ХРВАТ ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА: Звонимир Вучковић

Негде у Шумадији, 1942. године. Поручник Звонко Вучковић, са пратиоцима Ђурђем Василијевићем из Бранетића (лево) и Радишом Петровићем из Леваје. Ђурђе и Радиша су после рата извршили самоубиство, у бункеру у Љеваји, када су били опкољени

Звонимир Вучковић, војвода таковски, рођен је 6. 7. 1916. у Бијељини. Родитељи су му били по националности Хрвати, а отац му се звао Петар Пркић. Његов отацје умро 1920. од туберкулозе, док је Звонко још био дете. После две године, мајка Анка се преудала за потпуковника Александра Вучковића, родом из Врања. Био је то добар човек који је у свему заменио оца и у знак захвалности Звонко је касније преузео његово презиме.

Звонко је решио да прати стопе свога очуха и 1931. године уписао је Војну академију у Београду са 61. класом питомаца. Завршио је академију 1936. године и у чину артиљеријског потпоручника распоређен је у Артиљеријски пук „Краљевић Томислав” у Загребу. На свој захтев 1939. године тражио је премештај у Београд у Коњички дивизион Артиљеријског пука Краљеве гарде. Тамо је службовао са својим нераздвојним друговима из Војне академије, поручницима Момчилом Смиљанићем и Савом Конавликом.

Ова тројица поручника и нераздвојних другова решили су марта 1941. године да без знања својих команди пређу у Грчку, која је тада била у рату са фашистичком Италијом и придруже се грчкој армији. Тада су веровали да потписивањем пакта са немачким рајхом Југославија неће стати уз остале демократске земље у одбрани Европе од фашистичке претње. Поручници су кришом прешли границу, пријавили се грчким властима и после кратке провере упућени су у Штаб грчке Друге армије у Солуну.

После пуча, 27. марта 1941. године, када је одбачен споразум са немачким рајхом, очекивао се немачки напад на Југославију. Због такве промене прилика поручници су напустили Грчку и вратили се у своје јединице.

У првим данима Априлског рата, јединица у којој је служио поручник Вучковић налазила се у јужном Банату, у околини Панчева, а одатле, после неколико дана, пребачена је на десну страну Дунава и одатле се повукла у рејон Лазаревца. Капитулацију војске дивизион је дочекао код манастира Боговађа, а поручник је избегао заробљавање и нашао склониште у Београду. Одмах по формирању прве герилске групе на Равној гори и у Београду је створена илегална равногорска организација с којом је поручник Вучковић одмах ухватио везу.

Крајем јула 1941. године, поручник Вучковић је добио инструкције и наређење за одлазак на Равну гору. Први добијени задатак била је мобилизација војника и обвезника у таковском срезу. Септембра 1941. године, од мобилисаног људства поручник је формирао Таковски одред, који је у почетку имао око 160 бораца.

Вучковић је био један од највреднијих организатора устанка у таковском срезу. У зиму 1941-1942. године, Таковски одред се налазио у непосредној заштити Врховне команде све до њеног одласка у Црну Гору. Децембра 1941. године, војночетнички одреди су преформирани у бригаде па је тако поручник Вучковић постао командант Таковске бригаде. Новембра 1942. године, одлуком Врховне команде формиран је Први равногорски корпус под командом Звонка Вучковића.

Почетком јануара 1944. године, Дража Михаиловић поверио је капетану Звонимиру Вучковићу припрему и организацију Првог равногорског конгреса. Одлучено је да се конгрес одржи ради безбедности у селу Ба и то 27. јануара, на Светог Саву, па је због тога конгрес познат као Светосавски. Ради обезбеђења и заштите конгреса, капетан Вучковић је распоредио комплетно људство свога корпуса, а резервисте ставио у стање пуне приправности. Рад конгреса захтевао је потпуну тајност за непријатеље па је капетан Вучковић с посебном пажњом извршио све потребне припреме. У пуној приправности били су и околни корпуси.

Током 1944. године, савезничко ваздухопловство је интензивирало бомбардовање нафтних постројења у Румунији из својих авио-база у Италији. Да би стигли до циљева, користили су коридоре преко територије Србије. При повратку из својих бомбардерских мисија често су, због оштећења од непријатељске противавионске ватре, били принуђени да напусте своје апарате и падобранима се приземље на територију Србије. Четници су прихватали и збрињавали спасене ваздухопловце и спроводили у базе, у близини Врховне команде, на терену Првог равногорског корпуса. Тако је спасено и концентрисано неколико стотина савезничких пилота. У договору са савезничком вазду- хопловном командом у Италији приступило се изградњи импровизованог аеродрома на који би слетали савезнички спасилачки авиони ради преузимања пилота. За изградњу аеродрома одабран је релативно раван терен у селу Прањани у Таковском срезу. Уз несебичну помоћ локалног становништва капетан Вучковић је поравнао и припремио терен за слетање савезничких авиона. Цела акција прављења аеродрома морала се извести брзо и у тајности због близине непријатељских гарнизона. Операција спасавања савезничких пилота, познатија као операција Хајлард, успешно је обављена заслугом и залагањем капетана Звонимира Вучковића. Преко 500 савезничких ваздухопловаца на тај начин је пребачено до својих ваздухопловних база.

По наређењу Драже Михаиловића, у лето 1944. године, капетан Звонимир Вучковић одлетео је са последњом групом спасених пилота. Одласком у Италију, капетан Вучковић је разочарано констатовао да савезници више немају намеру да помажу Дражу Михаиловића и да је сва војна помоћ усмеравана ка другој зараћеној страни, партизанима.

После рата капетан Вучковић је неко време провео у Француској, а потом, када је добио потребне излазне папире, отпутовао је у Америку. Радио је као инжењер и био врло активан у нашим емигрантским удружењима. Био је члан уређивачког одбора „Демократске мисли” и писао је за многе националне часописе. Објавиоје 1977. године аутобиографску књигу „Сећања из рата”. Последње године живота провео је у Калифорнији, у Оџају. Упокојио се 21. децембра 2004. године.

ИЗВОР: Бранко М. Јевтић, Историја Четништва.

ФОТОГРАФИЈА: Погледи

ПРИРЕДИЛА: Редакција