СТАРИ ГРАД НА САСТАВЦИМА ПАЉАНСКЕ И МОКРАЊСКЕ МИЉАЦКЕ

Остаци куле на 1074 м надморске висине

Средњовјековна српска властелинска породица Павловића држала је посједе од Врхбосне (данас Сарајево) до Добруна. Павловићи су на овом простору владали између 1380. и 1463. године, када Босна пада под турску власт. У то вријеме српском средњовјековном државом Босном, владао је Твртко I Котроманић, који се крунисао у манастиру Милешеви 1377. и владао све до 1391. Послије смрти Твртка И Котроманића на пријесто је постављен Стефан Дабиша, који је владао до 1395. године, њега је наслиједила његова супруга, краљица Јелена Груба, која је владала три године. Послије је владао Стјепан Остоја 1398. – 1404; кога племство скида са пријестоља и поставља Твртка II Котроманића, који је владао у три наврата, у веома бурном историјском раздобљу за Босну. 1443. на пријесто је постављен Стефан Томаш који влада 17 година, а њега насљеђује његов син Стефан Томашевић, у чије вријеме Босна пада под турску власт. Жена Стефана Томашевића је била Јелена (Мара) Бранковић у народу позната још као и „Проклета Јерина“.

 

Поглед на кањон Миљацке и узан и неприступачан путић ка утврђењу

На простору од Врхбосне до Добруна, Павловићи су имали низ утврђења: пријестоница је била у граду Борач изнад ријеке Праче код Месића, посједовали су и дворац „стобор“ у Придворцима, дворац „стобор“ у Соко граду у Конавлима (Јиричек), куле на Клобуку, градину у горњим Палама, Павловац на Прачи, Ходидјед на Булозима, Звечај (Устипрача), Бродар на Дрини, Вишеград, Добрун, Хртар и Вратар на Дрини, Павловац у Тврдинићима, Павлово Ждријело на Романији, Топлик у Лукавици и Кобиљ До. Павловићи су закључивали повеље и трговали са Дубровчанима у Борачу, а касније у новосаграђеном Павловцу. Пут из Херцеговине је водио из Врхбосне долином Миљацке, Паљанске Миљацке, преко Паљанског поља до Праче. Да би лакше контролисали путничке и трговачке караване Павловићи су изградили низ утврђења на тешко приступачним узвишењима изнад Паљанске и Мокрањске Миљацке. Једно од утврђења, коме је историја избрисала име јесте и Стари град на саставцима Паљанске и Мокрањске Миљацке подигнут у XИВ вијеку. Град је изграђен на каменитом гребену, испод брда Липовац, на надморској висини 1074 м. Још увјек није познато право име овога града. Један дио историчара овај град назива Ходидједом, док други дио пак Ходидједом назива, други стари град на Булозима. Према страним историјским изворима, Ходидјед је описан као велика утврда, у којој је боравило 50 војника. Наше мишљење је да је Ходидјед ипак био на Булозима, јер утврђење изнад Паљанске и Мокрањске Миљацке ипак није могло бити војни и трговачки центар, због неприступачног положаја, али и величине утврде.

Капија града

250 метара изнад саставака Миљацке, на средини гребена се налази стијена на којој је подигнута кула, испод које се налазило утврђење. Граду се могло прићи само са сјевера, а никако са три остале стране, јер се уздижу зидови стијене, готово окомито у вис 50-70 метара.

 

Остаци куле и поглед са куле на град Сарајево

Градитељ је показао смјелост и искористио неприступачан положај да подигне овај утврђени дворац, који је по много чему подсјећао на дворце по јужном Тиролу. Не постоји ни један град у Босни, али и шире који је изграђен на таквом мјесту. Човјека хвата вртоглавица кад са висине зидова овога града погледа у дубину под собом. У Босни је поткрај XИВ вијека постојала велика опасност од Турака и Угара, па је вјероватно велика невоља натјерала некадашњег власника да се ту попне. Град је подигнут прије употребе ватреног оружја и припадао је неком мањем властелину Драгуља и Драгуљевића. Овај крај паљанске општине је по њему добио име. Ово брдо се зове Липовац, а име је добило по некада бујној липовој шуми, од које су данас остали само трагови. У правцу низ Миљацку види се Бијела Табија, некадашња тврђава Врхбосна, док се са оне стране Миљацке виде Довлићи и стара жељезничка станица. Утврђење се у касну јесен, може уочити и са магистралног пута, прије уласка у тунел Чељиговићи. Турски војвода Барак је 1435. године поново заузео Ходидјед, пошто га је мало прије тога од Турака преотео војвода угарско-хрватског краља Сигисмуда, Марко Таловац. Турци су у ове крајеве ударили са истока. Кроз ове крајеве најзгоднији пролаз с бољим видицима био је стари трговачки пут преко Чајнича, Горажда на Прачу, па преко Витеза у Паљанско поље, на Прибањ, Драгуље и Клочевик. Са те висоравни, која се завршава Змијином главом (1165 мнв), добар је видик на све прилазе Врхбосни и Ходидједу. Овај град се издајом или самовољно предао као и Ходидјед, јер ни један ни други у оно вријеме нису могли нападати без јаких ратних средстава. Краљ Стјепан Томаш је град Ходидјед заузео поново 1459. године, мјесто попалио, а народ дијелом исјекао, а дијелом одвео у ропство.

Легенда

Једна легенда каже да је ово утврђење тада припадало Проклетој Јерини, која је град успјешно бранила од Турака. Град је мјесецима одолијевао пред Турцима који су чекали да браниоцима понестане хране и воде. Стари град је кроз стијене путем чекрка вукао воду из Миљацке, што је Турцима одао неки човјек из племена Голо као издајица, коме су Турци обећали сву земљу од Сарајева до Влаховића. Турци су исјекли стијене и браниоци су се предали. Народ је проклео издајицу и племе му се затрло.

Основа Старог града

Опис утврђења

На врху стијене се налазила кула, а испод стијене су се налазиле просторије за становање. Град је бранила сама природа са три стране, а улаз му је био окренут у правцу сјевера (ка извору Мокрањске Миљацке), гдје се налазила капијска кула (донжон). Капија се састојала од два дијела. Прва капија је била дебела 2,20 м и висока 6 метара. Друга капија је била појачана, дебљине 3,10 м и она се налазила у зиду који је такође појачан. Ова капија је била виша 2 м. Капија је била засведена и утврђена са дебелим дирецима чија лежишта се и данас познају.  Кроз њу се улазило у мало двориште у коме се са десне стране налазила четвороугаона кула. чији је зид био дио оног капијског. Како су биле распоређене остале просторије, види се на слици основе. Просторије које су биле прислоњене стијени, биле су намјењене за оставу, а просторије уз спољње зидове за становање. На стијени су и данас видљиви урези, како би се добило на простору. У једној просторији су видљиви остаце седре, изграђиваних сводова, прозорских лукова. Та просторија је названа капела. У подруму сусједне просторије види се лијеп засведен отвор зида, дебљине 70 цм. Иза њега је тајно скровиште.

 

Остаци зидова и просторија

Кула, односно горњи град се налазио на самом врху стијене око 20 м изнад доњих просторија. До њега се долазило уским путићем и степеништем које је било усјечено у стијену. Горњи град је био стражарница. Са њега је био јасан поглед на Ходидјед и Врхбосну. Град није имао текућу воду него се снабдјевао водом са Паљанске Миљацке. Дубоко испод града на гребену су се завршавала два зида над провалијом. Овдје је постојала могућност пролаза па је подигнута кула пречника 4,5 м, а дебљина зидова јој је била 1,40 м. Зидови обора са кулом су подигнути касније када је запријетила већа опасност од употребе ватреног оружја. Изградња свих зидова града је извођена од притесаног камена, који је чинио вањски оклоп, док је унутрашњост била испуњена кашом малтера и ломњеног камена. Кровови кула и зграда за становање били су од дрвета, а и већи дио зидова за становање.

 

Остаци бедема и отвора у зидовима гдје се налазила храстова греда

На западној страни су биле парцеле обрађиване земље. Могуће је да је испод града било и насеље. Турци се нису дуго служили овим градом као и Ходидједом у војничком погледу јер су иза 1463. своје границе помјерили далеко на запад, па су утврђења срушили.

Прилаз граду данас

Стари град на саставцима Паљанске и Мокрањске Миљацке и данас представља праву туристичку атракцију. До града се може доћи лаганим успоном са саставака двије Миљацке, али ми овај пут никако не препоручујемо, јер је могуће да на овом саставу и данас постоје остаци мина. Наш тим је пришао граду из правца Драгуља. Аутомобил смо оставили на крају макадамског пута, па смо се пјешке запутили ка граду у правцу истока. Користили смо мапу и ходом нам је требало неких 30 минута да дођемо до краја узвишења Липовац са кога се пружа предиван поглед на кањон Паљанске Миљацке. Пут је зарастао и тешко је видљив. Потребно се пробити кроз густу шикару грања. Ми смо користили мачету како би пробили пут, и оставили смо планинарске ознаке у виду урезивања знакова на дебљим стаблима и означавања пута већим комадима камена. Никако не препоручујемо да се на пут креће у краткој одјећи, јер је овај крај настањен најотровнијим Поскоком у Европи. Такође препоручујемо да се на пут не креће када су велике врућине.

Maпa

(www.palelive.com)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.