Оно што фељтон Здравка Кукрике чини занимљивим је мноштво појединости за које можемо да претпоставимо да потичу из интервјуа са исљедником, према фељтону капетаном Удбе.
Како другачије објаснити детаљан контекст, споредне ликове и визуелно-психолошке нијансе: малу просторију на спрату Џинића куће, радне столове исљедника и дактилографкиње, слике Тита и Ранковића изнад њене главе и столицу за осумњиченог на другој страни собе. Првог дана саслушања, када је Гутић издиктирао своју биографију, упамћене су и опаске из којих су се назирале основне црте његове одбране: дозвољава да су га „ту и тамо доводили у незгодне ситуације – али он није починио ниједно дјело које би, према његовој оцјени, могло бити предмет кривичног гоњења“. Он је, у ствари, извршавао „наредбе владе у Загребу“. Ћутња, поглед очи у очи – „У реду. За данас смо завршили“ – и потписивање записника, праћени су исљедниковим реферисањем код начелника:
– Гутић усташки покрет жели представити као народни хрватски покрет, који се борио против великосрпске хегемоније, против двора и српске буржоазије, чак једном реченицом, иако нејасно, жели оставити утисак да је та борба била усмјерена и против хрватске буржоазије…
– Још само треба да је хтио доћи и у партизане…
– Вјерујте, то је суштина биографије како ју је Гутић изнио. Ево и записника!
– Шалим се. Претпостављао сам да ће окосница одбране бити управо то и још нешто: извршавао је наређења виших, досљедно и методично – али извршавао је наређења!
– Управо тако! То ми је већ рекао.
– Проучио сам његов досије. Доказа о злочинима имаш и превише. Сада знаш и његову одбрану, ова два правца и, евентуално, још реченица: „Не сјећам се!“ Мислим да га психолошки требаш разбити управо на ова два питања: злочиначки програм усташког покрета у цјелини и, друго, докази да је извршавао дјела за која није добијао или није ни могао добијати директна наређења!
– Разумијем.
– Истрагу настави сутра. Пусти га ноћас да размишља. Можда буде и паметан и измијени и овакву одбрану.
У коју год верзију или форму да гледате, суштина је идентична. Када одговорне личности дођу пред лице правде, често се укаже у њиховим промишљањима сопствене улоге један непрекинут, готово вјечан слијед надасве чудних околности, растрзаних, са једне стране, законима моћи којима је и сам Гутић под пријетњом смртне казне био подређен, а са друге стране, стањем општег безакоња и хаоса, из којег Гутић, иако неприкосновена власт, излази не сјећајући се ниједне кривично релевантне чињенице. За харангерске говоре у штампи каже да није било стенографа. Није стигао да демантује, али је стигао три пута да промијени уредништво. За убијене људе зна док су живи, а за њихову смрт често није ни чуо. Он протестује, али не кажњава. Он преноси наредбе надређених, али не зна шта раде подређени. За много шта се питао, али је мало тога упамтио. Пријеки суд? То је био закон. Потписи на пресуде? Вјеровао је судијама. Таоци? Са равнатељем полиције – својим братом – о томе није „разглабао“. Хушкање на Србе? Он је мислио на Карађорђевиће и великосрпске шовене. Пљачке, протјеривања, убиства? Био је то закон, безакоње или пак „притисак одоздо“. Он се није слагао, али је морао. Такође, не сјећа се, није имао времена, имао је преча посла. И тог кобног љета 1941. године, док је стожерник, тобоже, у пола случајева само преносио информације, а у другој половини није имао времена да слуша повратне, смртоносна машинерија коју је са својим најближим сарадницима ставио у погон, неким чудним случајем самљела је на хиљаде невиних људи.
Кукрика крај саслушања представља на сљедећи начин. Гутић је у завршни записник издиктирао читаву политичку тираду и завршио грозоморним предсказањем о судбини Јужних Словена у наредном, трећем свјетском рату, на шта је исљедник помислио: „Љигавац! Кукавица!“ Дјевојка која је радила као дактилограф, након што је сакупила све папире и сложила их, записала је у својим биљешкама и опаску коју је дао истражитељ: „Има он нечег патолошког… Злочин окупља злочинце, а унутар њих цијене и слушају само оне који су већи злочинци и од њих самих! Током цијелог рата нисам срео нити једног злочинца да је био кадар поднијети и посљедице својих злочина…“ У упућеној пријави, између осталог, стоји: „Гутић и усташка организација којом је он руководио увлачила је поједине људе у злочине и спремала их за нове и нове злочине и због тога Гутић не само да је крив за крвопролића и убијања која је он лично наређивао него је крив и зато што је одгајао и васпитавао крвнике да буду бољи крвници!“
(Наставиће се)
Аутори: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић