ДОБОЈ И ТЕШАЊ УОЧИ И У ВРИЈЕМЕ АУСТРОУГАРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ 1878. ГОДИНЕ

Аутор: Драгиша Д. Васић

Добој је град настао изнад лијеве обале ријеке Босне, тамо гдје се она пробија из планинског сплета Динарида и полагано смирујући свој ток поприма одлике широке равничарске ријеке. Долином те ријеке води најважнија саобраћајница из Посавине у унутрашњост Босне, којом се даље на југу, долином Неретве, стиже Јадранском мору. Код Добоја се у Босну улијевају њене велике притоке Усора и Спреча. Налазећи се тако на сутоку долина те три ријеке, Добој је предодређен да постане једна од најважнијих саобраћајних раскрсница у Босни. Двадесетак километара удаљен од Добоја, град Тешањ као да је скривен у брдима која испуњавају троугао између долина Босне и Усоре. Ова два града се први пут у историјским изворима помињу крајем средњег вијека као градови у жупи Усори. Имали су тада готово искључиво војно-стратешки значај. У условима натуралне привреде, по ријечима академика Десанке Ковачевић-Којић, „насеља и градови уз Босну, веома важни за војну историју, остали су без економских подстицаја и у привредном животу средњовјековне Босне нису играли никакву улогу“.
И за вишевјековне турске владавине на обалама Босне није било ниједног знатнијег града (шехера). Градови који су се налазили нешто изван долине Босне били су значајнији од градова на ријеци. Такав је био случај са
Травником и Тешњoм у поређењу са Зеницом и Добојем. До поткрај турске владавине од Сарајева и Травника до Брода се путовало преко Тешња. Код Жепча су путници и каравани товарних коња остављали долину Босне, пењали
се уз Црни врх (732 м), да би се на другој страни спустили у Тешањ, а онда преко ријеке Усоре настављали ка Дервенти, притом заобилазећи Добој. Налазећи се тако на важном путу, Тешањ је био један од водећих трговачких
центара у Босни. У њему су живјеле бројне беговске и агинске породице које су улазиле у ред најсилнијих у Босни. Поред уживања прихода са својих феудалних посједа, неке од њих се у XIX вијеку оријентишу и на бављење
трговином. Међутим, главну улогу у тешањској трговини имала је Српска варош, дио града гдје су живјели српски трговци. Адемага Мешић, један од њихових муслиманских конкурената, пише: „Православни су били добро
стојећи јер су они били бољи и вјештији трговци а и робу су бољу и сваковрсну набављали а осим тога точили су и алкохолна пића“. Све речено потврђује истраживач прошлости усорског краја између два свјетска рата Вукашин Сировина: „Тешањски Срби трговци имали су у Добоју своје, већином празне, затворене магазе. Сваког петка би долазили са еспапом у Добој, отворили магазе и подмиривали сеоски свет, који би из околине долазио у Добој на пазар. (…) Сви занати цветали су у Тешњу. У Добоју немамо занатлија. Никад не смемо да губимо из вида чињеницу, да је Добој био само војничка посада. Чак и главни поштански и каравански пут из Тешња за Брод није ишао преко Добоја, него из Тешња преко села Станова на Дервенту и Брод. Добојска тврђава била је заштитница тешањског града и будан чувар долине Босне и  Усоре и ништа више“. И у административном погледу Добој је био филијала Тешња, као сједишта нахије и кадилука који су углавном обухватали подручје средњовјековне жупе Усоре. На крају турске владавине у Тешњу је било сједиште кајмакама, коме је био потчињен мудир у Добоју.
Велике промјене су за Добој и Тешањ наступиле 1864. године завршетком градње новог друма долином Босне. На њему је путник од Сарајева до Брода мимоилазио и по 250 теретних кола. За колски саобраћај су неподесни велики успони и падови, па је нови друм грађен поред ријеке, неријетко усијецан и у стрме стране долине. И траса жељезничке пруге коју је Аустроугарска градила одмах иза окупације 1878. године, водила је долином Босне. Добој је постао важна станица на новом друму и прузи, док је Тешањ заобиђен.
∗∗∗

Непосредно уочи великог устанка Срба у Босни 1875. године кроз Добој и Тешањ пропутовао је Британац Артур Џон Еванс и своје утиске објавио у путопису Пјешке кроз Босну и Херцеговину током устанка августа и септембра 1875.
А. Џ. Еванс описује Добој као град смјештен уз купасто брдо на чијем врху се налазила тврђава. За њу Британац пише да је „била кључ цијеле долине ријеке Босне, кључ против непријатеља који би наступао из угарских равница,
и господарила је главним путем кроз област Усоре, и даље, све до самог срца босанског краљевства“. Напредак војне технике, првенствено артиљерије, обесмислио је сврху тих фортификацијских објеката, па је Еванс затекао
„Стари Град“ запуштен. Испод тврђаве разликовали су се горњи и доњи дио града. У горњем дијелу била је главна улица „као змија кривудава и блатна стаза“, дуж чије обје стране су били „поређани обични дућани са ћепенцима“. У
доњем дијелу града био је хан гдје се Еванс смјестио. Испод насеља било је „равно порјечје, кукурузом прекривено“. Велика већина становништва били су муслимани, баш као и у осталим оновременим босанским градовима.
На путу од Добоја до Тешња Британац је прешао дрвени мост на Усори „са сјајним сводовима и оградама сличним решеткама“. Свратио је у двије кафане поред пута. „То су биле једноставне и грубе колибице: четири мотке
држале су кров од лиснатих грана. (…) Једну стопу високо изнад земље биле су, испред колибице, постављене даске и служиле су путнику као диван за испијање црне кафе и расијецање огромне лубенице на кришке.“
Панорама Тешња је на британског путописца оставила најљепши утисак у цијелој Босни. У њој издваја кривудави кланац кроз који тече Тешањка, те „стрме и узане ливадице засјенчене воћњацима и шљивицима“ из којих су извиривали кровови кућа и витки минарети. Еванс описује каменито узвишење „које присиљава град да остане прилијепљен уз обје стране долине, те се у средини уздиже у изолованом сјају, крунисано старом тврђавом усорских
банова“. Није му дозвољено да испитује тврђаву, једину коју славни аустријски војсковођа Еуген Савојски није успио да освоји када је 1697. године продирао ка Сарајеву. Британац истиче значај Тешња у трговини житом. Град је,
наравно, имао изразито муслиманско обиљежје. „Овдје су хришћани богатији, насељавају трговачки дио града и они су (…) у потпуно турској ношњи“, запажа Еванс.
По Босни су се проносиле различите вијести о устанку који је избио у јулу 1875. у околини Невесиња. Током свог боравка у Дервенти и Тешњу, А. Џ. Еванс је видио да турске власти хитно позивају војне резервисте. Локални
турски званичници су му говорили да је то због устанка у Херцеговини. Заправо, очекивао се устанак и у Босни. У Дервенти је Британац чуо да је „раја овдје толико сатрвена да не помишља на устанак“. У Добоју је ханџија,
Црногорац рођењем и ватрени родољуб, на питање да ли вјерује да ће се сусједни босански хришћани побунити одговорио да има мало наде у њих и да су они „биједна гомила“, а да очекује устанак у источној Босни, уз границу са
Србијом.
Устанак у Босни започео је средином августа 1875. О његовом одјеку у тешањском срезу пише Адемага Мешић: „Године 1875. појави се ешкија (усташе) у бањалучком санџаку а и нешто у бихаћком али у бањалучком много јаче и то: у Босанској Градишци по селима Саве те Дубочцу селу Свињар и Прњавору. Како Прњавор граничи са тешањским кајмакамлуком (котаром) те се ешкија и у нашим селима све у јачој мјери појављивала и то у селима
Дријен, Детлак, Јеланска, Станари, Витковци и другим околним селима. Ешкије је било само у српским селима. (…)
Ешкија би ходала у мањим групама од 3-5 особа. Многи би сељаци по дану ори и копај а на вечер би пушку на раме те направивши тројке четверојске или више и ишли би у борбу на тај начин би палили беговске и агинске чардаке, кошеве и хамбаре. Најприје би дошли сељаци те оби зграде и из зграда покупи жито и пшеницу те зграде запали да изгоре и да се незна да је жито однесено.
(…)
Кајмакам би одредио групе од 50–100 људи да иду и да траже ешкију и тако морао је сваки цивил муслиман доћи на ред да иде у села 5–10 дана да траже и гањају ешкију. Вође ових башибозука узетих у народну војску били су увијек најугледнији људи из касабе. (…) Стални јунаци који су увијек били по селима и који су добивали плаћу били су чврсти људи и познати као јунаци и они су се звали буљубаше (…) а они су имали уза се осим по неколико заптија
(полиције) и неколико плаћених момака звани пандура. Ешкија се највише бојала буљукбаша јер су они били немилосрдни они су обично сељаке прогонили и мучили да им кажу гдје се је ешкија сакрила. Сељаци Срби обично
су сакривали и чували ешкију и држали би страже ондје гдје би се ешкија заноћила или гдје би била на јелу и теферичила. Сељаци би у два километра били на стражи (…).
По некада би морала доћи потјера редовите војске да ешкију прогони.“ О било каквој вези Српске вароши из Тешња са овим покретима српске раје у Тешањској кајмакамлуку (кази, срезу) не зна се ништа. Много прије устанка учитељ српске конфесионалне школе у Тешњу Стево Петрановић је учествовао у раду тајних организација које су биле у вези са српском владом.

А. Мешић за С. Петрановића пише: „Он је радио на томе небили у Босни придобио прваке муслимане да се Босна присаједини Србији“. Тврди да је многе муслимане описменио ћирилицом и да је међу њима био врло виђен.
Макар два пута годишње у вези са својим тајним политичким радом одлазио је у Сарајево. Према Мешићу, Петрановић је све српске газде из Тешња укључио у тајни одбор. Био је дописник Босанског вјесника и новосадских Данице и Заставе, а чланке су му преносили и чешки и угарски листови. Знани су његови контакти и са Илијом Гарашанином, митрополитом Михаилом, па и са кнезом Михаилом. Пред устанак 1875. године обраћао се кнезу Милану тражећи помоћ српске владе. У то вријеме је због свог националног рада био под ударом турских власти, о чему је опширно у више бројева писала новосадска Застава. Ипак, из Босне у Србију морао је бјежати 1878. године
пред војском Аустроугарске, државе коју је сматрао за највећег непријатеља словенства. Један од ђака Стеве Петрановића из Српске вароши био је Ђорђе Дакић. Његов отац Симо Дакић се, „не могавши даље сносити зулуме неких тешањских Турака“, 1875. године преселио у Добој. И ту се, упркос заштити угледних добојских муслиманских породица Хаџимујагића и Капетановића, прибојавао за сигурност своје породице. Ђорђа је послао код пријатеља у
Славонски Брод. Ђорђе се сјећа да су у кући у којој је боравио држали састанке босански трговци ангажовани у устанку: Петар Ђукић из Дервенте, Јово Марковић Нудо из Прњавора и Добојлије Васо Миничић и Ђорђе Алекрум.
∗∗∗
Устанак Срба у Босни и Херцеговини, започет 1875, завршио се 1878. године неуспјехом. Устаници нису имали снаге да сами, а нити уз помоћ Србије и Црне Горе, постигну социјалне и националне циљеве борбе: сељаци нису постали власници земље коју су обрађивали, а Босна и Херцеговина се нису ујединиле са Србијом, односно Црном Гором. Даљу судбину БиХ одредила је нагодба великих сила. Берлински конгрес (13. јун – 13. јул 1878) је
својим XXV чланом дао мандат Аустроугарској да на неодређено вријеме окупира побуњену турску покрајину, пошто султан није био у могућности да у њој заведе ред. Турски владар је формално задржао суверена права над БиХ.
Аустроугарска окупација наишла је на различите реакције мултиконфесионалноигг босанскохерцеговачког становништва. Срби су били свјесни да само мијењају господара. Војска и управа католичке Аустроугарске
наишла је на добродошлицу католичког становништва, код којег ће крајем XIX и почетком XX вијека превладати хрватска национална свијест. Муслимани су били погођени стварним нестанком власти Турске, државе коју су
доживљавали као своју домовину. Судбина мањине са неизвјесном будућношћу у европској католичкој држави изгледала им је неподношљива. Адемага Мешић овако описује дан када је на дјечијем игралишту у Тешњу чуо вијест о скорој промјени власти:
„Сјећам се једног петка играмо се прихитавца, а момци камена с рамена дође на трчицу Махмо Ахметкадић а ми се дјеца мало потукли а он завиче прођите се битке то неваља ето дјецо ви сте наслутили да ће у Босни почети
права битка. Одрасли момци питају Махму што му је јер је он дјеци говорио кроз плач, а Махмо рече да је дошло писмо из Сарајева да ће доћи каури у Босну и све ће нас побити. (…)
Махмо рече да људи по чаршији говоре да су нас продали муртати (Османлије – примједба Д. В.) каурима и веле, ево лањске године однесоше нам са града и топове, нашу Шибу и Зелењак. (…)
Игра је престала, сватко је бјежао кући па и ми дјеца. Ми дјеца почели смо правити комбинације како ћемо и гдје ћемо се сакрити од каура да нас они не похватају и не побију.
Дођох кући а мати плаче. (…) она вели доће каури па нам ваља бјежати одавде јер ако нас у кући затекну побиће нас а куће ће из топова порушити. (…)
Ту ноћ нисам ишао отцу на вечеру а ни мати није вечерала а ни други. Сутра кад сам дошао оцу код њега дошло много људи питају и плачу шта ће бити са нама. Отац вели људима небојте се и вели Аустро угарска је велики дувел њој Босна није посве дата, него само дата да постави ред у земљи да умири рају сада неће бити ешкије али ће бити велика данција и велики порез бити ће Вам све скупље и сада ако што погријешите неће Вас по стражњици тући, као
Османлије него што год погријешите сватко ће Вас тући по кеси. (…)

Сваки дан су бивале све новије вијести и свијет се све више узрујавао, много се више клањало, дове се училе, да нас драги Бог сачува од зла и да кауре онемогући освојити Босну. Жене су се сабирале училе Вирдове на теспихе, на себи су извраћале одијела тако како се њихово одијело извргне да се тако и каурин извргне и да се врате необављена посла својим кућама. Ишло се на гробове шехита (…)“.
Аустроугарске трупе су крајем јула 1878. године почеле прелазити Саву код Градишке, Босанског Брода и Шамца. Главна колона наступала је путем Брод – Дервента – Добој – Сарајево. Тим правцем кретао се и штаб команданта
окупационе војске генерала Јосипа Филиповића. У београдској Политици 1. августа 1928. године Ђорђе Дакић, тада
полицијски чиновник у пензији, описао је како је равно прије 50 година аустроугарска војска окупирала Добој. Он је тада био тринаестогодишњак и отац Симо га је повео да честитају крсну славу (Свети Илија) трговцу Јови
Недићу. Одрасли су сјели за славску трпезу, а дјеца су сишла на улицу.
„Како је кишица сипала и магловито време било, није се на неколико метара удаљености могао распознати човек. Кад наједаред учини ми се, да видим неке људе на коњима. Ишао сам још неколико корака даље и познадох, да су заиста – али сасвим непознати људи, на коњима, са исуканим сабљама у једној, а револвером у другој руци. Најпре два, па четири, па више и онда много. (…)
Потрчасмо као без душе, кући и пошто се говорило, да ће доћи Швабо, да ће бити окупација, завиках из свег гласа још са кућњег прага: `Ето, Швабе долазе`!“
Грађани су након савјетовања закључили да оставе славску трпезу да би изашли на улицу „да се команданту пријаве и поклоне. (…) Они наравски, видећи први пут страну војску, нису знали ни ко је војник и ни ко официр. Све је било – господин, поскидали смо сви фесове и са рукама на појасу поздрављали: `Добро нам дошли браћо` итд.“
Војници су их упутили команданту.
„Пошли смо можда 150 метара даље и збиља, ту нас заустави један господин са чудноватом капом, а низ леђа му виси постављен капут. То је било пред ханом Авде Чаушевића. “ Командант им је казао да се „зове Вучетић, да је капетан, да иде да извиђа, јели свагде мир и ред, да се пред војском не треба бојати, јер царева војска неће ником ко буде миран ништа на жао учинити.“
Долазили су и други грађани „Срби и Турци па су били питани, како је стање у Добоју и околици на шта су ови одговорили да за Добој јамче, да је мирно и да се неће нико царевој војсци против стати.
Капетан је питао даље, шта се мисли, како ће бити при даљему продирању према Сарајеву, на шта му је одговорено, да се то у Добоју незна.“
Сутрадан се тај извиђачки ескадрон од 150 „војника-хусара“ запутио ка Маглају „где су били дочекани ватром и потучени, тако да их се тек неколико живих вратило, и то неки на коњу са седлом, неки без седла, а неки и пешке,
неки са капом на глави а неки и без капе. Било је и рањених који су могли да измакну“. Ђ. Дакић наставља: „После неколико дана почела је пролазити војска свију редова у масама.
„У Добоју је остао један батаљон од 79 пешадиског пука Јелачића. То су били Личани. (…) Командант се звао: Кострешић, био је мајор а у Добоју произведен за потпуковника. (Видио сам га 1898 у Пешти, био је тада
фелдмаршаллајтнант.)“.
На линији Грачаница–Маглај–Варцар-Вакуф, одакле су чешћа и збијенија муслиманска насеља, букнуо је жешћи и масовнији оружани отпор окупатору. О снази тог отпора говори чињеница да је окупациона војска од првобитно одређених око 82.000 нарасла на око 268.000 војника.
Атмосферу у Тешњу уочи доласка окупационе војске описује А. Мешић: „Ножеви и сабље се код ковача оштриле куршуми се изљевали фишеци се правили, јер у нашег свијета биле су пушке кремењаче осим што је у неког
била по која пушка (Миндирсла) које је свијет звао пушка Мандеслер. (…) Наш свијет био забринуо јер су чули да каурске пушке саме пуцају те да су брзе и опасне.
Дође Ферман и Бујрумтија од везира да ће Аустро-угарска Монархија доћи у Босну и да Султан налаже да требају Бошњаци бити мирни, јер да Аустрија не долази у Босну као непријатељ него као пријатељ да у Босну постави мир и ред. Рекоше да оно аскера што има иде у Сарајево ако је ко од Бошњака да иде кући. – Свијет се још више забрину јер оде и оно мало аскера из Тешња.
Опет стара пјесма свијет галами издадоше муртати Босну и Херцеговину.“ Тешањски прваци су дуго вијећали „да ли се треба одупријети шваби“. Напосљетку, „пала је одлука да се Тешањ има предати без битке и да иде депутација у Бос. Брод те ако могну прећу у Сл. Брод и тамо отићи генералу Филиповићу те му изјавити да се Тешањ неће тући и да се без битке предаје. Чаршија се затвори али прије на дан што је било опанака и силаха то су трговци издали онима који нијесу имали да се могу спремати за бој“. У ширим муслиманским масама, за разлику од најимућнијих (бегова, ага и трговаца), владало је борбено расположење. Дизали су главе и они којима није било до рата, већ им је пред очима била пљачка дућана и кућа. Ипак, тешањски прваци су успјели задржати контролу над ситуацијом, упознајући масе да су њихови представници „остали у аустријском логору у Добоју те да ће сутра дан аустријска војска унићи у Тешањ, пак ако пукне једна пушка, да ће каури све оне људе побити (…)“. Прваци су оне ратоборније упућивали да се прикључе одредима пљеваљског муфтије Шемсекадића, који су источно од Добоја водили борбе против окупатора. Убјеђивали су Тешњаке да морају ради „неутврђеног мјеста остати мирни и сачувати (…) дјецу и жене“. Сљедеће јутро Тешњу у помоћ је пристигло 250 људи из Жепча. Мешић пише:
„Тешком је муком било склонити Жепчаке да се врате. Послије њихова одласка није прошло ни пола сата а видјело је се по брдима аустријска војска град је био са свих страна опкољен. Око пола дана дошао је један ескадрон коњаника који су били са шљемовима и у кратким капутима чизме на ногама и црвене панталоне. Послије пола сата унишла је пјешадија са топовима. Било је око 2000 војника. За Мусалом су направили логор и разапели своје шаторе. Многе обитељи отишле су из града на заселке. У малим љетним кућицама било је по више фамилија. (…)
Војска која је логоровала на Мусали сутра је зором отишла преко села, Маглаја и Новог Шехера према Жепчу. – Друга војска која је логоровала на Крндији код Каменице остала је и даље туј.“26 Окупатор је у логорима на
Крндији и у Добоју држао неке тешањске прваке као таоце. Генерал Филиповић је, након тешких борби 3. и 5. августа, заузео Маглај 6. августа, а Жепче сутрадан, након једнодневне битке. У Бањалуку окупаторска војска је ушла 1. августа, настављајући наступање долином Врбаса. Ова колона, коју је предводио војвода од Виртемберга, ушла је у тешке борбе 5. августа код Варцар Вакуфа, да би након два дана заузела Јајце, потом Травник и спојила се са главном колоном у долини Босне. У Сарајево је генерал Филиповић ушао 19. августа. Међутим, у позадини његове војске буктио је снажан устанак. Бањалуку је 14. августа тешко погодила офанзива устаника, а након ње избио је пожар. Најжешће борбе вођене су са муслиманским устаницима у Посавини, а нарочито у околини Добоја, од 15.
августа до 5/6. септембра 1878. године. Аустроугарска ће за своја два официра и 64 војника, страдалим у борбама код Добоја, подићи споменик на сјеверном улазу у град.
Мањих борби у Босни било је све до 20. октобра 1878. године. Укупни аустроугарски губици током окупације износили су око 6.000 војника и официра, од којих је 946 погинуло. Према аустроугарским процјенама било је
око 92.000 устаника. Њихови губици су непознати. Неприхватање туђинске власти остаће главна одлика политичких односа у БиХ све до 1918. године.
*
У Добоју је генерал Филиповић 4. августа 1878. основао први орган аустроугарске власти у БиХ – пријеки суд (Standgericht). По сламању муслиманског отпора заведена је редовна управа. Примопредаји двије царске
власти у Добоју присуствовао је Ђорђе Дакић умјесто болесног оца Симе, „сукључара општинске касе“. Општинска каса је у ствари била „обичан сарајевски зелено обојени сандук са једном бравом на кога су метнуте још две
браве те је био по свима прописима са три кључа, од којих су два била код Муслимана а један код Хришћанина“. Општине (беледије) су у БиХ основане, по Ђ. Дакићу, коју годину прије. „Беледија је била у истој згради и соби у којој
је и мудир имао своју канцеларију, а то све у једној малој собици у кући угледног и честитог Османбега Капетановића“. Добој је био мудират (испостава) тешањске казе. Окупација је на положају мудира затекала Шемси
ефендију, Арнаута (Шиптара). „Био је поштен и миран и ја се не сећам, да је за ово време, око 3 године, што је овде био, коме ма шта нажао учинио“, сјећа се Ђ. Дакић. Он је као „посљедњи отомански чиновник (…) предавао власт у руке првоме аустрискоме управном чиновнику Ливиусу Дубошевићу“. Вукашин Сировина преноси свједочење Ђ. Дакића: „Сећам се добро свега. Собица је мала, ниска и мрачна. У једном ћошету мала сећија са асуром, а преко асуре ћилимче. О зиду виси једна обична торба. У другом ћошету опет нешто сећије и сандук – општинска каса.
Пре него што се је извршила предаја, изговорио је нови управни чиновник неколико речи, како је он послат да заведе модеран начин управе и обећавао је да ће се трудити, да као први аустриски чиновник покаже, да је Аустрија дошла да заведе ред и мир и да ће народ бити задовољан новом управом.
Онда је Шемси Ефендија одговорио:
`Е фала ти господине, на таким лијепим лакрдијама и ево ти ове торбе. Ту су царски фермани и друге књиге (писма, акта), па нека ти је хаирли ако Бог да`. Онда се прешло на предају беледије-општине. Отворили смо сандук,
касу, и ту нашли потпун ред и празнину. Присутна два Муслимана правдала су празнину касе, пошто, од када је
беледија основана, није у касу ушла ни једна пара.“
Ливиус Дубошевић је као први управитељ Котарске испоставе Добој био подређен првом котарском предстојнику у Тешњу капетану Теодору Војновићу. Наиме, управа БиХ, образована одмах по окупацији, на челу са
генералом Филиповићем, имала је војни карактер. У основи је Аустроугарска задржала турску територијално-политичку организацију БиХ, с тим да су њене јединице преименоване. Тако су казе назване котарима, а мудирати (нахије) котарским испоставама. Многи официри аустроугарске војске, који су службујући у Војној крајини прије доласка у БиХ стекли особине добрих администратора, постављени су на положаје у окупаторској управи. Као
котарски предстојници (срески начелници) примљени су код становништва БиХ боље него њихови цивилни насљедници. Капетан Теодор Војновић је био Србин из Славонске Пожеге. Настојао је да придобије за аустроугарску
власт тешањске аге и бегове. Одмах је ангажовао домаће становништво да кулучи на уређивању улица и сокака по Тешњу, те поправци и изградњи путева по котару. За судију у Тешњу нова власт именовала је др Ватрослава Чачића из Загреба. Он је, по А. Мешићу, „ишао по чаршији и међу народом пропагирао хрватску мисао“ убјеђујући муслимане да су Хрвати „само различите вјере“.
Долином Босне убрзано се градила пруга. У Добој је први воз стигао у јануару 1879, у Маглај у фебруару, у Жепче у априлу, у Зеницу у јулу исте године. Од тада се Добој убрзано развијао као саобраћајни, трговачки и индустријски центар, а Тешањ је стагнирао. Према попису из 1879. године градска општина Добој обухватала је углавном подручје данашњег града и имала је 1.351 становника, 1895. године 2.768 становника, а 1910. године 3.380 становника. Градска општина Тешањ обухватала је град и бројна околна села и према попису 1879. имала је 5.372 становника, 1895. године 6.736 становника, а 1910. пописано је 3.068 становника.

(Текст преузет из „Гласника Удружења архивских радника Републик Српске, бр 3, стр 107-118)