СУЈЕВЕРЈЕ У НАШЕМ НАРОДУ – КУРБАН

У неким крајевима северозападне Босне, наш сеоски народ и данас „курбани“ нове зграде, облигатно нове куће, а овде, у мојој парохији, још и нови ракијски казан.
Није баш тако важно осветити одмах нову кућу, јер то свештеник може и успут „уз водице“ учинити (и. в. биће јевтиније), али, Боже сачувај ући у нову кућу, која није „окурбањена“!
Курбан се састоји у овоме: Приликом полагања темеља нове зграде, на једном углу „посече“ се петао, а може и ован, код богатијих. Дакле, темељ се мора окрвавити. Жртва се, наравно, поједе. Кад је кућа посве готова, онда се на огњишту кољу: једно говече, један ован и једно прасе. Мора бити троје (нпр. код сиромашних једно јање, једно прасе и један петао), али све троје мушкога рода. Дакле, окрвави се огњиште. Месо пећи за вечеру званицама, али сваки поједини од званица мора добити при поласку са курбана, један комад пресна меса од тих закланих животиња.
Курбан се приређује у мрсне дане, у очи недеље или празника, у вече. Јесен је доба курбана, јер се зграде тада завршавају. Мало просвећенији сељаци зову свештеника да освети кућу непосредно пред курбан, или, сутрадан, у недељу. На дан пре курбана, или исти дан, шаље се неко момче из куће или комшилука са „плоском“ ракије и привезаним пешкиром на њој. „Плоска“ је и босиљком закићена. Ово момче позива са „плоском“ на курбан ближу и даљну родбину и комшије. Плоску позвани примају, испију мало ракије и привежу на њу један пешкир. Кад се момче враћа кући, плоска му се не види од пешкира. Много их накупи за нови дом. На курбан се мора позвати и мајстор, који је кућу правио. Он ће, при вечери, на своју „брадву“ купити прилоге у новцу од званица. Новац задржава за себе. Званице долазе у први мрак. Већином сваки позвани домаћин води и домаћицу собом. Новој кући званице носе дарове, које прима један од укућана или ближих комшија и оставља у један собичак. Дарови су следећи: нешто живо или заклано, па очишћено, од пернате живине највише. Једна повећа погача и једна боца ракије. Кад су све званице дошле и поседале за трпезу, домаћин нареди да се поставља вечера. Запали се једна свећа, а домаћица окади трпезу. Домаћин или неко други ко зна, очита неку молитву. После молитве поседају сви, осим домаћина. Њему се донесе буренце ракије, које он, држећи у рукама, назвавши „свима добро вече“ и пожелевши добродошлицу, предаје најближем од сродника, или најстаријем од званица са речима „свима вам љубав и поштење, али ја најволим томе и томе.“ Млађи старијем, при примању буренцета, љуби руку, па се наизменично у оба образа, три пута пољубе. Уз уобичајену кратку пригодну здравицу, буренце примају од домаћина сви и три пута помало испију из сама буренцета. Здравица је кратка: „за сретно новосеље“ или „ново насеље“. Кад су се сви изредили, по старешинству, или по родбинским везама, седају, а домаћин из буренцета точи чашице и додаје првом до себе, пазећи увек да ред иде с десна на лево. Тад почиње вечера. За вечером, на четири зида, горе четири свеће. После краћег времена отварају се врата и улази, те стаје код врата „чаја“. Он ће „приказивати“. „Чаја“ (ћехаја?) на вратима, пошто је назвао „добро вече свима“ прима од неке домаћице — гошће, донесени дар, нашто домаћин-гост, чији је дар, устаје, узима своју ракију, љуби се са домаћином и предаје му је „за сретно новосеље“. Гошћа се поклања, а домаћин три пута испија из боце. „Чаја“ тад наведе дарове и преда их опет гошћи, а ова куће-домаћици. Тако се ово „приказивање“ понавља све дотле, док се све домаћице-гошће, на вратима не покажу и поклоне, а „ћехаја“ све дарове не прикаже. Оне боце од домаћина опет све редом на десно, предају се, и испијају за трпезом. Жене не седе за трпезом са мушкима. Оне су са домаћицом, у другој соби, или у „кући“ (кухињи). После устаје мајстор и одлази. На брзо се враћа, назива „добро вече свима“ и пружа, почевши од домаћина, „брадву“, и моли, да се баци нешто и „на брадву“, која је темељ тој кући истесала. „Пиће“ (гозба) траје до зоре. У нека доба у собу улазе и жене и седају за трпезу, те млађарија, која ће поиграти коло. Млађарија настоји да по сваку цену, играјући, сруши у соби нову зидану пећ — „фуруну“, док старији настоје да разбију што више стакленог посуђа — чаша и шољица, о зидове, патос и греде. Ово рушење и разбијање, изгледа да има неку сврху, неко гатање. Тако соба сутра-дан по „курбану“ личи на све друго, само не на собу. Пећ је срушена и мора се зидати нова. И ако су званице донеле домаћину дарове, ипак кућа потроши о „курбану“ много, особито пића.
Што се тиче „курбана“ новог ракијског казана, нема шта нарочито навести него ово: Пред вече се спреме дрва, која ће се потпалити за први казан. На дрвима се закоље једно јање или прасе, наравно мушко. Крвљу се прскају казан и сви његови делови. Први испечени казан ракије мора се попити уз вечеру. Званица је на овоме „курбану“ мање, али зато има много незваних, па се и ова свечаност продужи до касно у ноћ и много се ракије потроши.
Шта је „курбан“ заправо? „Курбан“ је арапска реч и значи „жртва“. Код Мухамеданаца постоји празник „Курбан бајрам“. Долази на два месеца и десет дана после „Рамазан-бајрама“. Бајрами немају датума, они су покретни празници због рамазанског поста. „Курбан-бајрам“ је „празник жртве“. Мухамеданци тад кољу жртву „курбан овна“ и пресно месо морају разделити сиротињи а и свима комшијама, не само Муслиманима, него и православнима. У Босни и Херцеговини шаљу ово месо, а богатији још и друга јела и слаткише, како напоменух, и православним својим сународницима, од којих опет очекују и врло радо примају за уздарје, о Ускрсу, бојена јаја. Дакле, „курбан“ је „крвна жртва“. Њом треба да се умилостиви неко (богови?), да се нешто зло и рђаво отклони од куће (жртве у људима, стоци итд.) И код Муслимана овде, постоји „курбан“ куће, али су православни много ревноснији у одржавању овога обичаја из незнабожачког доба. И сами Муслимани мишљења су да је „курбан“ задржан и у њиховој религији, из незнабожачког доба, тј. да је много старијег датума него Ислам. Тако ће бити и код нас. То је жртва патрону куће — домаћем богу.
Крвна жртва на темељу и огњишту. Православни Босанци су од својих сународника и комшија, Мухаммеданаца, за ову жртву узели арапску реч „курбан“, а после најезде Турака у Босну и прелаза у Ислам средњевековне босанске властеле.

Вукашин Сировина, свештеник из Велике Буковице код Добоја

Православље: орган Савеза епархијских удружења Срп. прав. цркве
Београд, 1938. године, број 1 и 2, стр. 53-55