За Богословију је пронађен привремени смјештај, о чему свједочи бивши њен полазник Коста Ковачевић: „Прва зграда за богословску школу купљена је за 800 дуката од бањалучког трговца Томе Радуловића, или правије рећи од трговца Александра Опуића из Тријеста, коме је Томо дужан био и ту кућу заложио.
Ова је зграда била у данашњој Господској улици ондје, гдје је сад кафана Српско-православне црквене општине звана „Балкан“. У горњем кату било је у тој згради свега пет соба, те су три одређене биле за богословску школу, односно за предавање предмета, док су оне двије служиле за општинску канцеларију и њеног перовођу“.
Подизање зграде
Нарасле школске потребе ваљало је подмирити посебном зградом. Напокон, 1871, зграда богословије је подигнута „на башти, уз стару школску зграду до Краљева друма“.
Зидање зграде Богословије коштало је Српско-православну црквену општину бањалучку око 70.000 гроша. Отприлике половину тог износа прикупили су бањалучки Срби. А онда је митрополит Дионисије одобрио трошење 1.000 дуката, које је својевремено црквеној општини бањалучкој, да би изгладио сукоб са њом, исплатио митрополит Игњатије. Када ни то није било довољно, виђенији бањалучки Срби, Томо Радуловић, Јово Кнежић, Ђорђе Зита, Саво Милић, Ђорђо Узуновић, Ристо Спахић, Јово Пиштељић, Ђорђе Делић и други скупише још 20.000 гроша и довршише Богословију.
Нова зграда, спратница дуга 30, а широка 15 метара, била је највећа у граду. У почетку аустроугарске окупације у зграду је смјештена гарнизонска болница, а након тога, све до 1908, односно до усељења у нову школску зграду подигнуту на старом црквишту, код кина „Козара“, у њој је дјеловала српска основна школа.
Друге године боравка у Бањалуци Пелагић је добио архимандритски положај. Босански митрополит, сљедбеник цариградских фанариота, имао је за ово мјесто, како бисмо данас рекли, друго кадровско рјешење. Међутим, десило се да он, због болести, пренесе дио овлашћења на владику тузланског, те он Пелагића, мислећи да овај дјелује у договору са Русијом и Србијом, уз пристанак црквене општине, постави за архимандрита приликом посјете Бањалуци.
Противници, хапшење и суђење
Потом Пелагића изабраше и за управитеља основне мушке и женске школе. Имао је Пелагић у Бањалуци и низ противника. Један од најозбиљнијих свакако је био аустријски конзул Станислав Драганчић. Он је богослове звао „више солдатима него ђацима, што се види из давања приоритета гимнастици и утркивањем по пољу бањалучком“.
Треће године свога рада, 1869, Богословија је имала преко 60 ђака из скоро свих крајева Босне. Међутим, те године избио је сукоб Пелагићевих ђака са турском ноћном стражом. Као управитељ школе, Пелагић је устао у одбрану својих ђака, окомивши се жестоко на бројне иступе власти.
А онда, те исте 1869, стиже из Сарајева наредба Осман-пашина да се Пелагић тамо стражарно спроведе. Бањалучки мутисариф Али Риза-паша ухапсио је Пелагића. Растанак са Бањалучанима Пелагић овако описује: „И женско и мушко, и старо и младо, тугом и плачем покрито је било. Тешко да је до сада икад син Босне и Српства са таквим братским учешћем народа обасут био, тако ожаљен и оплакан. Свак је говорио: ‘Појешће га мрак, више нам доћи неће’ и бризнуо би у плач“.
Обимна истрага против Пелагића у Сарајеву трајала је чак осам мјесеци, али није окончана по жељи турских власти. Након извјесног времена, а на молбу сарајевских Срба, Пелагић је интерниран у митрополију, гдје су га често обилазили чланови Уједињене омладине српске, а он сам припремао је за српску црквено-школску општину пројекат реформе школа.
Дошао је и дан суђења. За испитивање је био задужен митрополит Дионисије, добронамјеран и наклоњен Пелагићу. „Али тек што је митрополит поставио питање, скочио је Пелагић са столице и вичући и жестоко гестикулишући почео сасипати бујицу погрда на бањалучке власти, као и уопште против турских угњетача Срба и са од љутине ужареним очима описивати рајино ропство и зазивати божју освету на тиране.“ Осман-паша је закључио сједницу.
Сарајевски католички парох и пјесник фра Грго Мартић о процесу овако пише: „Отворио он школу богослова у Бањалуци дозволом митрополите сарајевскога, и ту је подучавао богословне науке, а подучавао је своје ђаке боме и у гимнастици са штаповима, бива у мачевању, а подучавао их јавно пред школом… Процес се његов водио у великом савјету код везира, где сам и ја присуствовао. Тај је човек тако занешен био, као да никакове силе на свијету не признаје, већ је одговарао, што се вели, као Влах с коца… И ја сам га мало бранио поради пријатељства у народном смислу, онда још Манојло Јефтановић, а погдјешто и владика Дионисије…“.
Убрзо се показало да је Пелагић најозбиљнији противник, те да је процес против њега био само први у низу процеса покренутих против носилаца „великосрпског“ покрета у Босни.
Сарајевски везир је од својих београдских конфидената добио списак „српских агената“ у Босни. Пошто је, како је сам говорио, ушао у траг тајној српској „хетерији“, одмах је покренуо акцију против наводних завјереника. Уосталом, и његов савјетник др Јозеф Кечет пише да је Пелагић „отворено признавао своје великосрпске идеје и своје револуционарне намјере“.
Спасавање Пелагића
Већ сутрадан по суђењу, 6. октобра, Пелагић је под јаком стражом одведен у Солун. Услиједили су бројни покушаји да се он спаси. Будући митрополит Саво Косановић држао му је беседу као народном мученику. „И туде је и женско и мушко у плач и тугу погружено било.“
Помоћ је затражена и од руског конзула у Београду, али ни он није могао много: „Ја поштујем Пелагића, али он би у свакој другој држави још више гоњен био за његов рад и говор“. Незадовољан је био и службени Београд.
Пелагића, међутим, из Солуна не упутише Високој порти у Стамбол, како је то наложио Осман-паша, већ у Малу Азију, у град Ћутају. Како је то сам рекао, ту је добио „партију малу ђака грчких, па је доцније уз помоћ њих и њихових родитеља побегао из заточења“.
Кажу да му је, обукавши га у женско рухо, то омогућила Софија Папазоглу. Кад се за пар дана домогао Брусе, био је спасен. Обријао је браду и навукао европско одијело, те под заштитом руског конзула, под именом Срећко Раденковић, отпловио за Одесу. Тако је окончана узбудљива Пелагићева бањалучка епизода.
Написао: Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске
Текст преузет у цјелини са: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Bogoslovija-Vase-Pelagica/lat/146927.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.