„Слава те године била је у Хан Пијеску. Целу прославу организовао је Главни штаб војске, на једном платоу у близина наше цркве… Командант Главног штаба, генерал Ратко Младић, одржао је говор. Оно што је значајно било за ту прву славу војске је да су са нама били свештеници, који су се обратили војницима пригодним кратким говором и позвали их у цркву где се одржава богослужење, помен косовским јунацима и свим изгинулим за слободу српског народа, и наравно, освештење и окретање славског колача.
И данас се сећам мог расположења, мојих мисли и молитви захвалности Богу што сам доживела овакво видовданско славље. Била сам пуна наде у срећну будућност мога народа… Када се део славља завршио на платоу, сви војници кренуше према цркви. То је био призор за памћење. Ја такође пођох и чујем Младића, зове ме и пита где ће он сада. Ја му одговорих: ‘Генерале, идите тамо где су и ваши војници кренули’, а он додаје да би ишао, али не зна када треба да се крсти. И Драган Калинић вели исто.
Тако сам ја, на Видовдан 1992. године, први пут увела у цркву команданта војске и једног министра, бившег члана СК. Поставила сам их у цркви преко пута мене да прате када се ја крстим. Када смо ушли, црква је већ била препуна, а службу је служио владика Качавенда и управо је завршио парастос. Владика ме зове да окрећем славски колач, али ту је Младић домаћин. Како тај проблем и још неколико мањих решити у ходу? Води се оваква конверзација: владика пита мене да ли је Младић крштен, а ја исто питање упутих Младићу, а све се чује. Он љутито одговара да је рођен када су се деца крштавала и ја га узех за руку и доведох до славског колача. Калинић се одмах ту створи, иако гарантујем да он није био тада крштен. Док генерал Младић, командант српске војске, окреће славски колач заједно са владиком, стотине његових војника стало је у ред за крштење. То је било лепота погледати, то је било величанствено…
У једном војном објекту на Хан Пијеску приређен је свечани ручак. Сједе један поред другог владика Качавенда и генерал Младић. Пратим их, све ми је интересантно. У почетку је разговор на некој дистанци, али како време пролази, све је лежерније и спонтаније и почеше један другом да наздрављају по неколико пута. Чујем како владика рече: ‘Ја да нисам владика, сигурно бих био генерал’, а Младић одговара: ‘А ја да нисам генерал био бих владика'“…
Када говори о Младићевом односу према цркви, Биљана Плавшић примећује: „Био је то однос поштовања према духовним вредностима, према вери, према традицији и према свештенству. То је са његове стране било спонтано, ненамештено, јер он другачије и не уме. Вероватно још из детињства из сиромашне сеоске куће, понео је тај дечко честитост патријархалне средине и његово атеистичко одрастање и школовање није могло то у њему поништити. Након неколико месеци, када сам била у Главном штабу, видела сам олтар поред којег су пролазили војници који су били везани послом за штаб. Он је постао верујући човек, или је увек то и био, али није био свестан тога. Ово се не би могло рећи за цело његово окружење, тј. сараднике, иако су већина од њих имали сличан развојни пут“.
ИЗВОР: Бојан Димитријевић, Командант, Београд, 2018.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.