Бањалука – Окупација и ослобођење (4): Од Козаре до АВНОЈ-а

slikacitava.php_-10.jpg
Подели:

slikacitava.php

Устанак је прошао кроз кризну фазу када је сукоб између комунистичког језгра и прочетнички оријентисаних команданата дошао до врхунца крајем фебруара 1942. године, када је заповједник устаника на Мањачи Урош Дреновић одвојио свој одред од партизанске главнине и прогласио га четничким (Одред „Кочић“), односно лојалним покрету Драгољуба Михаиловића.

Његов поступак су слиједили Лазар Тешановић на Чемерници (Одред „Обилић“) и Раде Радић на територији у правцу Борје, источно од Бањалуке (Одред „Борја“).

Четнички пучеви

На прољеће и љето исте године ове четничке вође су се удружиле под заједничком командом и потписали споразуме о примирју и сарадњи са представницима НДХ. Главна сврха споразума била је могућност да се обје стране посвете рату против партизана, који су чврсто остали под контролом комунистичког руководства. Раде Радић је изабран за команданта Главног штаба босанских четника. Љета 1943. године четничке формације на лијевој обали Врбаса удружиле су се у Босанскокрајишки четнички корпус, под командом Дреновића, а оне на десној обали у Средњобосански четнички корпус, под командом Тешановића. Формално подређивање ових јединица Југословенској војсци у отаџбини (ЈВО) Драгољуба Михаиловића текло је постепено, прво смјеном Вукашина Марчетића, команданта Пука „Мањача“, са мјеста начелника Главног штаба, на чије мјесто је доведен Михаиловићев изасланик мајор Славољуб Врањешевић, а затим и Врањешевићевим постављањем за команданта новоформиране Команде западне Босне у октобру 1943. године. Иако у лошим и напетим односима са усташама, четници су, фокусирани на своју антипартизанску кампању, кроз сарадњу са Нијемцима, домобранством и државним органима, око града Бањалуке и у бањалучком срезу у територијалној полулопти од Мањаче са југозападне до Жупе са сјевероисточне стране, држали обруч који је одвајао градско језгро од партизанских територија.

Босанска Крајина жариште устанка

У љето 1942. године Вермахт је, превасходно због војно-економских интереса који су захтијевали несметано функционисање љубијских рудника, покренуо велику офанзиву против партизана на Козари, при чему је дошло до уништења слободне територије сјеверно од цесте Бањалука – Приједор – Босански Нови. Упркос овим ударцима и појачаној конфронтацији са четницима, Босанска Крајина је и даље остала жариште партизанског устанка и оперативни терен јединица партизанске Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ). Бањалука се и даље налазила у непосредној близини велике ослобођене територије, која је у јесен 1942. године добила облик „Бихаћке Републике“, која се простирала од Прозора на југоистоку до Вргинмоста на сјеверозападу. Након неуспјеха онога што је названо Четвртом и Петом непријатељском офанзивом, у првој половини 1943. године и након пада Италије у септембру исте године, Босанска Крајина је поново постала централна територија НОП-а и зборно мјесто њеног руководства. Управо је у мјестима јужно од Бањалуке приређена званична инаугурација законодавне и извршне власти нове Демократске Федеративне Југославије и федералне Босне и Херцеговине као њеног саставног дијела. У Мркоњић Граду је 25. новембра 1943. одржано 1. засједање Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ), послије чега је у Јајцу 29. новембра одржано 2. засједање Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).

Илегални НОО у граду

Прије сазивања ових вијећа формирана је мрежа народноослободилачких одбора (НОО), који су добили улогу позадинских органа власти НОП-а. Кроз ослобођену територију формирани су народноослободилачки одбори, од општинских, преко среских и окружних до Обласног НОО за Босанску Крајину, који је конституисан у Мркоњић Граду 26. септембра 1943. године. У другој половини 1943. формиран је и илегални НОО за град Бањалуку, који су чинили др Шиме Фабијанчић, Фрањо Одић, Дервиш Тафро, Ђуро Ђурица, Бећир Галијашевић, Вито Ластрић и Заим Ибрахимбеговић. У новембру исте године формиран је Окружни комитет КПЈ за бањалучко-которварошки округ. У прољеће наредне године формирани су и Срески НОО Бањалука као и Бањалучко-которварошки окружни НОО.

 

Приредили: мр Владан Вуклиш,  архивиста; мр Маријана Тодоровић-Билић, архивиста; Верица М. Стошић, архивски савјетник

 

Текст преузет са адресе: http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Banjaluka-Okupacija-i-oslobodjenje-4-Od-Kozare-do-AVNOJ-a/187188.html

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top