Босанци богослови у Призрену и моје сећање на обнову рада у „Растку“ пре двадесет година

25592148_1155057067963833_7123316883158550481_n.jpg
Подели:

Вукашин Сировина, свештеник – Добој*)

 

Многе људе интересује, откуда босанци у Призренској богословији, кад од 1882 год. имају своју, Рељевску, и ближу од Призренске, Београдску.

Прошло је 60 година откако је бивша Аустро-Угарска монархија била добила на берлинском конгресу овлашћење да заузме тешко напаћену Босну. Треба признати да је хришћанско становништво радо дочекало ово „ослобођење“, јер му је грозан зулум, провођен над њим од стране османлиских власти и муслиманске властеле, био дозлогрдио. Национализам у земљи био је наразвијен.

Срби су жељно очекивали завођење реда и привођење култури бесправног босанског робља. Али та радост њихова у Босни није дуго трајала. Аустрија је набрзо наступила са безобзирном и насилном управом. Настало је апсолутистичко доба и дуго трајало, да се продужи у „предуставно“ и „уставно“. Године 1882 основана је у Сарајеву богословија, да Босанци не би ишли у београдску, као дотле. Али, набрзо иза тога (1885), сарајевски митрополит Сава Косановић даде оставку, због покушаја нове управе да шири у Босни унију.

Спремајући Босанцима унију, Аустрија спрема лагано, али сигурно, и анексију Босне. Зато мостарски митрополит Игњатије (Грк) бива насилно пензионисан, јер протестује против отцепљења Новопазарског Санџака од Херцеговачке митрополије. Аустријанци би, чим би спровели анексију, напустили Санџак, али пре тога потребно је било да Срби у Босни и Херцеговини прекину све везе са браћом у Санџаку. И године 1894, Аустрија у томе и успева. Подручје око Пљеваља, Пријепоља и Новог Пазара (Санџак) отцепљено је од Херцеговачке и припојено Рашко-призренској митрополији у Отоманској царевини.

Да ли чудном игром судбине или – што је много вероватније – настојањем и намером Порте и Фанара, у Призрен, убрзо иза тога, долази Србин за владику и то – Босанац. То је био Дионисије Петровић из Бос. Градишке. У Градишци био је свештеник, а после у Тузли помоћник митрополита. Отишао је из Босне онда, кад је и дабро-босански митрополит Косановић морао отићи (1885 год.) Петровић је преко Србије отишао у Грчку, где је продужио школовање, а избор за рашко-призрнског митрополита затекао га је у Скопљу, на положају митрополитова помоћника.

Преко „Босанске виле“ (српског, али туркофилског листа) он одмах ступа у везу са Босном и Босна са њим. Јавља им се, шаље чланке, прилоге и одговара на поздраве, те шаље многима своје фотографије. 1897 „Босанска вила“ доноси опширан чланак о њему, велику слику и биографију и, као и обично, и тада велича султана. У својим бројевима деведесетих година прошлога века лист, кад год му се пружи прилика, истиче султана као „свога“ и „нашег“ суверена. Зато султан шаље ордење Босанцима и уредника Николу Кашиковића одликује високим орденом „Меџидије“. Фактичког суверена Босне „Вила“ је спомињала у најкраћим нотицама па и тада га називала само аустриским царем.

И тако, деведесетих година прошлог века, јавио се у Босни јак аутономни, но туркофилски покрет. Тада је султан, преко Фанара, дао на знање босанским митрополитима, (једном патријаршиском посланицом), да своја суверена права неће напустити и да би ту „ираду“ требало народу прочитати. Због објаве ове „ираде“ морао је тузлански владика Дионисије Илијевић (Србин-Шоп) сместа да напусти Босну. Други је нису хтели објавити. Ето, у то време, Босна се опет окреће Отоманском царству, и Митрополији рашко-призренској, а Босанци почињу да иду у Призрен, да се тамо, у Призренској богословији, спремају и уче …

Аустрија постаје све безобзирнија. Легије њених чиновника, већином Пољака, Русина и Чеха, а мање Немаца, поплављују Босну и доводе у њу колонисте-унијате, јер су и сами ти чиновници бирани били из редова такве врсте. Власт се меша у унутрашње уређење црквено општинских установа и руши им аутономију. Тиме изазива тешку аутономну борбу, која траје све до 1905 године. Народ, у знак протеста, напушта цркве и „владино“ свештенство.

Покрет се осећа и код муслимана за њихова аутономна права. Купопродајом Босне султан се, 1908 год., посве одриче суверених права над Босном, на коју та права протеже сад аустриски цар. Тако Босна би анектирана, а Санџак остаде Турској царевини.

И пре, и после анексије, настојало се од стране аустриских власти, и оних црквених тзв. „владиних“, да се призренским богословима праве сметње, да се дисквалификују и понижавају због, тобоже, мање спреме, али, „Уредба“ од 1905 и искрена јерархија нису повређивали равноправност, нити хтели разликовати рељевске (сарајевске) од призренских богослова.

Пред ослобођење, Срби, ђаци строгих аустриских гимназија, које су и за време рата радиле, под строгим надзором, и сви политички сумњиви, сањали су о Пијемонту српства, његовим школама и другом животу у њима и – слободи. А они, који су изабрали свештенички или учитељски позив, сањали су о далеком, царском Призрену.

Тако смо се, године 1919, нашли у Призрену нас шеснаест Босанаца, највећа група Босанаца откако је Богословија постала. Неки су дошли да науке, прекинуте пре рата, наставе, а неки да их наново започну. За сећање сликали смо се 1920 године приликом растанка са двојицом другова. На овој фотографији наћи ћемо вредне сараднике на обнови „Растка“ после ослобођења. Једва једна трећина од ових другова у животу је данас, а две трећине су склопили своје очи као вредни црквено-просветни радници.
Из Босне смо многе књиге прикупили и обновили библиотеку дружине.

Кад смо примили управу дружине, одмах смо се сложили да оснујемо тамбурашки збор, јер су Босанци-ђаци одавно вични овом инструменту.

То је био први тамбурашки оркестар у богословији, откако она постоји. Оснивањем овога оркестра оживело је друштво наше, са њим и Богословија и цео Призрен. Почеше приредбе, села, забаве. Овај збор био је тада и једина музика у Призрену и тражен је био на све стране, јер је био заиста врло добро сложен и увежбан. То је „Растку“ и лепих прихода доносило, па се одмах могло лакше, са материјалне стране, живети и радити. Тада нам је био претседник Андрија Шиљак, из Пљеваља, пун разумевања и воље за рад са нама, као врло близак менталитету Босанаца. Ја сам био његов заменик, као млађи колега, делегат кад је и где требало, и, у све три секције, сарадник.

У музичкој и дилетантској секцији те у оснивачима тамбурашког збора, били су са приложене фотографије ови: Борић, Сл. Станковић, Поповић, Дабић, Митровић и ја. Остали су вршили друге функције, потребне једном друштву. Дилетантска секција почела је свој прави рад тек доласком проф. г. Ивана Черњавског. Он нам је био редитељ. Са њим сам, сећам се, многе ноћи провео у превођењу веселих и лепих руских комада, које је он донео био собом у рукописима, или по сећању их састављао. Чуо сам, пре неколико година, да су се ови комади, дуго још после мога одласка давали и у другим богословијама. Ђаци су их преносили.

Одличан певачки збор био је спремио пок. професор музике Василије Анисенко. А у литерарном раду дружине, тј. у самосталном раду чланова на књижевном пољу, у оно време истицао се, морамо признати, врло мали један кружок, који се често пута налазио у опасности да се не утопи у море критика, антикритика, дискусија без краја и конца. Тадање правило „одбацивања и примања“ радова одбијало је остале и млађе да се појаве, иако су можда и могли то учинити по својој способности. И да се чешће није морао умешати и ублажавати бескрајно дуге критике и отегнуте дискусије наш професор књижевности Јован Спасић, заиста би и оно мало даног материјала отишло у морске дубине заједно са утопљеницима.
Не треба нипошто да нас такве појаве чуде. Оне су редовне код младих и амбициозних људи.

При обнови рада у дружини у свему су нам били при руци и свесрдно нас помагали ондашњи ректори: високопречасни г. Стеван Димитријевић и блаженоупокојени архимандрит Симеон, потом епископ злетовско-струмички. Ми, мали неимари, на овом месту одајемо пуно признање и захвалност овим већим од нас.

Пред наш полазак из Призрена добили смо неке млађе колеге, Босанце и друге, као добре и ваљане сараднике у свима секцијама. Њих не спомињем овде зато, јер су иза нас остали на раду, и, јер њима припада чланак од другог аутора.

Сада, у свечаним данима прославе 50-годишњице „Растка“, желим да ови редови буду запаљене воштанице на гробовима мојих умрлих професора и другова из Призренске богословије и сарадника у „Растку“. Нека ми опросте сени умрлих и они живи, чија имена не споменух. Давно је то било, па се много и много заборавило.

„Растко“ нека и даље продужи да дела на остварењу свога идеала: културно-просветном подизању српског народа, а по примеру свога патрона Растка Немањића.

*) Свршио Богословско-учитељску школу у Призрену школске 1923/24 године.

Из књиге „Споменица педесетогодишњег верско-националног и кулурно-просветног рада Богословско-литерарне дружине „Растко“ у Призрену 1889—1839“, Скопље 1940, стр. 123 – 127.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top