Неколико дана прије овогодишњег обиљежавања „геноцида у Сребреници“ случајно сам се нашао у Сарајеву и прошетао се чаршијским улицама. Први пут у животу! Послије београдских година, дошло је вријеме да се упознам и са, неко би рекао, главним градом Босне и Херцеговине, земље у којој сам рођен и којој живим. И шта може у Сарајеву да види и да доживи неко ко припада генерацији која као неке од првих животних успомена памти одлазак оца у рат на страни супротној од оне коју оличава данашње „политичко Сарајево“…?
У књижари разгледам књиге на полици изнад које пише „Historija“. У неком зборнику који садржи истраживачке прилоге о урбанистичком развоју Босне и Херцеговине у 20. вијеку читам наслов који гласи отприлике: „Да ли ратна разарања градова представљају злочин геноцида?“. Одмах до улаза у књижару налазе се разбацане брошуре под насловима „The Siege of Sarajevo“ и „Srebrenica“… Одговоран однос према прошлости и страдању властитог народа, могао би помислити неки неупућен странац. „Геноцид у Сребреници“ и „опсада Сарајева“ постали су главне мантре бошњачке политичке али и научне јавности. Ако се поменутим синтагмама дода и она о „агресији на Босну и Херцеговину“ добија се цјелокупан категоријални апарат кроз који се у Сарајеву може и мора сагледавати рат у Босни и Херцеговини у посљедњој деценији протеклог вијека. Све три синтагме нужно воде до јединог и искључивог кривца за ратна дешавања а то су-Срби. Међутим, сврха овако поједностављеног и селективног погледа на рат није ограничена на сферу дневне политике или, како то историчари воле да кажу, на поље догађајне историје. То су појмови који очигледно преузимају примат када је у питању колективна свијест бошњачке нације. У жељи да се национална посебност заснује на секуларним основама унутар једног корпуса који је у историјском смислу одређен искључиво вјерском припадношћу, наметнута је једнострана и у суштини дубоко емоционална перцепција ратних дешавања. Уколико би бошњачка политичка и интелектуална елита третирала догађаје у Сребреници из љета 1995. године као један у низу ратних злочина у грађанском рату, макар и најкрупнији, одузела би му емоционалну компоненту која је conditio sine qua non сваког мита који изграђује нацију као заједницу сјећања. Зато је за поменуту елиту нужно да сјећање на сребреничке жртве буде измјештено из реалног историјског контекста и буде утемељено кроз ванвременске категорије вјечитих злочинаца и вјечите жртве. Извјесно је да се сребреничким митом завршава процес стварања националног идентитета босанско-херцеговачких муслимана (и не само босанско-херцеговачких). Као и у случају црногорског националног мита, архинепријатељ и вјечита пријетња су само Срби. Промашаји властите политике, рат са хрватским снагама и злочини над српским цивилима не могу да имају толико простора у бошњачкој јавној сфери у поређењу са митом о геноциду као одређујућем за национални идентитет.
Историчари данас имају у извјесном смислу привилегију да на Балкану посматрају процесе стварања националних идентитета који су код већине европских народа одавно завршени. Али слаба је то утјеха уколико погледамо на какав начин се остварује то иначе сасвим легитимно и демократско право. Свако национално сјећање је селективно јер и нације, као и појединци, потискују непријатне успомене. Међутим, задатак је сваког зрелог друштва да промишља и властите промашаје и грешке из прошлости. На Балкану трају „ратови сјећања“ а они су увијек били подлога правим, крвавим ратовима.
AУТОР: Никола Ожеговић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.