Босно земљо,
тајно наша света,
гдје ти
душа неста сада?
Земљо плача, колијвки и смјеха,
земљо рата и весела дјетета.
Земљо гора и планина,
земљо ријека и долина.
Гдје ти неста
међ’ свијетом овим?
Гдје се изгуби
са дјетом својим?
Зашто сада
пусти споменици леже?
Гдје се сада ките
бојне куле те?
Душа моја,
још је ту са вама!
Ал’ душа
болна и сама.
Мене моји
заборавише лако,
те у другу земљу
похиташе слатко.
Ја и даље стојим,
ту на старом мјесту,
ал’ у неком
другом амбијенту.
Мој ме народ
за ситне паре дао,
и у туђу земљу
брзо похитао!
Зато сада
пусти споменици леже
јер никог нема
да се за њих веже!
Моје куле,
некад славни знаци,
нестадоше кроз маглу,
платном црним омотани.
Од некадашње,
земље поносите,
сад’ ти, бона,
пуста Босна остаде.
Маја Видовић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.