Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња.
По народном предању Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелене. Стара црква страдала је у великој најезди Авара који су пустошили Далмацију у 6. стољећу. Постаје задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I. Цркву је 1510.године живописао дубровачки сликар Вицко Ловров. Наредна два вијека у Тврдошу су столовали херцеговачки митрополити.
Велико оштећење је претрпио 1667. године када је снажни земљотрес задесио Дубровник и Стон. Манастир је након земљотреса обновио Свети Василије, митрополит херцеговачки и чудотворац тврдошки и острошки.
Убрзо затим у турско-млетачком рату Млећани 1694. године манастир дижу у зрак, да се случајно у њему не би Турци утврдили. По разрушењу манастира многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху – манастиру Дужима – сједиште херцеговачких митрополита све до 1777.године када је први фанариотски митрополити пренио сједиште у Мостар.
Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака.
Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.
Данашња црква је правоугаоне основе са три полукружне апсиде чија ширина одговара ширини бродова добијених постављањем стубаца. Средњи брод је шири и виши. На исту висину подигнут је и трансепт са двосливним кровом који се на сјеверној и јужној страни завршава у равни зидова бочних бродова. На тај начин добијен је крст у кровним масама, а на пресјеку средњег брода и трансепта уздиже се данас полигонално кубе. Припрата са звоником на преслицу је дуга, али упола ужа од наоса.
У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).
У једној прастарој епској народној песми помиње се манастир Тврдош и његови подруми, односно манастирске избе испуњене вином. У тамним временима после пропасти српске средњовековне државе, српски монаси су у манастирима очували клицу српске духовности и културе, па и традицију српског винарства. Исто као и у читавој Европи, уосталом, и у нашем винарству највеће заслуге за преношење знања о узгајању винове лозе и производњи вина припадају монаштву. Многе славне винарске куће Француске, Италије, Шпаније и Немачке настале су на старим манастирским поседима или као настављачи њихове традиције. Бројни су и српски манастири који су винарски углед сачували до данашњих дана: Високи Дечани, Љубостиња, Тврдош.
Монаси су прије петнаестак година ново поглавље у причи о манастирском винарству. Преузели су бригу над виновом лозом у Требињском пољу, гдје су стари засади вранца смјештени на 70 хектара површине и подигли чак 60 хектара младих винограда у Поповом пољу.
Данас се у манастиру Тврдош, са умировљеним Епископом Атанасијем и игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) са монашким братством, старају да уз помоћ Божију и добрих људи, попут легендарног кошаркашког аса Дејана Бодироге, Светињу Тврдошке Богородице још више обнове.
Литература:
http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=1930
Прибислав Симић, „Црквена умјетност“ Београд 2000.године, стр 322.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.