У убрзаном историјском времену, на прелому миленијума, распад и разбијање Југославије обиљежени су трагичним сукобима. У њима су реминисценције симболике догађаја везаних за два свјетска рата, нарочито оног већег Другог свјетског рата, играле веома значајну улогу. Једноставно, због претходно затомљеног памћења, дешавања из 1941. и 1945. године деведесетих су била, а и данас су, много симболички ближе просјечном становнику на Балкану него становницима других простора, поготову Запада. Међутим, видјећемо, чак ни званичним администрацијама тамо поистовјећивање није страно, када им затреба. Нестанак СССР-а и Варшавског пакта, рушење Берлинског зида – уједињење Њемачке, као и пут ка успостављању апсолутне америчке доминације у глобалним процесима били су нова стварност у чијем се разумијевању локално историјско памћење колективитета посматрало као ослобађање од, социјализмом наметнутих, идеолошких слика. Осјећај ослобођења националних идентитета, али и неријешена национална питања, као и изражени међунационални страхови, уз активно учешће вањских чинилаца, претворили су се у крваве сукобе. Сукоби на територији некадашње Југославије, а посебно они у некадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини били су, осим по суровости, карактеристични и по томе што су ратни злочини и наративи о њима постали један од главних ресурса зараћених страна.
Приказивање сопствене стране као апсолутне жртве коју невину и незаштићену нападају они други апослутно зли и агресивни, концепт је по којем су пропагандно дјеловале мање-више све зараћене стране. У томе је, усмјерена низом специфичних околности, без икакве дилеме, предњачила муслиманска страна којој је период ратних догађаја у исто вријеме био и период формирања темељног колективног мита за постојање нације. Чини се да је овакав контекст разумјеван у складу са паролом да је у рату и љубави све дозвољено. На том путу, који у моментима немоћи муслиманских формација постаје главна стратегија ратовања, ништа није било свето. Наративи о агресији и геноциду прије свих Срба и Србије, а затим привремено у току муслманско-хрватског рата и Хрвата и Хрватске постали су темељ на којем је грађен култ жртве. Самовиктимизација је уједно послужила као универзални позив за страну интервенцију и мјешање у рат које се и званично догодило 1994. и 1995. године.
Неко је јако добро осјетио моменат када је свјетска јавност, прије свега америчка, била изузетно сензибилна и у процесу успостваљања стабилног памћења на жртве Холокауста као беспримјерног злочина у историји човјечанства. Наравно био је то само један од аспеката. Од стране заступника муслиманско-хрватске пропаганде, за коју данас знамо да је била дио озбиљног агенцијски усмјереног лобирања, искориштена је и чињеница да су се 1993. године десила два веома значајна момента. Те године обиљежавало се 50 година од устанка у Варшавском гету, а свечано је отворен и Меморијални музеj Холокауста у Вашингтону. Оштро је понуђена релативно нова аналогија „у Босни се дешава нови Холокауст, овај пут над муслиманима“. Питање које је ударало у моралне основе јавности пружало је још један изазов: зар ћемо дозволити да се понови? Америчке либералне јеврејске организације некритички и угађајући прво кандидатима у предизборним кампањама, а затим и властима САД-а дозволиле су поменуту аналогију са Холокаустом у случају босанских муслимана, недуго послије и косовских Албанаца. Уклопило се то веома добро у званичну идеологију хуманитарног интервенционизма која је потврђивала потребу постојања НАТО-а и у постхладноратовском свијету. Треба одмах рећи да не би било дилема и остале стране учеснице у рату правиле су директне аналогије са Холокаустом како им је када одговарало, тако је Вук Драшковић, још прије рата, писао о Србима као изгубљеном тринаестом племену судбински повезаном са Јеврејима, дакле и са њиховим страдањем.
Нема дилеме, показало се послијератним истраживањима, пописима и доказима па и оним са Запада, али и са муслиманско-бошњачке стране, злоупотријебљено је не само сјећање на жртве Холокауста, страдале Јевреје из периода Другог свјетског рата, него је са наративом о стотинама хиљада бошњачких жртава, хиљадама системских силовања Бошњакиња, геноцидима у скоро свим боснскохерцеговачким регијама гдје је било муслимана злоупотребљена и трагика жртава сопственог народа. У тим ратним наративима Приједор је имао посебно мјесто. Омарска, Кератерм и Трнопоље искориштени су да се прикажу као нови Аушвиц, Треблинка и Дахау, а српски страдалнички народ Козаре и Поткозарја над којим је за вријеме НДХ почињен геноцид, прогласи геноцидним и злочиначким у рангу са Трећим рајхом. У оквиру добро финансираних наратива ратна пропаганда настављена је и у послијератном периоду. Оно што је у рату изгледало као средство принуде на војну интервенцију постало је, након рата до данас средство сатанизације и дехуманизације једног колектива. У поређењима са Другим свјетским ратом прича о бијелим тракама која је кулимирала знатно након рата, постала је главно оружје пројектоване еНЏиО компаније, медијских тастатурача и ловаца на кликове. Наука је насупрот њима полако склапала мозаик. Тако је, прије свих од стране историчара Бориса Радаковића, више пута рационално у директном сучељавању аргумената, по мени, показано да никаквих бијелих трака у контексту обиљежавања комплетне етничке заједнице за уништење није било. Међутим, изгледа да то није добро за финансирање од стране разних штифтунга. И самим учесницима иницијатива не смета чињеница да су сами признали да директних доказа нема. У нормалном критичком приступу преиспитивању прошлости, позив да се нови докази представе јавности увијек важи. Тек у том случају о њима се може и треба разговарати, достојанствено онако како ова тематика и било чије жртве заслужују. Да је и једна превише је!
Као неко ко се бави културом памћења, прошле године сам од стране Centra za mlade KVART из Приједора примио мејл – позив да учествујем на дебати о ратним дешавањима у Приједору. Тачније, конференција је организована у сарадњи са Fondacijom za izgradnju kulture sjećanja iz Prijedora и Fondacijom Friedrich Ebert. Дакле под покровтиељством њемачке фондације! Зар под Козаром!? Много је… Једна од напомена била је и Mi za učestvоvanje u panelu imamo predviđen honorar. Не одох… ни тада, као ни другом приликом када су ме звали у камп у Трнопољу. Жао ми је, треба разговарати, али термин се поклопио са обиљежавањем страдања Пребиловчаких и Доњохерцеговачких Новомученика. Узвратио сам позив, понудио теме за дијалог. Не дођоше…
Година је сада 2019, неформална група Jer me se tiče у свом јавном позиву за манифестацију „бијелих трака“ ставља имагинарни садржај радио прогласа из маја 1992. године (иако постоји оригинални снимак). У исто вријеме Ал(ај)џазира пушта исјечак из правог радио прогласа, али у контексту њиховом… далеко од стварног. Пошто је, управо финансирањем из разних фондова, манифестација „бијелих трака“ проширена на поједине градове у иностранству, на спонзорисаном графичком фејсбук позиву за манифестацију у Штокхолму, у низу година 1992. и 2019. налази се и 1942? Незнање, волио бих да јесте. Злоупотреба јавности и опет повезивање са Холокаустом? Чини се, након свега. Не знам како ће на то гледати бошњачки заступници Палестине и наратива о држави Израелу као злочинцу?
Господо рат је завршио, чак ни Хашки трибунал такав какав јесте пристрасан и злоупотрбљен до краја (који гле чуда није дозвољавао никакву расправу о дешавањима у току Другог свјетског рата, па ни у контексту историјског разумијевања) није донио никакву пресуду за геноцид у Приједору. То не значи да није било злочина над муслиманима у том граду, напротив било их је и нико разуман са српске стране то не негира. А може ли се негирати напад на Приједор и пуцање у кола хитне помоћи? Зар мајке убијених војника и полицајаца Српске Републике БиХ не плачу?
Ако је циљ бјелотракавичких манифестација заиста сјећање на жртве поготову на дјецу Приједора, зашто се наставља политичка злоупотреба појмова и чињеница? Зашто се не сјећамо дјеце Приједора из логора Циглана из времена НДХ? Да ли су та дјеца зато што су Срби, или зато што су на истом простору рођени 50-так година раније, мање вриједна?
И на крају, зашто се свјесно и данас улази у тривијализацију, банализацију и злоупотребу чињеница, али и свих жртава па и оних из Холокауста као највећег злочина у историји човјечанства и за чије паре? Исто питање важи за аутора и уредника текста у Козарском вијеснику, који изађе ево неколико дана након 31. маја? Сврстали су се тиме, не само у конзументе искривљених интерпретација чињеница, него и у њихове креаторе? Има ли нешто свето, осим фондова?
АУТОР: Предраг Лозо
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.