Аутор: Радован Субић
Бењамин Калај, заједнички министар финансија Аустроугарске 1882–1903, рођен је 22. децембра 1839. године у Пешти. Студирао је права и књи-жевност, а упоредо је учио њемачки, енглески, француски, новогрчки, српски као и руски и турски језик. Пошто је Заједничко министарство финансија Аустроугарске у својој надлежности имало управу над Босном и Херцего-вином, Калај је истовремено био и на челу босанскохерцеговачке управе.1 Калајевом преузимању врховне управе у Босни и Херцеговини претходи његова запажена научно-публицистичка и политичка дјелатност. Превео је на мађарски драму грчког писца Басилиадеса Галатеа и превео је и написао предговор дјела Стјуарта Мила О слободи. Написао је Историју Срба, у којој је обрадио период од досељавања Срба на Балканско полуострво до 1806. године. Књига је објављена на мађарском језику 1877, а годину дана касније на њемачком. Дјело је објављенo и на српском језику и било је забрањено у Босни и Херцеговини за вријеме Калајеве управе, првенствено због тога што је у дјелу Калај Босну назвао српском земљом.2
Након завршетка руско-турског рата 1878. године учествовао је у прово-ђењу одлука Берлинског конгреса. Члан XIII Берлинског уговора предвидио је стварање Источне Румелије, а члан XVIII европску комисију која ће припремити план о устројству те провинције.3 Калај је послан у Пловдив као ванредни аустроугарски изасланик у интернационалној комисији за Источну Румелију. Сљедеће године преузео је функцију шефа у одјељењу спољних послова у Бечу.4
За заједничког министра финансија Аустроугарске именован је 4. јуна 1882. године, што је представљало круну његове политичке каријере, која је по-чела четрнаест година раније, именовањем на положај аустроугарског генерал-ног конзула у Београду. Калај је тада имао свега двадесет и девет година, веома мало за тако одговорно мјесто. Сличан положај, без обзира на поријекло, обра-зовање и способности кандидата, могао се добити само уз помоћ и подршку из политичког врха. Калај је подршку нашао у тадашњем предсједнику угарске владе, Андрашију.
Ђула Андраши (1823–1890) обављао је дужност предсједника владе Угарске 1867–1871. и дужност министра спољних послова Аустроугарске 1871–1879. Потомак угарске племићке породице, био је присталица Лајоша Кошута. Након пропасти револуције емигрирао је у Лондон. Деценију касније вратио се у Угарску, 1865. постао је потпредсједник угарске дијете, а сљедеће године постао је предсједник комитета који је радио на изради аустроугарске Нагодбе 1867. године.
Нагодба је потврдила јединство двије суверене државе у оквиру исте монархије. Угарска је прихватила да се удружи с Аустријом и да прихвати за-једничке послове са њом, дипломатију, одбрану и финансије. Франц Јозеф, цар Аустрије постао је тако краљ Угарске. Признајући суверенитет Краљевству светог Стефана, морао се помирити с образовањем угарске извршне власти, која је дуго била разлог његовог одбијања споразума.5 Андраши, некадашњи хусарски пуковник, кога је због учешћа у догађајима 1849–1849. пријеки суд осудио на смрт, ставио је угарску круну на главу Франца Јозефа, у церемонији обављеној 8. јуна 1867. Са друштвеног гледишта, 1867. је у неку руку била нас-тавак 1848. Поново су на власт дошли либерално опредијељени представници угарске аристократије и средњег племства.6
Након погодбе, Андраши је енергично кренуо у учвршћивање угарске власти. Наредне године (1868) изборио се за гашење ердељског парламента, Хрватско-угарску нагодбу7 и отворио је питање прикључења Војне границе у угарски управни систем. Војна граница била је насељена Србима, чији су суна-родници чинили велики дио становништва угарске краљевине. Сви они су у Србији гледали заштитницу, те су добри односи с вазалном кнежевином Срби-јом били у угарском интересу. Односи Аустрије и Угарске ниси били у потпу-ности ријешени и угарска страна тражила је савезнике који би јој могли затре-бати у будућности. Сем тога, требало је Србију одвратити од савеза с Русијом и као перспективу понудити савез са сусједном Монархијом. Андраши је, на путу у Турску, већ 1849. боравио у Београду и овлаш упознао политичке профиле тадашњих српских државника. Пред смрт кнеза Михаила Обреновића имао је прилику да наслути с каквим дубоким интересима су вође српског националног покрета гледали у Босну.8
У времену од европских револуција 1848–1849. до Берлинског конгреса 1878. године српско питање је за Аустроугарску и Русију било од највеће важ-ности у југоисточној Европи. То је доба њиховог отимања за Србе и за што већи утицај на рјешавање српског питања.9 У тим политичким околностима, Калај је априла 1868. преузео дужност генералног конзула у Београду и на том положају остао је све до краја маја 1875. године.
Србија је 1868. године добила новог владара. Убијени кнез Михаило ни-је имао насљедника и Скупштина је, на инсистирање министра војног Блазнав-ца, за новог кнеза прихватила Милана Обреновића.10 Пошто је Милан био малољетан власт у земљи преузело је трочлано Намјесништво,11 које су чинили Јован Гавриловић,12 Јован Ристић13 и Миливоје Блазнавац.14 У Намјесништву Блазнавац је представљао војни, а Ристић грађански елемент. Савременици су Блазнавца описивали као особу енергичну и крајње безобзирну. Важио је за амбизиозног интриганта.15 Међутим, у политичким преговорима Блазнавац је имао предност. Ристићу није ишло од руке да буде љубазан, чак и када је то хтио, док је Блазнавац умио лијепо примити и лијепо отпустити сваког.16 Упра-во је Блазнавац у већини случајева био Калајев саговорник. Насупрот Миха-иловој “акционој политици“, Намјесништво је према Турској повело својеврсну политику коректности и интензивног културно-просвјетног рада међу Србима турским поданицима. Ослобођења српског народа у Турској није се више мо-гло постићи искључиво револуционарним путем тј. устанком у Турској и ратом Србије с Портом.17 У основи, Намјесништво је било за поступност али и исто-времено енергичност у постављању српског питања и првенствено дипломат-ско рјешење.18
Босном и Херцеговином, темом преговора Калаја и Блазнавца, још је управљао Топал Шериф Осман-паша. За вријеме његове управе 1861–1869. умирено је становништво у Херцеговини, проведена војна реформа и уведена нова администрација.19 Осман-пашино “сјајно доба“,20 није дало трајније резул-тате. Реформе нису испуниле очекивања, хришћани су били незадовољни сво-јим положајем, а муслиманско становништво промјенама које је наметнула Порта. Војска, гарант османске власти у покрајини, и даље је била у очајном стању. Руски конзул Кудрјавцев је у години Калајевог доласка у Београд, изви-јестио своје претпостављене да босански вилајет под оружјем има 12.600 људи, иако је званично војска бројала 28.000 људи.21 Војници нису примали плату 12–14 мјесеци.22 У овом раздобљу Босна и Херцеговина постала је османска провинција коју европске силе надгледају кроз рад својих дипломатских пред-ставника. Велике силе гледале су на Османско царство као на царство у распа-дању или скором нестајању и кројени су планови за будућност османских про-винција. У тим европским плановима Аустрија је била та која треба да се про-шири на босански вилајет, пошто је већ истјерана из Италије и остављена без утицаја на њемачке земље, након пораза код Садове.
Угарски политичари нису намјеравали да дозволе слабљење угарске по-зиције у Двојној монархији, а евентуално проширење повећало би словенско становништво на рачун угарског, што би пореметило равнотежу моћи унутар Монархије. Андраши је из тог разлога на састанку владара Француске и Аустроугарске у Салцбургу, августа 1867. одбио приједлог Наполеона III да се Босна и Херцеговина присаједини Аустроугарској. По Андрашијевим ријечима “још један терет словенског живља потопио би угарску лађу“.23
Сем тога, Андраши је био увјерен да је рат Аустроугарске с Русијом неминован. Османским уступањем Босне, Србија би постала угарски савезник. Тако је уступање Босне постало “угаони камен“ угарске политике.24 Али слаб-љење Османског царства било је у супротности с плановима Беча који још није био одустао од њемачких земаља. Хабзбуршка монархија је још од времена револуције 1848. настојала да онемогући револуционарне покрете у Босни и Херцеговини. Финансијска средства за стварање мреже противагената у тим покрајинама, који би дјеловали против неке јужнословенске револуције нису никада пресахнула откако су створена 1849. Откривено је да је 1866. за те ци-љеве издавано 20.000 форинти годишње.25
Заједнички министар спољних послова Аустроугарске Бајст26 планирао је да држава поврати изгубљену снагу прије реваншистичког рата с Пруском. Према Балкану држао се status quo не желећи да се новим компликацијама отежа могућност остварења планова на западу. Бајст је у инструкцијама од 5. априла 1868. Калају нагласио да је Османско царство “безопасни сусјед који се не може надомјестити било каквом комбинацијом“.27
Калај се није слагао с Бајстовим концепцијама нити се држао његових упутстава, али није се отворено супротстављао директивама и у Београду је дјеловао доста опрезно. С друге стране, његов главни саговорник у угарско-српском споразумијевању, Миливоје Блазнавац, такође је опрезно наступао. Блазнавац је изразио жељу да временом управа над Босном и Херцеговином пређе у руке Србије, али да се очува интегритет Турске, као противруске си-ле.28 За своје планове намјесник је тражио подршку представника других европских сила.
Калај је 22. јула 1868. у свом дневнику записао: “Миливоје Блазнавац разговарао је с Лонгвортом29 о томе да султан мирно преда управу над Босном и Херцеговином Србији, за шта би она плаћала данак Порти. Када би то успјели, вјерује да би Источно питање било ријешено и да Русија не би могла да иступа као заштитница и спаситељка. Лонгворту ова идеја ‘није страна’, само жели мјешовиту управу за Турке и за Србе. Рекао сам му да ми се то веома сви-ђа, пошто покрајине за нас никада не могу бити опасне, а ако се уједине могу представљати најјачу брану против Русије“.30
Средином августа те године Калај је већ могао да свом ментору поднесе први позитиван извјештај. Андраши је нагласио да би се цар (Франц Јозеф) могао придобити за угарски план ако би се дио Босне познат под називом “тур-ска Хрватска“31 припојио монархији. Србија је требало да се држи мирно у слу-чају револуције у Турској, као и да састави меморандум о нужности плана и начину његовог извођења.32
По повратку у Београд, Калај је наставио разговоре о Босни с Блазнав-цем али и с Јованом Ристићем. Пишући извјештај свом формалном наредбо-давцу Бајсту 5. октобра 1868. Калај је настојао да уступање Босне представи као једну неопходност.33
Босна је у Калајевој политичкој комбинаторици имала и један додатни циљ – завадила би Србе и Хрвате. По његовим идејама, ова два народа теже хе-гемонији, нарочито према Босни. Босанско питање била би она јабука раздора која их, благовремено и вјешто убачена, може отуђити једне од других.34
Калај је маја мјесеца 1869. године у Бечу изложио свој политички кон-цепт министарском савјетнику Депону. “У разговору с министарским савјетни-ком Депоном (БЕЧ), који се боји да ће Србија ако добије Босну зажељети још више, а прије или послије привући себи и Далмацију и Хрватску, ја покушавам да докажем да због Босне постоји велики антагонизам и ако будемо ојачали обје (Хрватску припајањем Далмације, а Србију препуштањем Босне) овај ћемо антагонизам само увећати, па бисмо у датој ситуацији путем Хрватске могли добити и Босну.“35
Генерал Вагнер, намјесник Далмације, током љета 1869. понудио је у тајности Народној странци у Хрватској да се начини споразум о корацима које треба предузети да се Босна и Херцеговина прикључе Хрватској, а преко ње и Аустроугарској. Функционери Народне странке су понуду повјерљиво саопштили Ристићу, а претпостављали су да иза Вагнера стоје Бајст и аустријски војни кругови.36 Србија је те године, иако у статусу вазала, донијела нови устав без дозволе сизерена. Калај је, плашећи се могућих компликација, интервени-сао код Бајста, да овај употреби свој утицај у случају да Порта одбије да призна нови устав. Ова Калајева дјелатност тада је више представљала угарске инте-ресе и ишла је у прилог Андрашјевим плановима о придобијању и везивању Србије за Монархију.37
Калај је наставио да с Блазнавцем преговара о будућим потезима Србије у случају руског напада на Аустроугарску. Средином септембра 1869. одбацио је Блазнавчев план да Србија у случају рата нападне Турску, освоји Босну и Херцеговину и Стару Србију и образује једну државу под султановим суверенитетом. “Ми не желимо активну помоћ Србије, само да остане мирна и не узнемирава Турску. Шта да дамо за овај мир? Босну и Херцеговину – одго-ворио је Миливој, понављајући, као већ толико пута, да се једино на овај начин може одстранити турски утицај, да ће тако мир Истока бити обезбијеђен и да ће ти народи сматрати својим пријатељем оног ко им то прибави“.38
Преговори Блазнавац–Калај, својеврсна игра надмудривања, наставила се без конкретних резултата до краја 1869. и првих мјесеци 1870. Захваљујући подршци Аустроугарске, Намјесништво је успјело да током прве двије године свога рада убиједи Порту у мирољубивост своје спољне политике. Свјестан снаге и близине Аустроугарске и њене жеље да сузбије руски утицај у Србији, Ристић је био склон балансирању између ове двије силе.39 Почетком 1870. он је преузео иницијативу у рјешавању босанског питања. Ристић је говорио Калају да би уступање Босне и Херцеговине за Порту било корисно, а у остварењу тога Аустроугарска би имала да помогне Србију. Пошто се мирним путем тај циљ не може остварити, треба Србија да подигне устанак у Босни и Херцеговини а затим од Порте затражи ове области. Калај се и даље заузимао за миро-љубиво рјешење.40
Блазнавац је Калају у марту 1870. предложио да угарски парламент у форми једне интерпелације и министарског одговора изјави да Босну сматра се-стринском државом Србије и да не намјерава ометати њихово стапање.41 Јавна подршка српској политици према Босни, није одговарала угарским плановима, те су српско-угарски договори почели да малаксавају. Калај је примијетио да Андраши у погледу босанског питања “нема чврсто, одлучно гледиште те да би волио да се ствар развлачи“.42 Андраши је наставио да понавља увјерење да је рат с Русијом неизбјежан. Према томе, да Србија не би стала на страну Русије мора се вршити притисак на Порту да уступи Србији Босну. Међутим, како је вријеме пролазило, Калај је све оштрије процјењивао потезе свог заштитника. “Андраши би желио рат али нема довољно енергичности да га започне.“43
Новембра 1870. преговори су настављени. Калај је предложио Блазнавцу да у случају рата с Русијом Србија посједне Босну, или да запосједање изврши аустроугарска војска. Ако би Порта против тога протестовала, гарантовали би (Аустроугарска; Р. С.) Србији да ће по завршетку рата ако треба и силом придобити за њих Босну. Блазнавац је сматрао први начин практичнијим, јер управо у случају рата треба мир тих покрајина обезбиједити окупацијом против руских интрига. Калај је у разговору с намјесником наставио да изазива срп-ско-хрватске несугласице. Упозорио је Блазнавца на опасност која у случају окупације пријети од стране Хрвата, који би вјероватно у турском дијелу Хр-ватске изазвали устанак, у своју корист а на штету Србије. Блазнавац је на то одговорио да су ради задовољења Хрвата вољни да турску Хрватску до Врбаса препусте Хрватима. Умјесто тога, хтјели су да заокруже Црну Гору, због чега су жељели ма колико незнатну територију на њеној јужној страни, према Скадру, макар то било пола километра широко, а с дуге стране Боку Которску, чиме би избјегли и непријатност да се окрњи интегритет турске империје, јер би тиме макар у начелу дошло до компензације за турску Хрватску; с друге стране би пак Црну Гору, која није ништа друго него средство у рукама Русије, потпуно заокружили.44
Калај је реаговао доста уздржано. “На ово примјећујем да што се тиче прикључења турског дијела Хрватској на то нисам мислио (то, додуше, није истина, јер то ми је и Андраши већ био повјерио, међутим искористио сам прилику да је управо Блазнавац то први поменуо) али стварно вјерујем да је то једини начин који може задовољити Хрвате. Што се тиче препуштања Котора, ово је потпуно нова идеја о којој, наравно, не могу ни да говорим, при свему томе мени се она свиђа и саопштићу је, разумије се, Андрашију. Највећа теш-коћа ће настати онда ако не дође до рата, јер ће тада бити тешко привољети Турску да уступи Босну. Блазнавац мисли да би Порта попустила ако би се за овај план могла придобити Енглеска.“45
Свега неколико дана касније разговори су настављени. Калај одлази у Министарство, гдје се по претходном договору сусрео с тројицом намјесника. Расправљали су о босанском питању, Калај је надуго изложио разлоге због ко-јих је Угарској у интересу да Босна буде прикључена Србији. Намјесници су највише жељели запосједање одмах. Уколико не буде рата, жељели су дипломатску активност која би припремила терен, а када би то било завршено, запосједање Босне од стране српске војске. У том случају би Двојна монархија прокламовала уздржаност од интервенције, а потајно би помагала Србији новцем и оружјем.
“У том погледу сам изложио своје гледиште да неће бити много тешко-ћа. У случају да избије рат између нас и Русије, Србија нека запосједне Босну, а ми ћемо гарантовати њен посјед послије рата, они, пак, нека нам осигурају свој пријатељски менталитет. Примијетио сам да запосједање не би било практично одмах послије објаве рата, јер би онда Порта још могла да шаље трупе, него када турска војска већ буде заузета, а да би постојао изговор могу у Босни изазвати устанак и ући у њу под видом одржавања реда у корист Порте. Изгле-дало је да ово одобравају.“ Калај је поменуо опасност која ће им пријетити од Хрвата ако уђу у Босну и да је Блазнавац у том погледу понудио територију до Врбаса за задовољење Хрвата. “Ристићу се ово, изгледа ми, не свиђа и волио би када се ово не би поменуло, говорећи да ће се они већ с хрватском народном странком о овоме споразумјети и да би у том случају жељели Котор. Напоми-њем да ми баш не желимо увећање Хрватске али то би било у њиховом инте-ресу, јер ће иначе имати муке с Хрватима.“46
О разговорима који су између намјесника и Калаја вођени у јесен 1870. Ристић даје много опширније и конкретније податке.47 По њему, Калај је пред-ложио намјесницима нацрт уговора између Србије и Аустроугарске који је подразумијевао да ће се, у случају оружаног сукоба између Србије и Османског царства, аустроугарска влада држати начела немијешања и учинити да то наче-ло и друге силе поштују. У случају рата између Аустроугарске и неке друге силе, Србија се обавезује на пријатељску неутралност. За овакво понашање Србији би се послије рата придружила Босна, Херцеговина и Стара Србија (којој би се означиле границе) тако да ове области са Србијом чине државу под сизеренством Порте. Аустроугарска би затим за свој рачун заузела дио Босне до Врбаса и Неретве. Ако би у току евентуалног рата у који би била уплетена Аустроугарска избили немири у означеним провинцијама, Србија и Аустроу-гарска би ушли у оне крајеве који су били предвиђени да им припадну. А ако би Цариград у том случају напао српску војску, пада услов опстанка портиног сизеренства, и Аустроугарска се обавезује да призна Србију као независну државу и да утиче на друге силе да тако исто учине. Предлажући пројекат, Калај је, по Ристићу, тврдио да се са придружењем Босне и Херцеговине Срби-ји слажу и цар и Бајст. Намјесници су нашли да приједлог није повољан по Србију.48 Уз неизвјесне добити Србији, овај приједлог је носио многе ризике: сукоб са Јужним Словенима и с Русијом, која би се могла у случају побједе осветити Србији. Пријетила је и могућност пораза од Турске као и опасност да Аустроугарска не одржи задату ријеч након побједе над Русијом.49 Ускоро је дошло до открића Бајстовог циркулара којим се поништавају сва Андрашијева и Калајева обећања у вези с Босном.
Наиме, аустроугарски министар је реаговао на руску изјаву о одбацивању одредаба Париског уговора о Црном мору. Бајст је 23. новембра 1870. годи-не нотом обавијестио српску и румунску владу да ће Аустроугарска свом сна-гом устати против сваког будућег покушаја кршења Париског уговора из 1856.50 Ристићу је постало јасно да Бечу није ни на крај памети да прихвати Андрашијеву идеју о уступању Босне и Херцеговине Србији.51
Почетком 1871. настаје прекид разговора у вези с Босном. Калај је напи-сао да Јован Ристић није био спреман ни под којим условима да препусти трећи дио провинције Аустроугарској.52 Ристић је од 1871. године цјелокупну стра-тегију око остварења српског националног програма градио на односима с Ру-сијом, ако не са званичном политиком онда с утицајним словенофилским кру-говима у Русији.53
Узалуд је Калај увјеравао Блазнавца да је цар (Франц Јозеф) придобијен за политику која Босну намјењује Србији.54 Убјеђивање са српским политича-рима наставило се током 1871, али није било конкретних резултата. Калај је био, како је вријеме одмицало, све песимистичнији да ће се његова настојања остварити. Пораз Француске код Седана, заробљавање Наполеона III и одлазак Филипа Христића за представника Србије у Цариграду, гдје је по ранијим са-знањима требало да преговара о мјешовитој српско-турској управи у Босни, силно су узбудили Калаја. Очито је било да ће Србија измаћи као пријатељ Угарској. О новонасталој ситуацији, која је све више измицала његовом утица-ју на општа кретања и српском јавном мњењу о босанском питању, Калај је из-вијестио и Бајста и Андрашија. Ускоро се читава ствар у вези с акцијом у Србији и око Србије, сасвим измијенила.55
Главне одреднице спољне политике Аустроугарске од 1867. сводиле су се на два питања. Прво је питање односа према Пруској, а друго вођење бал-канске политике.56 Послије Бајстовог пада новембра 1871. Андраши постаје министар спољних послова Аустроугарске. До тада је угарски положај у Монархији био учвршћен. Питање превласти Пруске у њемачком свијету потврђе-но је пруском побједом над Француском. Перспектива ширења аустроугарске монархије на османске провинције чинила се неминовном. Андраши је због обећане подршке Пруске и наглашене мирољубиве политике руског царског двора према Аустроугарској и према Турској увео нови курс балканске поли-тике с нескривеним тенденцијама за економско, финансијско и политичко про-дирање на Балкан. На тродневном савјетовању фебруара 1872. у Бечу, Андра-ши је излажући свој концепт владару, говорио другачије него што је предлагао и дјеловао као предсједник угарске владе.57 Калај је слиједио Андрашија и зас-тупао нови курс радећи на томе да се Србија сузбије, заобиђе и онемогући у својој национално-политичкој акцији на Балкану.58 Аустроугарски политички кругови рачунали су да ће Србија послије кнежевог пунољетства активирати своју пропаганду у Босни и Херцеговини. Српска влада дјеловала је преко сво-јих повјереника и агената у Босни и Херцеговини током намјесничког режима.
Међутим, влада је више пазила да јој догађаји не измакну контроли и не крену у правцу који би био супротан њеним жељама и плановима, него што је планирала и организовала устанак хришћана.59 С прољећа 1872. Ристић је пред-ложио да кнез с Блазнавцем изађе у сусрет аустријском цару који је тада обила-зио Банат. Кнез и Блазнавац нису тај приједлог прихватили у страху да се не замјере Русији.60 Преговори Калај–Блазнавац су током 1872. стагнирали, нико није одустао од преговора али до помака није долазило. Блазнавац је говорио како је у интересу Монархије да подржи српске тежње у погледу Босне као и да би била лудост са српске стране да прошири своје жеље на Јужне Словене у Монархији.61 До Калаја су, међутим, стизале вијести да је Блазнавац изјавио да између Србије и Мађарске не може више бити сагласности, као и да су народ-ности добро оружје против Мађарске. Такође је закључио да су српски полити-чари о својим договорима обавјештавали руске дипломате.62
Блазнавац је и даље говорио Калају како је спајање Србије с Босном нај-бољи начин да се сузбије руски утицај.63 По извјештају аустроугарског отправ-ника послова у Београду Теодоровића,64 Блазнавац није планирао подузимање никаквог важнијег подухвата до кнежевог пунољетства. Калај је на то конста-товао да намјеснички циљ, заузимање Босне и Старе Србије остаје исти, мада се средства могу промијенити.65
Израз настојања Беча да предуприједи могућност активнијег дјеловања Србије био је и пут њеног београдског конзула у Босну јула 1872. Под изгово-ром да проучава и упознаје ове земље, Калај је пропутовао дијелове Босне и састајао се с тамошњим аустроугарским конзулима. Очита је била жеља да Беч енергичније поради на својој пропаганди.66
Кнез Милан постао је пунољетан 10. августа 1872. Кнежево пунољет-ство означило је крај намјесничког режима али су бивши намјесници остали на политичкој сцени.67 Блазнавац је именован за предсједника владе и министра војног, добио је и генералски чин. Ристић постаје министар иностраних дјела.68
Босна је полако нестајала из Калајевих биљешки, тек крајем године за-биљежио је да српска влада, по његовим изворима, настоји да изазове устанак у Босни.69 Блазнавац, “човјек пун динамике и контрадикторности“70, умире 5. априла 1873. До тада су српско-угарски односи пали на изузетно ниске гране.
Послије Блазнавчаве смрти Ристић се као предсједник српске владе у Бечу сусрео с Андрашијем. До посјете је дошло на молбу српске владе, коју је на тај корак натјерао низ међународних и унутрашњих политичких оклоности, усљед којих је с моћним сусједом ваљало тражити modus vivendi.
Андраши у том тренутку од српске владе није тражио ништа друго осим јавног признања да су јој пријеко потребни добри односи са сусједном монархијом. Том приликом је између осталог,71 договорена и посјета кнеза Милана Бечу.72
Приликом посјете кнеза Милана Бечу, Андраши је, поред неких других европских државника и дипломата, савјетовао кнезу да склони “радикалног“ Ристића с власти. Уз личне кнежеве несимпатије према Ристићу, ти су савјети одиграли улогу и он је склоњен с положаја предсједника владе и министра спољних послова октобра 1873.73
Неколико мјесеци раније Ристић се жалио Лонгворту како Монархија врши агитацију у Босни пошто планира њену окупацију.74 Ристићеве политичке борбе с Андрашијем75 ће се наставити у вријеме Велике источне кризе, која представља врхунац његове политичке и дипломатске дјелатности.76
Калај је посљедњих година боравка у Београду потпуно дигао руке од “босанског питања“. Став према Србима драстично је промијенио. Јануара 1873. године у разговору с Лајлом Мајтењијем, ванредним комесаром у Новом Саду, позвао је на најстроже поступање према Србима. “Срби се могу учинити безопасним само ако се с њима најстроже поступа, раса која пропада неће се моћи одупријети угњетавању. Само што овакав поступак треба да буде сталан и досљедан.“77
1 В. T. Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882–1903, Banjaluka 2000.
2 В. V. Bogićević, “Da li je ministar Kalaj zabranio svoju “Istoriju Srba“ na području Bosne i Hercegovine?“, Godišnjak Istoriskog društva BIH, god. VII, Sarajevo 1955.
3 Balkanski ugovorni odnosi 1876–1996. I tom (1876–1918), priredio Momir Stojković, Beograd 1998, 120–122.
4 В. Т. Краљачић, “Калајева политичка прошлост и дјелатност до 1882. Године“, Прилози, год. XVII, бр. 18, Сарајево 1981, 101–118.
5 Ж. П. Блед, Франц Јозеф, Београд – Бања Лука 1998, 306–307.
6 Историја Мађара, Петар Рокаи и др., Београд 2002, 465.
7 Према Нагодби, Хрватска и Славонија добиле су своју унутрашњу самоуправу (администра-цију, образовање, судство, вјерска питања итд…) на чијем челу је био сабор с владом, којом је управљао хрватски бан.
8 М. Екмечић, “Идеја Ђула Андрашија о уређењу окупираних покрајина Босне и Херцеговине, 1871–1878.“, Глас CCCLX Српске академије наука и уметности, Одељење историјских наука, књ. 7–1990. Београд 1990, 32.
9 В. Д. Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848–1878, Београд 2000.
10 Милан (1854–1901), син Милоша Обреновића и Марије Катарџи, унук брата кнеза Милоша Јеврема. Милан Обреновић био је кнез (1868–1882) и краљ (1882–1889) Србије.
11 Блазнавац, који је постао господар ситуације, позвао је Јована Ристића да се из иностранства врати у земљу. У намјесништво је укључен и пријечански Србин, остарјели Јован Гавриловић.
12 Јован Гавриловић (1796–1877) обављао је разне државне функције, али није имао политичког утицаја.
13 Јован Ристић (1831–1899), по образовању историчар, истакнути политичар русофилски на-стројен. Ристић је био вођа десног крила либерала а послије абдикације краља Милана имено-ван је у “треће намјесништво“.
14 Миливоје Петровић Блазнавац (1824–1873) био је кратко ађутант кнеза Александра Карађор-ђевића. Штићеник Стевана Петровића Книћанина, постаје начелник војног одјељења, а априла 1866. именован је за министра војног.
15 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића I, Београд 1934, 18.
16 Исто, 34.
17 В. Стојанчевић, Балканска политика Србије за ослобођење српског народа у Турској 1804–1878, Лесковац 2005, 109.
18 Исто, 110.
19 В. G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1861–1869, Tešanj 2005.
20 В. J. Koetschet, Osman Pascha der letze grosse Weiser Bosniens und seine Nachfolger, Sarajevo 1909.
21 И. Тепић, Босна и Херцеговина у руским изворима (1856–1878), Сарајево 1988, 225.
22 Исто, 236.
23 В. Ј. Ристић, Посљедња година спољашње политике књеза Михаила, Београд 1895; В. Крестић, Хрватско-угарска нагодба 1868. године, Београд 1969. Упитна је истинитост ове епизоде као и да ли је раскол аустроугарских политичара био стваран и да ли је угарска понуда Србији да припоји Босну био само краткорочни политички маневар или искрена понуда. О томе али и осталим питањима српске спољне политике деветнаестог вијека види А. Раденић, Спољна по-литика Србије у контраверзној историографији: од Начертанија 1844. до стварања Југосла-вије 1914–1918, Београд 2006.
24 Дневник Бењамина Калаја 1868–1875, приредио Андрија Раденић, Београд 2002, 216. (у даљњем тексту: Дневник)
25 М. Екмечић, “Спољни фактор у процесу сазријевања балканских револуција 1849–1878“, Југословенски историјски часопис, 3, Београд 1964, 14.
26 Фридрих Фернинанд Бајст (1809–1886), аустроугарски министар спољних послова 1866–1871. Рођен у Дрездену, обављао је разне дужности у Саксонији. Франц Јозеф га је позвао у Беч као великог противника пруског канцелара Бизмарка.
27 Дневник, 658.
28 Исто, 44.
29 Џон Аугустус Лонгворт био је енглески дипломатски представник у Србији 1860–1875. До 1869. обављао је дужност конзула, а затим, до 1875, дужност агента генералног конзулата.
30 Дневник, 60.
31 В. B. Teinović, “Turska Hrvatska“ (“Lapsus calami“ u istoriji Bosne i Hercegovine XIX vijeka), u: Zbornik radova sa naučnog skupa – “Kultura i obrazovanje – Determinante društvenog progresa (do-stignuća, dometi, perspektive)“, knj. 11, Banjaluka, 3–4. decembra 2010, Banjaluka 2010, str. 235–252.
32 Дневник, 77–78.
33 Калај је написао: “Србија је једина земља којој би се хришћани Босне прикључили са радо-шћу и под чијом би се управом чак и тамошњи Муслимани словенског поријекла, уколико би им се осигурала слободна вјероисповијест према њиховим обредима – осјећали задовољни. Бо-сна је такође земља коју Срби сматрају природним наставком своје територије“.
34 Дневник, 116.
35 Исто, 176.
36 Ч. Попов, “Јован Ристић и гроф Андраши 1868–1878“, Глас CCCLX Српске академије наука и уметности, Одељење историјских наука, књ. 7–1990. Београд 1990, 46.
37 T. Pal, Mađarska politička javnost i srpsko pitanje na Balkanu 1860–1878, Novi Sad 2001, 104; в. Дневник, 202–204.
38 Дневник, 221.
39 С. Терзић, Јован Ристић и “заветна мисао српска“ (1868–1876), Историјски часопис XXXIV (1987), Београд 1987, 274.
40 Ј. Милићевић, “Српско-аустроугарски односи и босанско питање за време намесништва Блазнавца и Ристића“, Историјски гласник 1–2 (1978) Београд 1978, 99.
41 Дневник, 278.
42 Исто, 298.
43 Исто, 316.
44 Исто, 342.
45 Исто
46 Исто, 343–344.
47 В. Ј. Ристић, Спољашни одношаји Србије новијег времена III 1868–1872, Београд 1901.
48 Милићевић, нав. дјело, 102.
49 Ристић, нав. дјело, 141–143.
50 Попов, нав. дјело, 46.
51 Č. Popov, Srbija na putu oslobođenja. Borba za politički preobražaj i državnu nezavisnost 1868–1878, Beograd 1980, 83-84.
52 Дневник, 348.
53 Терзић, нав. дјело, 275.
54 Дневник, 359.
55 В. Стојанчевић, “Балканска политика Србије у Калајевом дневнику 1868–1872. године“, Из српске националне прошлости, Историја и култура, Београд 1998, 208.
56 Берић, нав. дјело, 155.
57 Pal, нав. дјело, 110.
58 Стојанчевић, нав. дјело, 210.
59 В. В. Војводић, Рад Србије на политичкој пропаганди у Босни и Херцеговини (1868–1873), Историјски гласник 1–2 и Историјски гласник 3–4, Београд 1960.
60 Јовановић, нав. дјело, 219.
61 Дневник, 433.
62 Исто, 450.
63 Исто, 476.
64 Светислав Теодоровић био је отправник послова, шеф канцеларије па вицеконзул у Београду, послије конзул у Сарајеву.
65 Дневник, 452.
66 В. Војводић, Рад Србије на политичкој пропаганди у Босни и Херцеговини (1868–1873), Историјски гласник 3–4, Београд 1960, 48.
67 Осим Гавриловића који је по свом захтјеву пензионисан.
68 Јовановић, нав. дјело, 282.
69 Дневник, 507.
70 Ч. Попов, Француска и Србија 1871–1878, Београд 1974, 150.
71 Ристић је прихватио да Аустроугарска има искључиву надлежност у чишћењу Ђердапа. Го-ворило се и о отварању српске дипломатске агенције с полузваничним статусом у Бечу, изград-њи српских жељезница и њиховим повезивањем с турским пругама код Алексинца.
72 Ч. Попов, “Јован Ристић и гроф Андраши 1868–1878“, Глас CCCLX Српске академије наука и уметности, Одељење историјских наука, књ. 7–1990. Београд 1990, 47.
73 Ч. Попов, Француска и Србија 1871–1878, Београд 1974, 154–158.
74 Дневник, 543.
75 Односи Андраши–Ристић познати су у литератури и објављеним изворима. В. Ч. Попов, Србија на путу ослобођења 1868–1878, Београд 1980, Србија 1878. Документи, приредили М. Војводић, Д. Живојиновић, А. Митровић, Р. Самарџић, Београд 1978.
76 Терзић, нав. дјело, 271.
77 Дневник, 518.
Текст преузет из „Гласнике архивских радника РС“, бр.7, Бањалука 2015. 71-83 стр
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.