foto: www.cro-eu.com
Босна је побожна.
Муслиманин клања по пет пута дневно где му стигне вакат, и не прашта једновернику ако то не чини, па био сељак или господин. Таквога он социјално излучује и избегава као поганског неверника. И католик је вазда под руком свога жупника, те је своју вољу васпитао да буде одан цркви и њеној дисциплини. Али је побожан и православан. Само без фанатизма и искључивости. Широко, спонтано, људски, човечно. Реч је о сељаку како сам га у овоме погледу посматрао у источној Босни.
Можда је Маћедонац побожнији од Босанца. Можда.
Али само утолико уколико је био ближи православном извору, уколико је јаче и срећније сачувао непрекидност црквенога живота и оне верске културе, потребне за верско испољавање и пристојну побожност. У маћедонском селу непристојно је не бити побожан, као што је сасвим саблажњиво да је за време службе каквога домаћина празно место у цркви.
Ако би се дознало да је то из нехата а не из стварнога узрока. Али у побожности босанскога сељака има више присности, више спонтаности и истинскога расположења; више простодушности и срдачности, више отворенога испољавања без и трунке хипокризије и потребе да његову побожност види и цени други. Јест, његова је религија српска вера, тако је он схвата и зове и не свиђа му се за њу ниједно друго име, нити то друго име може да му прозвучи кроз уши тако слатко, иако је пред другима ришћанин и, с поносом. И тврдо држи ту своју веру. Тврдо без колебања, али и без мржње на друге. Страдао је он у њој и за њу, безбели не би је издао, али у нагону носи осећај да и другому у том погледу не ваља учинити преваре и зулума, јер је то најнечовечнији и најтежи зулум. Због тога је он у односу према другима љубазан, поздравља свакога и не може да разуме да му неко не прихвати бога или не назове, а још мање да фратар, дакле опет хришћански поп, избегава на улици српскога свештеника и да му не завири у кућу. Јер он лако носи ту веру, служба њој није му тешка, нити га чини искључивим и фарисејски надувеним и издвојеним. Иако пости све посте, среду и петак, иако је у свести да не гради компромисе, иако је босанска вера нешто тврђа и опорија – опет је босански сељак у верском испољавању, у цркви, на молитви и пред самим собом мекан хришћанин, прави православац и, као прост и неук, необично потврдан за европски ришћанлук.
Његова српска вера огледа се у организацији његове цркве и у његову учешћу у животу те цркве. Док његова једнога брата, муслиманина, вера не стаје скупо, јер богати претци оставили вакуфе и за социјалну бригу верске заједнице и за издржавање клира; док за његова другога брата, католика, главно све подноси једна најбогатија светска установа, дотле он издржава и попа, подиже цркву и купује за њу што је од потребе, од трeбника до владичинога златотканога одјејања, које му нико није поклањао, као на пример другим крајевима царска Русија. И сам он плаћа по десет од сто непосредних пореза за епархијске трошкове и толико исто за Српску Патријаршију. А осим тога готов је да пружи младом попи руно вуне и повесмо лана или конопље. Ко је боље уредио своје црквене општине од Босанаца, онако општом снагом и општом паром? Који је наш крај за последње (кратко) време, од окупације, подигао више парохијских цркава од Босне, а нарочито у њеном источном делу?
Рећи ће се да је то „влашки инат“. Не спорим да и тога има у нагону за самоодржање, да у тој ревности има нешто динарскога поноса. Али је највише приснога, побожнога, највише из потребе да се нешто верује.
На ову ме тврдњу нагони још и држање тога сељака у цркви, на општим богомољама, на оним његовим пољским молитвама, које су најлепше манифестације те босанске српске вере. И држање према попу. Посматрао сам сељаке на службама божјима у неколиким црквама, неколиким манастирима и на више сабора, па и на оном чувеном на Игриштима више Хан-Пијеска. Такав ред у цркви, такво побожно мољење и с разумевањем праћење службе и свештеникових молитава и покрета немогућно је у нас другде, осим војвођанских паланака.
Сељак прво стане и очита у себи молитву, коју на велику жалост не могох да ухватим. Али сам осетио да је то његова сељачка формулација. После се дубоко напред нагне, прекрсти руке о појасу и у тренуцима важним и наглашеним клекне на оба колена. Редовно сви у цркви клекну за време јеванђеља, великога изласка и кад се над причешћем чита она позната молитва. А потресно је видети на пољским молитвама кад све падне у траву ничке онда над босански поп тврдим гласом, осорним и умилним у једно исто време, замоли за мир света, за народ, срећу и благостање. Значи да тај сељак прати и разуме службу, схвата молитву и узима учешћа у њој.
После јутрење уђох у цркву манастира Тавне да је још једном на поласку разгледам. Кад пред олтаром сама, млада сељанка. Она је клечала на солеји и дубоко метанисала, простирући се по плочи и дотичући је челом.
Ја такве и толике спољне побожности нисам видео у нас на селу и код сељака. Данас жалим што у мени тога часа савлада човек новинара, те на прстима изиђох да не сметам…
Не мање ми се свидео и босански свештеник. Осим далматинскога ја сам у животу имао прилике да видим наше свештенство по свима покрајинама и да градим поређење. Да то поређење чиним поново кроз Босну, где сам срео велики број попова и посматрао их у кући, у цркви, у народу, на путу, по брдима. Мој је суд о босанском попу висок.
На првом месту, уопште узевши, он је народни поп и најближи вернима од свих наших православних попова. На средини је између опеванога, у причи сачуванога, нашега старога попа и онога идеалнога, каквога би савременост хтела и желела. Што је још важније, он је у континуитету са старим добрим предањима загазио у ново доба, те није ни простак ни парвени новајлија, но установљено поповско обличје, са једном праксом и добрим узусима, работник који се снашао на служби и који је врши ведро, предано и по утврвеном путу. Дубоко је националан пре свега, а затим тежи да школом и образовањем да прави смисао и лепши оној српској вери, коју и он прво прима као и његов сељак, као и његова опорита Босна. Рељевска и Призренска Богословија, које су у главном дале Босни школовано свештенство могу бити задовољне: калем народнога схватања своје вере није нигде дао боље изданке него у босанском попу, и нигде један сеоски поп у нашој земљи није могао срећније прилагодити богословију приликама и потребама службе и позива.
У Босни ћете често срести попа у цивилу. Али тај његов цивил је отмен и пристојан, као што му је пристојна брада и коса. Нити су запуштене, нити фићвирићски дотеране, но су на озбиљну човеку и господину и на селу и у вароши. У брдима ћете наићи на попа у сељачким кошуљама на жустром бујину, али под камилавком, да са зна да је поп. Па таквога попа треба да видите кад служи и како беседи, да му видите кућу и библиотеку у њој. Попови су према средини необично културни људи и господа у кући, али су им те куће отворене сељаку као какве крчме. Имао сам прилике да се дивим јунаштву и попа и попадије и њихове породице како се не збуне кад све навали преко њихова прага!… Служе у цркви побожно, али сјајно! И том службом заносе богомољце. Молитве изговарају једро, убеђено, гласно и опоро. Свака њихова јектенија као да је крик онога мојега Бошњака за снежне буре Господу на Овчјем Пољу, кад се преко њега караванисало: „Ја нареди да сване, ја, бели, послије неће имати кому!…“ Осим тога они увек беседе. И вазда добро и паметно. Гласно, језгровито, босански, као што им приличи језику и његовој бошњачкој снази. Без магловитих богословских теза, но само оно што је од потребе, само оно што кроз највиша начела своја проповеда српска вера, за љубав међу људима, за земљу, за народ, за добри однос према Богу, за подизање човека и крепљење, у тешкој данашњици. А, допустићете, ту ни јеванђеље не би имало разлога за корекције… Јер сам чуо проту Јовановића, проту Бобара и многе на селу.
У нашој земљи нигде радосније и честитије не поздрављају српскога попа.
Нигде ни овај боље и с више права не прима то, нити лепше и спонтаније одговара благосиљајући.
Григорије Божовић
„Нови источник“, 3/1936, бр. 9/10, стр. 271-274
Vrh obrasca
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.