БАДЊИ ДАН

bba44bd6959075a5902aaeb4b8c8f0c9_XL.jpg
Подели:

Бадњак испред храма Св. Тројице у Бањалуци извор бл-портал

 

„Ко зна данас тачно да каже шта значи обичаји о Бадњем дану и Божићу, па ипак их сви одржавамо. У оваквим случајевима обичаји добијају известан тајанствени карактер, постају нешто свето и одржавају се као део религије.“ (др Тихомир Р. Ђорђевић, етнолог)

„Бадњак, ритуално спаљен у току ноћи догорева сутрадан: божанство плодности умире (као Бадњак) и рађа се у исти мах (као Божић), а остаци спањеног божанства (комадићи и пепео) задржавају своју моћ и употребљавају се за подстицање плодности.“ (историчар религије Веселин Чајкановић)

Бадњи дан и Божић су најпознатији и најомиљенији празници у српском народу. Овај празник, који је са примањем хришћанства упсјешно христијанизован, вуче поријекло из прадавних вијекова све од индоевропске породице народа. Стари Словени (слично и другим народима) свијет су симболично представљали као дрво свијета састављеног од три царства – подземља, земље и неба (по индоевропској митологији у корјену дрвета свијета налази се подземна змија која се једино може уништити ватром).

У данима иза зимске краткодневнице (ноћ и хладноћа која гаси природу и живот представљали су се као зло насупрот свјетлости и топлини) када изгледа да се дан копрца и покушава будити и дужити, вјеровало се да ће сјечом бадњака, чији је корјен у доњем, за људе непријатељском свијету и његовим „жртвовањем“ на огњишту служити као испомоћ сунцу у његовом поновном уздизању.

Бадњаци се сјеку прије изласка сунца у тишини јер се вјеровало да говор слути несрећу.

Бадњаку се прије сјече приступи и пожели му се срећан Божић, при чему се посипа житом. Сјече се са источне стране а са западне се врши посљедни ударац да би пао на источну. При сјечењу се пазило на први ивер, који се одваја од бадњака а негдје се хвата да не дотакне земљу. Вјеровало се да први ивер има благотворна својства па се стављао у кошнице, у воду која би се давала касније обољелим или у угао куће.

Одсјечен бадњак пада без задржавања (да се не би задржавала срећа) и без кресања гранчица (да се иста поменута срећа не би скраћивала) и да не дотакне земљу. Негдје се сјече и више бадњака да би један био колективни, сеоски или градски. Након тога се превози свечано на коњским колима.

Када су сви послови завршени и стока подмирена бадњак се уносио у кућу. Онај ко уноси бадњак са улаза би поздравио укућане: „Добро вече, срећно Бадње вече“, а укућани би углавном одговорили: „Бог ти помогао“, те би наставио: „Долази вам нова година и ново љето, са младим пилићима са свим плодом“, итд.

Укућани су дочекивали бадњак гологлави заједно, на окупу. Прије него што ће положити бадњак на ватру домаћин би рекао: „Да су здрави и живи људи, овце, јагањци, теоци, говеда, коњи, свиње, кокоши, да су амбари и кошеви пуни.“

Када се бадњак разгори, укућани су редом, џарали њим ватру и благосиљали: „Колико варница, толико здравља, стоке, кошниоца, пара“ итд. Пазио се тренутак када бадњак „прегори“. Тада би се заливао вином.

Након тога би се у собу уносила слама. Сви присутни би се изували и то истовремено да би се пилићи истовремено пилили. Домаћин би кадио кућу, палила би се свијећа. Након тоба би изрекао молитву. Вјеровало се да ће неко умријети ако за вријеме молитве залаје пас или запјева пијетао.

За вријеме увијек посне вечере, која се постављала на слами, сем свијеће воштанице сва друга свјетла би се угасила, а вјеровало се ако неко има слабо видљиву сјенку иза себе да ће ускоро умријети. Пила се хладна ракија.

За бадње вече селима су ишле групе колеђара све до Другог свјетског рата широм српских земаља.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top