Аутор: Срђан Јосиповић
Спор између два водећа југословенска народа актуелизован је настанком нове државе. Познато је да први проблеми правно-политичке природе настају приликом уједињења, када је хрватска јавност била подијељена између Радићевог приједлога савезне државе[1] и унионистичких снага које нису постављале питање унутрашњег уређења будуће државе. Прије тога, постављано је питање да ли ће се Војводина присајединити прво Држави СХС или директно Краљевини Србији, па онда, да ли срезови у БиХ имају право на директно сједињење са Краљевином Србијом, мимо одлуке Народног вијећа у Загребу итд. Познаваоцима ове теме нису страни ни проблеми приликом усвајања Видовданског устава. Ови догађаји кулминирају атентатом у скупштини 1928. године што је резултирало завођењем личног режима краља Александра 1929. године. Југословенски суверен је том приликом суспендовао устав, распустио скупштину, забранио све политичке странке и увео строгу цензуру новина и књига. Исте године, Краљевина је подијељена на девет бановина које су својим границама имале за циљ да разбију строгу етничку подијељеност. Стеге диктатуре мало попуштају 1931. када краљ доноси Октроисани (подарени) устав.
подјела Краљевине Југославије на девет бановина
Поред свих тежњи краља Александра да се превазиђу проблеми у српско-хрватским односима и да од народа Југославије направи нови, троплемени народ, сукоби мањег и већег интензитета су и даље били присутни. Српске и хрватске политичке елите су имале потпуно различито виђење будућности Југославије. О нестабилности државе сасвим довољно говори податак да је између 1931. и 1941. године влада падала четрнаест пута. Након Марсељског атентата, концепт интегралног југословенства бива потпуно одбачен[2]. Кнез намјесник Павле поставља Милана Стојадиновића за предсједника Министарског савјета, али му након три године ускраћује подршку зато што Пашићев насљедник није успио да ријеши тзв. хрватско питање, односно зато што га је по Павловом мишљењу рјешавао на погрешан начин[3]. Тада на историјску сцену ступа Драгиша Цветковић.
БАНОВИНА ХРВАТСКА
У предвечерје Другог свјетског рата, јавности недовољно познат представник српске политичке елите постиже договор са Влатком Мачеком. Драгиша Цветковић, свјестан историјског тренутка прихвата хрватске захтјеве, под једним условом – да се не дира државна цјелина. Уредба о Бановини Хрватској, као законодавна конкретизација Споразума Цветковић-Мачек, бива донијета од стране краљевских намјесника 26. августа 1939. године[4]. Нова хрватска јединица је формирана од Савске и Приморске бановине, које су увећане срезовима Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница. У члану 2 Уредбе набрајају се надлежности Бановине (пољопривреда, трговина, индустрија, шуме…) док све остало остаје у надлежности централне власти.
Драгиша Цвјетковић Влатко Мачек
Међутим, хрватски захтјеви су превазилазили уступке добијене Споразумом. Хрвати су тражили Боку Которску, сопствену валуту (куна, бановац, новчић) и аутономију за Босну и Херцеговину.[5] Цветковићев министар правде Михаило Константиновић, један од креатора Споразума, у свом дневнику пише како Мачеку „није само до окупљања свих Хрвата већ, можда, и до дијељења Срба на више области“[6]. Додуше, ни Срби нису били јединствени око питања Врбаске бановине. Тако, Драгољуб Јовановић заговара идеју да се она припоји Бановини Хрватској како би се отежало њено отцјепљење.
Бановина Хрватска 1939. године
Оно што је интересантно када је ријеч о ступању на снагу Споразума и Уредбе јесте начин како је уредба уведена у правни живот. Наиме, комисија[7] која је радила на изради ових докумената донијела је одлуку да се они донесу са позивом на члан 116. Септембарског устава[8]. Ова политички прагматична одлука са становишта правне науке није баш најсрећнија. Константиновић у својим дневничким записима и открива праву намјеру коју су жељели да постигну коришћењем члана 116, а то је одгађање неизвјесног одобравања Уредбе у народном представништву до краљевог пунољетства[9]. У складу са овим, одлуком краљевских намјесника скупштина Краљевине Југославије је распуштена истог дана када је донијета Уредба. Како избори нису расписани све до капитулације 1941. године Уредба никада није потврђена у скупштини.
Професор Лазо М. Костић у свом „Коментару Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931. године“ (који је важио за својеврсан уџбеник уставног права), оштро је напао такво поступање назвавши га неуставним. Костић у свом уџбенику тврди да је влада узурпирала краљевску власт, а посебну забуну стварало је различито тумачење појма угрожених јавних интереса. Уставна одредба каже да се овај члан може примјенити „у случају рата, мобилизације, нереда и побуне“, али само тог интензитета „који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере уопште угрожени јавни интереси“. Случај у коме се примјењује ова одредба мора бити јасно изражен и не смије бити ствар политичких договора и калкулација, за шта је по Костићевом дубоком увјерењу искориштен у овом историјском тренутку. Још мање основа је било да се позивајући се на исти члан донесе „Уредба о проширењу прописа Уредбе о Бановини Хрватској и на остале бановине“. Према њеним одредбама нове бановине се могу стварати без обзира чак и да ли постоји ма каква „угроженост јавних интереса“. Штавише, могу се стварати и онда када би само њихово стварање било противно јавним интересима[10]
Лазо М. Костић
БАНОВИНА СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
Хрватска јединица је у преуређеној Југославији била одређена врста corpus separatum-а, гдје је хрватски народ омеђио своје границе и успоставио своју аутономну власт. Насупрот њој имамо остатак Југославије у којој и даље хрватски политички фактор егзистира потпуно равноправно, доносећи одлуке и на простору који се узима за доминантно српски. Ни Словенци нису жељели да прихвате такво стање, те одмах пошто су Хрвати означили свој простор и они крећу истим путем. На захтјев Словенске људске странке, при Влади се формира комисија[11] чији је задатак био правно уобличење словеначке бановине која је због националне хомогености већ егзистирала у пракси[12].
Михаило Константиновић
На ред је, коначно, дошла и српска јединица. Српско питање отворено је расправама о „Српским земљама“ 24. новембра 1939. године. Међутим, најспорније је било питање Босне и Херцеговине. Српске странке су углавном биле за припајање Србији и јединствену српску бановину, али су се чули и други приједлози попут идеје Секуле Дрљевића да БиХ треба припојити Црној Гори која је за њу два пута ратовала. Сама идеја о јединственој бановини у којој би биле скупљене српске земље потекла је од интелектуалаца окупљених око „Српског гласа“, гласила Српског културног клуба. Најутицајнији међу њима били су Слободан Јовановић (предсједник СКК), Драгиша Васић (уредник Српског гласа) и Никола Стојановић[13]. До данас је остао сачуван нацрт, никада усвојене, „Уредбе о организацији Српске земље“[14]. Константиновић у своме дневнику биљежи да је свој пројекат бановине „српских земаља“ предао 15. децембра 1939. године[15]. Сматра се да је произашао из пера истих јавних дјелатника који су писали и Уредбу о Бановини Хрватској. Тај акт је предвиђао уједињење свих преосталих бановина (Врбаске, Дринске, Зетске, Дунавске, Моравске и Вардарске) са престоницом у Скопљу (мада је био и један усамљен приједлог да сједиште буде у Цетињу). Бановине које уђу у састав ове јединице би биле преименоване у области на чијем челу би био Велики жупан који би се постављао краљевим указом на приједлог предсједника Земаљског савјета. Надлежности српске бановине предвиђене су биле да буду идентичне хрватском пандану.
Нацрт Уредбе о организацији Српске земље
Планови о преуређењу нису заобишли ни војску, па тако генералштаб има у виду дуално устројство армије. По етничком принципу војска би била подијељена на двије области. Једну би чиниле Словенија и Хрватска, а другу српске земље, с тим да би линија разграничења у Славонији, ради одбране, била на потезу Осијек-Винковци[16]. Историја ће се поновити 1991. године, када је ЈНА управо на тој линији водила жестоке борбе са хрватским сепаратичким снагама. Планови о преуређењу су прекинути априлским ратом и неславном капитулацијом државе коју није имао ко да брани.
Слободан Јовановић
Иако је послијератна југословенска историографија сматрала да је дјеловање Српског културног клуба било великосрпско и да је нанијело више штете Југославији него хрватски сепаратизам, циљ њиховог дјеловања је била заштита Југославије уз заштиту српских интереса у моменту њене федерализације. Да је то тачно потврђује и предавање Слободана Јовановића у Српском културном клубу у тренутку када Хрвати све мање маре за државну цјеловитост. Предсједник СКК у том говору изражава увјерење „да Хрвати неће срушити југословенску државу, јер имају одвећ дугу обалу, коју ће им велике силе отети“[17]. О неопходности очувања заједничке државе Јовановић каже и сљедеће: „Осећали се Срби и Хрвати као један народ или не, њихова објективна ситуација јесте таква да једни без других не могу очувати своју националну слободу. Данашње време није повољно ни за средње, а камоли за мале државе“[18].
ПОНОВО НА СТОЛУ
Оно што је интересантно када је ријеч о овој теми јесте историјска чињеница да је бановинска подјела земље поново актуелизована марта 1991. године на састанку у Карађорђеву. Стручни тим Слободана Милошевића предвођен професорком Смиљом Аврамов предлагао је прекомпозицију југословенске федерације по моделу споразума Цветковић-Мачек уз још један уступак Хрватима који се огледао у понуди да добију Бихаћ и Цазин (тзв. турску Хрватску)[19]. Међутим, хрватска страна предвођена академиком Душаном Биланџићем није жељела уопште да разговара о томе и само су се држали АВНОЈ-ских граница. Овом састанку у Карађорђеву су медији и тенденциозни историчари (поготово из бошњачког корпуса) дали једну мистериозну ноту. Па тако сада стоји у рангу разних других српских завјера, попут Гарашаниновог „Начертанија“ или нацрта „Меморандума“ САНУ из 1986. година. Међутим, да је хрватска страна тада прихватила овакво разграничење које није било нимало једноставно спровести, не би данас имала све проблеме које сада имају у надгорњавању са бошачком страном. Хрвати су мислили да Вашингтонским споразумом направе једну велику федерално-конфедералну заједницу у којој би доминирали над Бошњацима и поново изашли на Дрину. Пошто је Дејтонски споразум поклопио Вашингтонски, Хрвати су испали највећи губитници несретног рата у Босни и Херцеговини.
[1] Стјепан Радић, вођа ХРСС-а, одржао је чувени говор који историја памти под називом „Не срљајте као гуске у маглу“. Радић је предлагао да нова држава буде формирана као савезна са „троглавим“ регентом на челу који би био оличен у српском престолонасљеднику, хрватском бану и предсједнику словеначког Народног света. Радић је у задњи моменат избачен из делегације која је упућена у Београд.
[2] Б. Петрановић, Историја Југославије 1918-1988: књ. 1, Београд 1988, 255
[3] Стојадиновић је имао намјеру да тајним договором са грофом Галецаом Ћаном, италијанским министром иностраних послова изврши ампутацију Хрватске.
М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2011, 421
[4] Уредба о Бановини Хрватској, Службене новине Краљевине Југославије, бр. 194а/1939
[5] М. Екмечић, 422.
У том смислу и Хрватски дневник у октобру 1939. године пише: „Ако не буде формирана аутономна Босна и Херцеговина, имат ће се донијети одлука о припадности онога подручја које се сада налази у Врбаској, Дринској и Зетској бановини. Несумњиво је да ће у том случају један дио тог подручја припасти Хрватској. Исто је тако несумњиво, ако не дође до формирања Војводине као посебне аутономне јединице, да ће морати повести рачуна о жељама тамошњег хрватског пучанства које и по свом националном увјерењу и по географском положају својега завичаја има право тражити да се поштују и његови захтјеви“.
[6] М. Константиновић, Политика споразума: Дневничке белешке 1939-1941: Лондонске белешке 1944-1945, Нови Сад 1998, 14
[7] Састављена од професора Правног факултета у Београду Михаила Константиновића, Михаила Илића и Ђорђа Тасића
[8] „У случају рата, мобилизације, нереда и побуне, који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере у опште угрожени јавни интереси, Краљ може, у том изузетном случају, указом наредити да се привремено предузму све изванредне, неопходно потребне мере у целој Краљевини или у једном њеном делу независно од уставних и законских прописа.
Све изузетно предузете мере поднеће се накнадно Народном Претставништву на сагласност.“
[9] М. Константиновић, 13.
[10] Л. Костић, Уставно право, Београд 2000, 299.
[11] Ову комисију су чинили Михаило Константиновић, Михо Крек, Лазар Марковић и Станко Мајцен, подбан Дравске бановине
[12] Б. Петрановић, 298.
[13] Ту су били још и Владимир Ћоровић, Слободан Драшковић, Стеван Мољевић, Младен Жујовић и други
[14] Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам: идеје и стварност, књ. 1, Београд 1987, 569-570
[15] М. Константиновић, 83. Осим овога, у дневничким записима професор Константиновић је оставио пуно детаља у вези овог плана. Од крупнијих питања до веома ситних детаља (нпр. када је у књижари Геце Кона отишао да купи карту на којој је уцртао своје виђење „Српских земаља“).
[16] М. Станишић, Пројекти „Велика Србија„, Београд 2000, 26.
[17] М. Екмечић, 424.
[18] С. Јовановић, „Југословенска мисао у прошлости и будућности“, Српски књижевни гласник – нова серија, књ. LIX, бр. 1.1.1940, 35
[19] Туђман, Милошевић: договорени рат? (документарни филм), Радио телевизија Србије, Београд 2011.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.