Вјечито тако протичем,
године мутне односим,
године дуге крваве,
самотна, дивља, ломим се
и тугу раје проносим
низ своје кршне обале.
Ја, Уна, ријека студена,
немирна као Крајина,
Крајина, крвава хаљина,
многе сам јаде видјела.
И ја то знадем најбоље:
раја се често бунила,
тешки је синџир звонио,
силне су чете ходиле,
Уну су ријеку бродиле.
А тирани су смркнуто
стезали хладно оружје
и забринуто мрмљали:
Крајина главу подиже
и кмет је зубе показо,
тешко нам вријеме пристиже.
Многе сам чула, видјела
синове раје бунтовне
и перјанице Крајине.
Ој, стани мало, путниче,
да ти о њима прозборим.
Сјећам се буне босанске:
Голуба видјех Бабића
и видјех Триву Бундала,
чула сам старца Карана
О коме пјесме говоре.
Душмани, бјеште зарана,
ето вам попа Карана.
И у то доба далеко
био је Васо Пелагић,
учитељ свога народа,
звијезда прерано рођена,
угасише је тамнице,
и наше тмине босанске.
Ој, чуј ме, уморни путниче,
судбина моих синова
који слободу љубише
била је мрачна тамница,
колац и кугла, вјешала,
бјекство у црну туђину
и живот звијери гоњене.
Сјети се само Кочића,
пјесника тужне Крајине,
Црна га кућа познаје,
и Зеница га познаје,
и многа друга тамница…
Текле су тако године,
док нису дошли ратови
и чудно доба поратно.
Краља смо, кажу, добили,
устав, гумене куглице,
по селу многе касарне,
и то се зове слобода.
(О, тише само, путниче,
јер ми из дивље Крајине
још се плашимо жандара
и још се сјећамо кундака.)
И најзад – слика посљедња:
жалосна трула држава,
издаја, војска туђинска
и тешка мора усташка,
низ воде плове лешеви.
И сад нек знадеш, путниче,
то ми је прошлост крвава.
А сад сам, ево, весела,
слободно пљускам, протичем,
бунтовну пјесму попјевам,
свој дивљи понос истичем.
Нови се данак родио,
народ је ропство збацио.
Прислушај, само, путниче,
чујеш ли горе карабин,
чујеш ли бомбе, митраљез,
то сад говори партизан,
слободне ми Крајине син.
А с лијеве стране, чујеш ли?
И то је, друже, карабин,
то је пјесма слободе,
то наша смјела Банија
слободе барјак развија.
С десне ми стране Крајина
с лијеве ми стране Банија,
руке су братски пружиле
преко мог крила зеленог,
ту се подижу мостови
од оног, друже, челика
у тешкој борби каљеног.
Зато сад хучим весело
ја, Уна, вода зелена,
јер с моих кршних обала
громко се јавља слобода;
стољећима је чекана
и стољећима чекана
и стољећима пјевана,
и сад се јавља из горе,
носе је ријеке отврдле
презреног радног народа,
Жувјела нова слобода1
( 1943. године )
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.