захватио шире подручје Козаре. Након усташко-њемачке офанзиве, током које је убијено више од 20.000 људи, око 70.000 Срба са ширег козарског подручја усташе су одвели у Јасеновац и друге логоре, а мећу њима и више од 20.000 дјеце. У Босанској Крајини налази се једно од највећих стратишта Другог свјетског рата, Доња Градина код Козарске Дубице, која је била дио Јасеновачког система хрватских логора, у којем је убијено неколико стотина хиљада Срба. У НДХ нарочито је на удару била Српска православна црква. Почетком маја 1941. мученичком смрћу пострадао је епископ бањалучки Платон Јовановић (Свети свештено-мученик Платон Бањалучки), а међу бројним страдалим свештеницима још њих осморица су канонизовани као свештеномученици (сви са територије која данас припада Бихаћко-петровачкој епархији). Током рата, само на територији Бањалучке епархије срушено је, оштећено, опљачкано и оскрнављено око 100 храмова, а међу њима и Саборни храм у Бањалуци. Неки храмови били су мјеста масовних покоља српског народа.
Први отпор окупацији и злочинима крајишки Срби пружили су код Санског Моста (6–8. мај 1941), што је био и први отпор фашистичком терору на српском и југословенском подручју послије капитулације 17. априла 1941. године. Устанак ширих размјера у Босанској Крајини почео је у јулу 1941. До краја рата Босанска Крајина била је једно од најактивнијих устаничких жаришта и једно од главних подручја ослободилачке борбе српског народа. Крајишке бригаде прошле су дуг борбени пут, ратујући на широком подручју окупиране земље, претрпјеле су велике губитке и учествовале у ослобађању многих градова (Сарајева, Београда, Загреба и др). Босанска Крајина била је и поприште српског грађанског рата, тј. трагичног партизанско-четничког сукоба. О том страдалничком и јуначком добу говори и поема Скендера Куленовића Стојанка мајка Кнежопољка, о Српкињи која тражи синове Срђана, Мрђана и Млађена погинуле у усташко-њемачкој офанзиви:
„(…) Јооој,
три года у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане – Ђурђевдане,
јој, Мрђане – Митровдане,
јој, Млађене – Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак! (…)“
Најпознатији књижевник поникао у Босанској Крајини, Бранко Ћопић, такође је опјевао ово доба, кроз ријечи убијене дјевојчице Марије са Грмеча, у поеми На Петровачкој цести:
„(…) Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…“
У Југославији под комунистичком владавином (1945–1990) велики број Крајишника одселио је у сјеверну Србију (Војводину), нарочито у првим годинама након рата, а дошло је и до миграција унутар области, из села у град. Иако је урбанизација била посљедица економског развоја (изградње нових саобраћајница и отварања нових предузећа и фабрика), Босанска Крајина углавном је остала привредно неразвијена област. Најзначајнији привредни центри били су Бањалука, Приједор и Бихаћ. Велики подстрек развоју просвјете, науке и културе у Босанској Крајини било је оснивање Универзитета у Бањалуци 1975. године, чији је темељ ударен 25 година раније оснивањем Више педагошке школе. Ипак, једнопартијски систем онемогућавао је развој демократије, а комунистичка идеологија гушила је грађанске слободе. Комунистички режим градио је идеологију „братства и јединства“, између осталог, и онемогућавањем утврђивања чињеница о геноциду над Србима и његовим починиоцима.
Под нарочито снажним притиском била је Српска православна црква, која је аграрном реформом, национализацијом и узурпацијом њене имовине, забраном обнављања храмова порушених током рата (1941–1945), као и ометањем дјеловања њених свештенослужитеља (протјеривањем епископа бањалучког Василија Костића 1950. и 1953), доведена у тежак положај. У вријеме етничких и вјерских сукоба који су довели до разбијања југословенске државе (1991–1995), Срби Босанске Крајине дали су велики допринос одбрани српског народа од великохрватског фашизма и исламског фундаментализма и велики допринос стварању Републике Српске, а крајишке бригаде опет су ратовале далеко од матичне територије.
Дејтонским мировним уговором 1995. велики дио Босанске Крајине остао је изван граница Републике Српске, а српско становништво у подручјима која су припала Федерацији Босне и Херцеговине само је дјелимично обновљено, док је повратак у неке крајеве потпуно изостао. Током рата (1991–1995) муслиманске и хрватске оружане снаге срушиле су 28 и оштетиле 71 богомољу Српске православне цркве у Босанској Крајини, на коју су 1995. падале и бомбе НАТО-а. Ипак, упркос бројним страдањима, крајишки Срби су опстали, а бурна прошлост ударила је печат њиховим духовним особинама. О крајишким Србима етнограф и антропогеограф Милан Карановић записао је 1934. године: „Код њих се огледа, у највећој мјери развијено, дубоко и истинско национално осећање у хармонији са осећањем социјалне правде и правичности, чак до трагичне мере. Обузети су сталном тежњом у томе на уштрб својих личних интереса и потреба; они су онај тип људи за који се рекне да „вазда исправљају криву Дрину“, тј. истерују вазда оно што се не даде и не може да исправи. Тих особина има и код других делова нашега народа, али су код босанског Крајишника јаче изражене, и код већег процента становништва. Они који су прошли кроз школе задржали су ону познату патријархалну честитост, стидљивост и пристојност друштвену; алтруисте су и прожети схватањима и погледима модерне просвећене демократије. Скромни су, готово стидљиви и снебивљиви у заузимању положаја. Код њих је у највећој мјери развијена одвратност према корупцији“.
Исте године, историчар Васо Чубриловић примјетио је да су успомене на славну прошлост учиниле да крајишки Срби очувају своју „расну свежину, понос и свест о заједници с осталим деловима нашег народа.На први поглед изгледа чудновато, али је тачно, да је овај примитивни, полудивљи граничарски свет успео не само да сачува успомене на стару државу на туђем земљишту, далеко од старог средишта, него је шта више толико прожео и нови завичај старим традицијама да му је тешко доказати да то није некад било у немањићкој царевини“.
Слично запажање о менталитету човјека, Србина из Босанске Крајине, изнио је сликар и етнограф Спиридон Боцарић: „Далеко од европске културе, он је сам зидао, духовно, свој државни, национални и друштвени култ, и своје принципе вадио из своје душе и крви. По природи и рођењу необуздан, у животу конзервативан, неповјерљив и надасве својеглав – није хтио да прима ишта страно, што би га могло да отуђи од његовог најчистијег и најнежнијег осјећаја и неког инстиктивног замаха, да не изгуби јасноћу и чистоту своје визије и изражаја. Тако је он, јаче од осталих, сачувао једрину своје душе, звучност језика и своје патријархалне обичаје, своју ношњу и орнамент – симболике и укуса“.
Можда је најљепше стихове о Босанској Крајини оставио Исаија Митровић 1939. године:
„Врлетни крају, земљо бораца,
Великих мајки, славних отаца.
Земљо хајдука, земљо јунака,
И мученика и поштењака.
Земљо ковиља и смиља жута,
Крајино љута!
Висока чела, поносна крила,
Ти си заточник слободе била,
И увек нове давала жртве
Прије но старе опоја мртве.
Сталан си нишан свирепог прута,
Крајино љута!
Јунаштвом ти си вечно блистала,
Чојство си само свуда искала.
У звеци ланца у мору јада
Српству си била вера и нада!
Крвавог вазда недра и скута,
Крајино љута!“.
Извор: Горан Латиновић, часопис Друштва „Свети Сава“, БРАТСТВО XVI, Београд, 2012. ЧИГОЈА штампа
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.