Босанци и Херцеговци у Новом Саду у XVIII веку (КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА ЗА 1941. ГОДИНУ)

Подели:

Каже се, да је Херцеговина сав свет населила, а себе није раселила. У овој реченици има много истине, а има и разлога за селење наших Херцеговаца. Босанци и Херцеговци јављају се у Новом Саду већ године 1737. Веројатно их је било много више, него их ми овде износимо, јер смо се ограничили на неколико знаменитијих породица, које су играле видну улогу на културном и привредном пољу Новога Сада. Најстарија породица, која се јавља у Новом Саду била је Милорадовићи. Нема тачних података, када је и одакле је доселила, али је ван сваке сумње, да се доселила из Херцеговине. Рабрен Милорадовић био је ктитор манастира Житомислића. Породица Милорадовића дала је и Русији грофа Михајила Милорадовића, кога су убили декабристе год. 1825. Од Милорадовића познат је Рафајило Милорадовић, који је био прота у Бачкој Паланци год. 1737, а после егзарх епископа Висариона у Новом Саду. Рафајило је имао сина Гаврила, те се по тестаменту Гавриловом види, да је породица Милорадовића била из Херцеговине, јер се налази у инвентару такових предмета, који се само могу видети у Херцеговини. Гаврило је био угледна личност у Новом Саду, јер је био епитроп саборне цркве и инспектор новосадских српских школа. Кућа Милорадовића била је богата и у њој се живело културним животом и била је стециште тадашњих интелектуалаца. Исте године т. ј. 1737 јавља се у Новом Саду Вуко Секулић, као трговац воском. Он је лиферовао восак у Венецију и отуда добављао другу робу. Не зна се одакле је доселио, али се каже да је дошао из Сарајева и звали су га Сарајлија, што је у то време значило у Новом Саду Херцеговац. Да је био Херцеговац види се из тога што је 28. маја 1744, са још тројицом Херцеговаца пред новосадским магистратом потврдио, да су Стратимировићи од породице Балше. Ова херцеговачка породица у новосадском магистрату некад се пише Секуловићи, а некад Секулићи. Тек син Вуканов Јован објаснио је, да се његова породица зове Секулић, а не Секуловићи. Овај Вуканов Јован био је загријан за православну Русију, па је био тамо и отишао. Кад се вратио натраг, био је ухваћен у Сегедину, где је на саслушању изјавио, да је његово право име Секулић. Син Јованов Теодор био је у Новом Саду српски учитељ и умро је у дубокој старости. Његов син Глигорије свршио је пештански медицински факултет и био је новосадски лекар.

Год. 1742 долази у околину Новог Сада породица Стратимировић, која је доказивала, да вуче порекло од Балша. Ова је породица учинила велике услуге Аустрији у рату против Турака год.1770 и зато јој је Аустрија дала пустару Сириг код Новог Сада. Стратимировићи нису могли ступити у посед Сирига, јер се томе противио владика Висарион Петровић, који је уживао тај посед, као новосадски владика, а уживале су га све новосадске владике све до ослобођења, када је подељен колонистима и добровољцима. Зато је Стратимировићима Аустрија поклонила спахилук Кулпин, који је имао 10.000 јутара земље. Не зна се одакле су доселили Стратимировићи, али се зна да су Херцеговци. Шта више има података, да су потомци Балшића. То се закључује по томе што је патријарх Стратимировић, који потече из ове породице, доказивао да су Стратимировићи потомци Балше и ову његову тврдњу потврдила су још четири Херцеговца, међу којима је био и Сава Вуковић, богати новосадски трговац, а иначе и он је био Херцеговац. Узгред спомињемо, да је патријарх Стратимировић био један од најкултурнијих карловачких патријараха, што се види и по библиотеци карловачке патријаршије, коју је основао патријарх Стратимировић и опскрбио са најбољим делима наше, а највише стране литературе.

Још се зна, да је доселио у Нови Сад Вучко Стратимировић год.1745 са четири сина: Богићем, Иваном, Томом и Николом. Међу Стратимировићима нашао се један, са којим се не би поносио Балша. То је био син Богићев, Никола. Њега су ухватили са једним Румуном у провалној крађи. Био је бачен у тамницу, из које је побјегао. Отишао је у Сегедин, где се пријавио у војску под именом Матија Ризовић, ваљда да не осрамоти Балшу. И одавле је дезертирао и пријави се код друге регименте. Одатле је опет побегао. После овога, добио је дозволу, да слободно иде у Турску до града Никшића у Херцеговини. У време мађарске буне год.1848/49 нису Стратимировићи играли завидну улогу, јер су пристали уз Мађаре. Још се зна за једнога Стратимировића, а то је био Сава. Родом је био из Требиња. Из Требиња је отишао у Сарајево. Одавле у Сегедин, па најпосле дошао је у Нови Сад. Овај Сава није имао никакве родбинске везе са Стратимировивићима, потомцима Балше. Његов син Ђорђе учио је школу код епископа Висариона. Толико се само зна о овоме Стратимировићу. Породица Миросављевићи за коју се тачно зна када и одакле се доселила. Доселила се из Мустаћа, код Требиња, год. 1745. Карактеристично је, да досељени Херцеговци нису заборавили своју стару постојбину. Тако су Алексије Миросављевић и Михајло Богићевић послали 3. јуна 1749 „у обитељ требињскују Дуж зовему“ књигу „Камена вјери“, на спомен себе и родитеље своих Миросаву и Рокси“. Од Миросављевића није био једини Алексије у Новом Саду. него је с њиме живео и његов синовац Јефтан, који је умро пре стрица Алексије. Алексије је био угледан новосадски грађанин, и вршио је туторску дужност у саборној цркви. После његове смрти остало је лепо имање од 22.700 фор. Он је завештао српским новосадским школама 500 фор., српској болници 100 фор., жени Пелагији 2000 фо., а све остало имање оставио је Јефтановом сину Сави.

У тестаменту је нарочито нагласио, ако би његов синовац рано умро, да се имање раздели на четири дела, и то: један део за његову душу, други жени Пелагији, трећи на новосадске српске школе, а четврти члану породице Миросављевића, који би се доселио у Нови Сад. Сава је доста дуго живео и доспео је потрошити све наслеђено имање. И ту се обистинила она народна: паметном не теци, а лудом не остави. Сава се оженио из Беле Цркве, без мираза, али је за то невесту осигурао са 5000 фор. Поред тога дошао је на идеју, да купи племство, јер је у то време Аустро-Маџарска продавала за добре паре племство. Нашем Динарцу пало је на памет, да и он буде племић, те да своју црвену крв замени са плавом племићком. Наравно то није било тако тешко. Бечу и Пешти требало је новаца, а наш Сава то је имао. За добијање племства нису биле довољне само паре, него је требала и препорука. Сава је нашао и препоруку од грофа Фрање Зичија и патријарха Стратимировића и тако је Сава добио племство за 1500 фор. У његовој кући морало се живети на великој нози. То се може закључити из тога, што су к њему навраћали патријарх Стратимировић, Јован Рајић, наш први хисторичар, који је Сави и позајмио 1000 фор. у сребру, па још без интереса. Јован Рајић је морао живети у великом пријатељству са Савом, јер је пре калуђерења поклонио Сави златну медаљу, коју је добио од царице Катарине тешку 60 холандских талира „воспоминаније мое разњеже и в знак благодарности моеја посвјашчају и со усердијејм отдају дому и фамилији г. Сави Вуковићу, житеља новосадскога“. Сава није могао живети од празнога угарскога племства, него је трошио наслеђено имање стрица Алексе, док није све потрошио. Кад је остао без имања, примио се општинске службе, као пијачни комесар, за бедну плату од 200 фор. шајна на годину. Тако је таворио до год. 1824, када је у сиротињи умро.

Знаменити новосадски грађанин Сава Вуковић доселио је из Мостара год. 1748. Пре Саве зна се, да је у Нови Сад доселио Алекса Вуковић год. 1748. Не зна се одакле је доселио. Само се зна, да је Херцеговац. О Алекси се мало знаде, али Сава Вуковић оставио је видан траг у Новом Саду. За Саву се зна, да се родио у Мостару год. 1743. Имао је 27 година, када је дошао у Нови Сад. Са својим трудом стекао је велико имање. Год. 1787 купио је „Капетанову Аду“, која је имала 60 јутара. На њу је населио 21 херцеговачку породицу, које су садиле дуван за његов рачун. Год. 1790 тражио је мађарско племство, које је и добио, када је платио таксу 1500 гор. Сава је имао два сина и две кћери. Спомиње се још један Сава Вуковић, али тај није идентичан са Савом Вуковићем, о коме говоримо. Тај Сава био је његов синовац, син Тодоров. Сава Тодоров није се хтео ни звати Сава, него Шебек и за то је био комесар мађарске бунтовне владе у Војводини. После буне, био је у изгнанству, и када се вратио, био је посланик на мађарском сабору. Написао је успомене на мађарску буну, разуме се на мађарском језику, где је затајио своје српско порекло. Сава Вуковић, стриц овога одрода Саве, био је добар Србин, јер је још год. 1795 завештао 10.000 фор. за српску гимназију, а год. 1809, опет је завештао 20.000 фор. у исту цељ. Сава је имао велико имање, а највећи је био спахилук у Беркасову. Он је пре смрти начинио тастамент год. 1809, а умро је год. 1810. Све покретно и непокретно имање оставио је сину Вукоју, али да исплати све легате, које је он оставио. Још је одредио, да имање наслеђују само мушки наследници, а женске да се исплате у новцу. У случају да нема мушких наследника, онда женски наследници могу само интерес од имања уживати, и то од половице, а од друге половице припада новосадској сиротињи и добрим ђацима. Саву Вуковића вукла је носталгија његовом каменом Мостару. То се види из тестамента, у коме изрично наређује „ако би временом наш цар и краљ добио под своју власт Босну и Херцеговину, онда нека се ова фундација одмах носи из Новог Сада и однесе у Херцеговину у моју отачбину, у град Мостар, где сам ја рођен и онде за увек нек остане. И ово је моја највиша жеља“. Тестаментом је оставио 75.000 фор. разних легата. Није заборавио ни католичког свештеника у Новом Саду, јер му је оставио 150 фор. Савин син Вукоје био је ожењен Катарином, Јована Панајота, веројатно Грка. Вукоје је био падавичар и није дуго живео. Иза њега није остало деце, јер је Панајоткиња наводно тровала децу, да осујети Савин тестамент. По смрти Вукојевој повела је његова жена процес за поништење Савина тестамента. Овај је процес успео и добила је Панајоткиња све Савино имање. Није се испунила Савина жеља, да се његово имање пренесе у Мостар, јер је дошло у руке Панајота, Грка. Било је у Новом Саду Херцеговаца и барона. Тако се спомиње год. 1769 некакав барон Јефтимије Љубибратић де Требиње. Он је био народни посланик на српском народном сабору у Срем. Карловцима, а живео је у Новом Саду. И у новосадскому хатару имао је 150 јутара земље, 9. августа 1772, био је примљен Hueronimus Eptimius comes Lynbobratics Baro de Trebinje, e Ques ordinis Mariae Theresiae generalis campi vigiliarum praefectus ac brigaderius Carolostadtiensis generalus за новосадскога грађанина. Барон Љубибратић де Требиње у Новом Саду се и оженио Еуфимијом, нећаком патријарха Арсенија, која је рођена у Рашкој. Овај је брак био несретан, јер је Љубибратић морао напустити жену. По свему изгледа да Еуфимија није била нормална. Љубибратић несретан у браку, распродао је све имање у Новом Саду и одавде отселио. Оставио је жену Еуфимију на њеном имању. Еуфимија је трагично завршила свој живот јер су је загушили разбојници између 18 и 19 марта 1816 у њезиној кући у Новом Саду. На 7. маја 1770 примљен је за новосадскога грађанина Стеван Петровић. Он је рођен у Турској, покрајини Херцеговини, како у оригиналним документима стоји. Не спомиње се место рођења. Бавио се трговином. Његов унук Стефан Петровић, син Лазарев, био је после свршених правних наука у Пешти, адвокат у Новом Саду. Кад се оженио, није се бавио адвокатуром, јер је добио велики мираз, од кога је могао богато живети, без адвокатуре. Био је старатељ новосадске српске гимназије и вршио је друге почасне дужности. Други један од Петровића, и то Павле, јавља се као новосадски грађанин год. 1780. Он је дошао са својим оцем Петром, Херцеговцем, богатим челебчијом испод Београда, где су Петрова четири сина погинула у Кочиној буни. Павле је трговао дрветом. Пред смрт био је ослепио. Није имао велику сермију, па је сву оставио својој газдарици Ружи, јер је сермију стекао с њоме. На 10. маја 1770 одржана је лицитација ствари умрлога Ђорђа Симића, родом из Мостара. О томе Ђорђу Симићу само се толико зна, да је био родом из Мостара и да је умро у Новом Саду пре 10. маја 1770, јер је тога дана одржана лицитација његових ствари. Још нам ова лицитација открива неколико Херцеговаца, који су у то доба живели у Новом Саду. То је Јефтан Миросављевић, који је купио један саплак, Мијат Радојчић, који је купио пар пиштоља и силај, Јанићије Хера, који је купио зелен лабл од блуша други од цајга, доламу и чакшире. Сви су ови купци били Мостарци. Само толико о њима се зна у Новом Саду. Нови Сад је имао једнога грађанина и из Зворника, а то је био Вук Исаковић, прозван Вук Црногорац. Овај је Вук био оберкапетан у Србији, када је држала Аустрија Србију (1718-1739). После је постао мајор и пуковник петроварадинске пуковније. Имао је два сина, Ђорђа и Исака. Ова је породица спадала у новосадску интелигенцију ондашњега доба, а спомиње се у год. 1771. Год. 1776 јавља се у Новом Саду Сава Јовановић. Не зна се одакле је, али се зна, да је из Херцеговине одселио у Млетке, а по смрти оца, дошао је стрицу Петру у Нови Сад са братом Алексијем. Кад им је умро стриц, који је био богат, браћа Сава и Алексије наследили су лепо имање. Сава је исплатио Алексију, који је отишао у Тренкове пандуре, а Сава се посветио стричевој трговини и постао је угледан новосадски грађанин. Умро је у Новом Саду год. 1782 и оставио је у готовом новцу 3611 фор. 40 нов. Кућу у Новом Саду, вредну 2000 фор., кућу на салашу вредну 301 фор., 25 јутара земље, два винограда процењена на 810 фор., сребренога посуђа 150 фор. Било је и оружја (пет пушака, штуцева, пар пиштоља, три мача и један ханџар). Сава је имао више деце, али је најзнаменитији Манојло, који је био књижевник, књижар и штампар. О Петру Јовановићу, стрицу Савином, а деди Манојловом, зна се, да осим имања, које је оставио синовцима Сави и Алексији, оставио још новосадској саборној цркви 800 фор., за подизање олтара, осталим новосадским црквама 252 фор. са три сребрена кандила, сваком фрушкогорском и бачком манастиру по саландар 240 фор. У Требињу и Пиви више по један саландар 24 фор. На школу у Новом Саду 2 дуката, владици Висариону 12 дуката и команданту Секулићу (ваљда Херцеговцу) 12 дуката. Кућу је поклонио синовцима Сави и Алексији и још свакоме 100 фор. готових. Остало је имање оставио жени Стани и детету своме, коме је именовао туторе Андрију Новалића, Вука Секулића и Лазара Милетића, све саме Херцеговце. Међу најранијим насељеницима из Херцеговине у Новом Саду, спомиње се породица Вучетића. Димитрије Вучетић постао је новосадски грађанин 1801. Доселио је из Сланога Поља у Херцеговини. Он је био ћурчија. Још се спомиње Антоније Вучетић, који је дошао из Херцеговине, са својим оцем Јаковом. Сви су Вучетићи били занатлије и живели су од свога поштенога рада. За Нови Сад су Вучетићи знаменити, што су дали знаменитог доктора Илију Вучетића.

 

МИЛОШ ПОПАРА

 

 

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *