Сједим на врху Лохиња, више Вођена. Мотам шкију и замишљено гледам пут који вијуга осојном страном љубињског поља и од Крајпоља преко Рајаца, Заривина, Ривина, Рупа и Чаира повезује то село са Вођенима, а даље води ка Љубињу и конацпољским понорима, да би нагло завршио пред никољбрдским странама. Под Доњим Вођенима, у близини мјеста гдје поменути пут каменом ћупријом пресијеца корито периодичног потока Буковштака, у једном благом улегнућу налази се дио пута који се назива Оборена цеста.
Нити ту пут “обара” нити се било шта у околини може повезати са таквим топонимом. По Вођенима је на стотине назива који подсјећају на неко старо становништво, на средњи вијек, на период када су овим крајевима владали Турци па тако, вођен тим сазнањима, дуго сам мислио да је и Оборена цеста мјесто чије поријекло имена лежи заборављено у прохујалим вијековима.
Али, нисам био у праву. То је прилично нов назив и потиче из времена Другог свјетског рата те подсјећа на први оружани сукоб надомак варошице Љубиње који се одиграо крајем јуна 1941. Спомен на тај бој нећете наћи у партизанским монографијама, о њему нема ни кратке биљешке нити једног јединог слова. Нема га више ни у сјећањима актера јер они су сви помрли, а ко зна је ли ико од њих потомцима препричавао сјећања на тај херојски подвиг. Мој дјед Ђорђо то сигурно није испричао својим синовима, покојном ми оцу Владиславу и стрицу Вукашину.
Док сједим на гомили присјећам се. Имао сам извањег дједа Перу, рођака мога рођеног дједа Ђорђе. Знали смо сатима сједити и причати о свему, а нарочито о прошлим временима, о родословима, о ратовима. Перо бијаше сеоски интелектуалац. Човјек обдарен здравим разумом, памћењем и рјечитошћу. У тим нашим дугачким разговорима, испресијецаним испијањем кафа и мотањем шкије, дотицали смо се свега па и сукоба око сеоских граничних међа између Вођењана и Крајпољана који су буктили у годинама пред Други свјетски рат.
“Када је умро аџе Вукан, прађед ти…” започео је дјед Перо причу,
“Кнештво је допало Шћепану Пижули из Доњих Вођена. Он бјеше стар и изнемог’о, али вјероватно га није било пуно ни брига о нашим међама. Далеко је то било њему. Елем, изашли геометри да одреде међу, изашли кнезови и ко бива било све у реду. Међутим, Крајпољани испекли геометрима бравче, почастили их, а ови им касније уписали још брда и нас оштетили. Е онда су ти почели јади. Једну вече ми срушимо њима сухозидину и помакнемо је гдје мислимо да је граница. Другу ноћ они опет контру нама ударе па опет зиђу зид на мјесту гдје су им геометри написали. И тако мјесецима… Заватрило ти се, немој мислити. Једну ноћ састали се и ми и они у брду. Поче свађа, у нека доба каменице лете, све док аџе Сава не извади пиштољ, таман исти модел што је Гаврило са њим убио Фердинанда. Опали Сава неколика у ваздух, а Крајпољани се разбјежаше. Ми ти ту думали шта радити и одлучимо да пријавимо случај жандармерији. Покојни Милан ти ту ноћ пробуди командира Шакића, добар чо’јек био, Хрват, вјере му не хвалећи, али добар човјек. Дао ти је ђеду Ђоки пушку у мају 1941. Каже Шакић Милану да ће ујутру доћи. А ови њему на то каже да ће он сада опљачкати дућане, а нек’ он ујутро гледа ко је лопов. Те шта ће, пође ти Шакић, направи записник, не ваља душе гријешити, онако како смо му ми испричали. А неки Крајпољани били се кандидовали за жандармерију па се препали да ће, ако уђу у записник, бити одбијени на испиту јер су имали посла са законом. Молили нас и, Бога ми, ми их не пријависмо, а они се кануше рушења наше међе.”
Смијао сам се овој причи, понајвише јер данас нико у Вођенима, али ни у Крајпољу не зна гдје се налази то спорно земљиште. Није то више битно, а некад је било. Значило је то коју овцу или козу више у тору.
“А, ђеде”, наставих разговор.
“Па како се умириште и измириште?” упитах га.
А дјед Перо, као да га сад гледам, обали језиком цигарету, затим извади “аустријанца” из џепа и припали. Настави причати са цигаром у устима, стално фућкајући да га разгори.
“Прво смо се гледали попријеко, а онда дође клети рат па се морадошмо помирити. Заједно смо ми Ликићи и Митар Турањанин од Вођењана са Крајпољанима рушили цесту у јуну 1941. Рушили, Бога ми цесту, али их отјерали са Лохиња и одбили им напад из Љубиња.” рече дјед Перо и уздахну гласно, као да му је велики терет на души.
“Какву цесту, ђеде?” заинтересовано га запитах.
– “Цесту, синко, ено на Обореној цести, знаш ђе!”
– “Зар се по томе назвала Оборена цеста?
– “А да по чему, синко мој, друго! Слушај, сад ћу ти испричати, а ти упамти!” рече ђед отпухујући цигаретом.
“Ми смо Ликићи спремни ушли у рат. Имали оружја доста. Биле двије “ловице”, два пиштоља из Првог рата, пушка у Илије војничка, а ђед ти Ђоко набавио три “маузерке”. Двије донио са Албаније у априлу, а једну му у мају дао Шакић. Кад смо избјегли у Илији бјесмо најбоље наоружани. А народа у Илији доста. Рашњани и Банчићани дошли без иђе ичега.Те дијели с народом јадним све што се има. Петсто ситне стоке смо оћерали у Илију, а вратили у септембру једва стотину. А не море се сама меса јести. Мора се стомак житити. Турско жито у Жабици и Крушевици узели Жабичани и Крушевчани. Нема жита, боле стомаци те, шта ћеш, почели силазити кришом у поље и чупати клас са нашег жита. Најчешће Ђоко, аџе Сава и ја. Спустимо се у поље и кришом кроз љеску примакнемо се нашим њивама и чупамо ти клас, те га трпамо у н’акве хараре. Оде тако једном Ђоко кућама, ми га устављали, али не мореш му ништа. Каже нам да иде мало гледати шта има. Ако је нешто био намјерио, нико га уставити није могао да ишћера своје. А наше куће нису упаљене, то је к’о прва линија, јер на Лохињу усташе држе посаду. Чекали ми ти Ђоку, кад опали пушка. Препадосмо се, Бога ми! Све мислимо ухватили га, убили га или ко зна шта. Прође, очију ми, добар душак, нема га још… Кад домало јави нам се. Отишао он до кућа и примијетио да држе на Лохињу само тројицу усташа. Али виђоше га неки из села те опалише насумице.
Кад смо се врнули у Савине долине у Илији, причали, брате, шта смо виђели и некако се сложишмо да извршимо напад на Лохиње. Више се не сјећам коме је и пало на памет да нападамо. Бога ми нас ухватио страх иако смо се били вала мало тргли. Дошао је глас до нас из Ситнице да се пуца на Невесињу и Гацку. Да су се дигли наши, а да су и Руси ушли у рат. На Илији, на самом врху, истакли смо барјак чохани од некаквог црвеног чирјака. На њему жене извезле од ботане “Српска ослободилачка војска”. Има неке команде, неке организације, држимо и страже, али опет свако вуче на своју страну. Можда су прошла два или три дана, кренемо ми у акцију, не питајући вала никога за дозволу.”
Ту ђед направи мало паузе. Узе кутију, да замота нови цигар. Ја му пружам цигарете.
“Хоћу вала једну”, узе понуђену цигарету те остави дуванску кутију.
– “Ко је, ђеде, све био у тој акцији, сјећаш ли се?” грозничаво га испитујем јер прича је можда највећи бисер који сам до тада чуо.
– “Ко да нас сад гледам, синко” одговори ми старина.
“Нас пет Ликића: Ђоко, Сава, Милан, Илија и ја. Комшија нам Митар Турањанин. Од Крајпољана: браћа Тохољи, Владо и Ћето… Јован, Владан, Славко, Обрен и Владо Козић и Анђелко Топаловић. Тачно нас петнесторица, шест Вођењана и девет Крајопољана. Пођемо ти некад иза подне, све полако се крећемо, да би предвече примакли на неколике стотине метара до главице на Лохињу. План нам је био да заноћимо у шкрипима, а у зору, кад се почне раздањиват’, да нападнемо јер ће им сунце ударати у очи. Тако ти је и било. Заноћили ми по шкрипима. Ћутимо, не проговарамо ни једне. Мало би к’о заспали, али све је танко. Мало трехни, одмах се разбуди. Уста ми се суше, имам воде у чутури, па све по гутљај пини. Видим и остали потежу из чутуре. Није нам свеједно. Кад се почела раздвајати ноћ од дана, рукама се договорисмо да полако кренемо. Није данас била гора оволика, Било скоро голо, само по ђе год понека кукрица. Идемо полако, сагети, од кукрице до кукрице, примакошмо се на стотину метара од врха, кад сунце помоли. У исти мах опалишмо из пушака, загаламисмо… За мном браћо Црногорци… Фатај их живе… Деремо се, немој мислити. Мало и убрзали готов и потрчали. Не пуца нико са Лохиња. Ваљда их изненадили. Ђоко и Славко одврнуше бомбе, ударише с њима од н’акво камење, фрљнуше их ка гомили. Пукоше оне бомбе, а са Лохиња нема аваза. Ђоко је касније причао, ето какви су ти људи, док смо се примицали гомили да је стално мислио, Боже, је ли побио посаду оном бомбом. Било би му криво да јесте, мислио је у том трену. Кад смо се испели на главицу, не затекошмо никога. Само нађосмо два шињела. Ваљда су усташе одмах побјегле, чим је запуцало, и оставили шињеле. Носили шињеле, у нас ноћи знају и у јуну бити хладне. Примакли се оној страни главице што гледа на Вођене и Љубиње. Не видимо никога. Ниђе живе душе. Ту мало одмарали, гледали према Љубињу. Асли су ове усташе што су били у Вођенима побјегли у Љубиње.”
-” Јесте ли се онда вратили у Илију?” прекидох дједа Перу.
– “Нисмо, са’ћу ти наставит’.”
Опет узимам цигарету, нудим и ђеду. Узима и он. Припаљујем прво њему па онда себи.
– “Попићемо, вала, и по ракију. Иди донеси из фрижидера. Знаш ђе чаше стоје?”
Климам главом и одлазим по ракију. Чаше налазим на креденцу. Враћам се и точим нам пиће. Дјед Перо наставља бесједити:
“У нека доба видили смо код Буцања н’акве људе. Не знам шта би Митру. Узе пушку па нанишани у ону гомилу. Један душак нишанио, а онда опалио. Разбјежа се они буљук људи. Касније смо сазнали да је то била муслиманска милиција, коју су дигле усташе из Љубиња, и да је Митар тада ранио у руку Мују Малкића. Сјећаш се Мује?”
Пребирам у глави ко је Мујо Малкић.
“Весео био, они ловац што је долазио вазда у вас и у Митра.”
Изненађено реагујем.
“Сад се сјећам Мује. Па је ли знао да га је Митар ранио?” зачуђено питам.
– “Како није!” одговара ми дјед Перо.
“ Јесу ли се вазда шалили. Мујо је знао рећи у шали”, наставља Перо,
“Што зеру не помјери нишан да се не патим на овом дуњалуку.”
Док се смијемо и испијамо гутљај ракије узимамо поново цигарете и припаљујемо. Некако сам напет, стално пушим и грозничаво вучем димове.
“Бога ми је, ђеде, то био врхунски погодак. Има више од километра даљине.”
– “Јесте, синко, касније је ту пушку, када се прочуло, Митру узео, а дао му своју, Лука Ћурић, комесар Јужнохерцеговачког партизанског одреда, док смо били у партизанима, али да ти наставим. После пође цестом војска на нас. Све смо их пратили. Ови старији рекоше да не пуцамо док не буду код ћуприје. И пуштасмо их да иду и чекамо. А они иду у колони, види се да ни у њих нема војничке команде. Лако је свезане људе у јаму бацати, хајде крени, мајковићу, на наоружане људе. Кад су таман били гдје Оборена цеста, ми ти сви у исти мах опалимо. Видимо један оста на путу… лежи, а један се скотрља у поток. Ови остали преко њива отрчаше у махалу Келезовину. Док су трчали, опалимо још по један плотун, али чини ми се никога не погодисмо. Али они изнијели митраљез домало, ено таман више Гнојника локве, ђе далековод сад. Ја извирио, да не би Обрена Козића би ме сашего. Обрен ме ухвати за раме и спушта ме тлима, а они јасенчић што сам иза њега стај’о испраши рафал. Пуцају брате по нама, притисли нас. Међу се говоримо шта ћемо даље. Говоре Славко и Ђоко да се спуште низ осоје. У осоју има мало брањевине, има шуме, па има и заклона. Е ко они мисле да су спусте на чаире, па иза сухозидине пређу на Рупе, па заоколе преко Лука и Подљешница и ударе их са бока. Одоше Славко, Ђоко, Анђелко Топаловић и Јован Козић низ осоје. Договор је да кад они запуцају су бока, ми дочекамо са Лохиња. Полако се пребацују. Не виде их усташе, док не пуцају на њих. Прође петнестак минута кад запуцаше они са бука, а у усташе к’о да гром удари. То сам глед’о и касније . Војска држи фронт, али кад с бока буде нападнута распе се. Те и усташе тако. Престаше пуцати, а ми једва дочекај са Лохиња. Осушмо плотуне, а све вичемо – Јуриш, браћо Црногорци… Живе их фатај! К’о да мисле да су Црногорци дошли, а било их је њих највише страх. Бјеже усташе према Љубињу, ми за њима пуцамо. Уфатило нас н’акво лудило. На Берлин би, чини ми се, ударили. Сишли међу наше куће. Нису опљачкане те узми ћускије, маце, чекиће… и пођосмо ка ћуприји да обарамо цесту.”
Прекидох дједа јер ми би нејасно зашто су уопште одлучили да руше пут и како им је то пало на памет. Упитах га за то, а он ми одговори:
“Е, мој синко. Нама је на памети било да срушимо цесту да не могу пролазити камиони, ако крену у офанзиву на нас. Да нас не трпају на камионе и воде на јаме. Зато смо, синко, рушили цесту.”
Запањено и сав дирнут, гледам дједа Перу мислећи о каквим су стварима морали људи мислити и на каквим су искушењима били.
“Да ти наставим. Сретошмо се код ћуприје са Ђоком и Крајпољанима. Сви се смијемо. Опијени н’аквим бијесом, трепти све у нама. Оног усташу са цесте бацили у поток. Узели му само пушку. Им’о чизме, нисмо му их дирали, они у потоку био у опанцима. Онда јамили алат, развалили неколико метара пута. Када смо завршили, замотали неколике цигаре па их дајемо један другом. Тад неко запјева – Што си сјетан, сердар Јоле. Прихватишмо сви у раван и запјевашмо. Деремо се иза свега гласа да нас чују у Љубињу. Е све нам срце игра од поноса некаква. Мило нам што нас чују у Љубињу. Е знадите да нас нећете лако побити. Кад се испјевашмо, кренушмо назад фамилијама у Илију. Ето синко, тако ти је било. Цесту смо поправили негдје у јесен када смо се вратили из Илије и отада се тај дио пута зове Оборена цеста.”
Заћутасмо дјед и ја. Показује ми да нам уточим још по ракију. Шутимо и мени се осушила уста као њима пред борбу, али од поноса и од туге јер овај подвиг мојих предака, сродника и комшија нигдје није поменут. Имали су пех, што би се рекло, да су у мају 1942. сви листом из партизана прешли у четнике и стајали постројени испред љубињске цркве док им је говорио Доброслав Јевђевић. Прошли су они касније много других битака, прво под петокраком, а после и под кокардом, али мислим да се никада више нису тако поносно осјећали као тада на Обореној цести.
Данас од јунака са Оборене цесте нема нико међу живим. Неки су погинули, неки убијени, неки робовали у њемачким и комунистичким затворима. Листом били на пораженој страни, листом били оптуживани за издају и свака непочинства. Али им нико не може рећи да нису били побједници и јунаци на Обореној цести.
АУТОР: Раде Ликић
ИЗВОР: radelikicblog
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.