Занати су у средњем вијеку били посебно цијењено занимање, али и врло уносан посао. То се посебно односило на златаре. Израдом накита, украса и других предмета који су имали примјењену функцију, златари су израђивали и свој стил. Неки од њих, они најбољи, по стилу су били препознатљиви.
Златарски занат, захваљујући баш таквим мајсторима, у малом мјесту Чајничу је у средњем вијеку био најразвијенији и далеко чувен. Допринјела су томе три мајстора: Иван Милић, Ђуро Чајничанин и Павле Чајничанин, који су живјели и радили у седамнаестом вијеку, али је сваки од њих у том послу оставио властити печат, по много чему другачији.
Неки од предмета које су урадили за српске цркве и манастире сачувани су до данас.
Иван Милић је урадио рипиде и дискосе за манастир Пресвете Богородице у Требињу, петохљебницу за манастир Пресвете Богородице у Пиви, Ђуро Чајничанин је оковао и украсио крст за манастир на Цетињу, а Павле Чајничанин је урадио дискос и звјездице за манастир Рача на Дрини.
Манастир Пресвете Богородице у Требињу имао је у шеснаестом и седамнаестом вијеку важну улогу у духовном животу српског народа. У манастиру је била богата библиотека, а црквени предмети наручивани су код најпознатијих мајстора.
Јеромонаси Тимотије, Нићифор и Јанићије су 1637. наручили код Ивана Милића из Чајнича рипиду и два дискоса. Мајстор је урадио предмете који су се у требињском манастиру чували до 1694, када су Турци срушили светињу. Владика захумски Саватије Љубибратић је са већином монаха избјегао у Херцег Нови гдје је обновио манастир Савина. У тај манастир монаси су пренјели и неке црквене предмете посебне вриједности. Међу њима су пренесене и рукотворине Ивана Милића,рипиде и дискоси. У ризници манастира Савина данас се чува само рипида. Дискоси су у међувремену загубљени и не зна им се траг.
Своју рипиду Милић је радио на округлим сребрним плочама. За разлику од других мајстора, који су на плочи гравирали ликове из Библије, Милић је уцртао три серафима. На средини круга испупчење на коме је постављен неправилно брушен комад горског кристала. Око камена је урезан текст молитве док је на ободу рипиде мајстор урезао своје име, годину израде као и имена јеромонаха по чијој је наруџби радио. Милић је урадио сребрну и позлаћену петохљебницу, 1637.године за кнеза Радула, коју је Радул приложио манастиру Пиви.
У ризници манастира Студеница, како пише историчар умјетности Бојана Радојковић, налази се једна петохљебница рађена 1635.године. Тај црквени предмет(четири чаше и трикирион) урадио је мајстор Иван. Не зна се да ли је то Иван Милић, јер презимена на раду нема, а нема ни аргументованих упоредних података који би потврдили да је ријеч о истом мајстору. Нема ни аргумената друге врсте који би такву претпоставку искључили.
Идентична петохљебница, на којој нема потписа мајстора, рађена је и за манастир Раковац,1609. године.
Када је епископ Рувим, 1593. дошао за епископа црногорског у манастиру на Цетињу затекао је библиотеку у којој су биле 42 књиге. Манастир је имао и ризницу са вриједним предметима употребне вриједности. С обзиром да је манастир на Цетињу у то вријеме, као и током читавог седамнаестог вијека, имао веома значајну улогу у културној историји тамошњих Срба и српског народа у цјелини, епископ Рувим је настојао да ту улогу додатно оснажи.
Желио је да обнови и допуни ризницу, па је код тада веч познатог мајстора-златара Ђуре Чајничанина,1640. наручио оков за крст за Цетињски манастир.
Крст је био од дрвета, типичан за крстове тога доба, а мајстор је радио средњи дио и барокне украсе који се стављају око крста. Како је оквир дрвета диктирао оков, мајстор је, својим знањем и вјештином резбарења додавао орнаменте.
Дрвени дио крста је подијелио на правоугаона поља у којима је гравирао сцене из Христовог живота. Свака сцена је одвојена сребрним стубићима, а као оквир цијелом средњем дијелу крста аплицирана је сребрна плетена жица.На сваком углу је драго камење.
Крст је завршен зарубљеним чвором на коме је дршка са натписом у косим тракама. Мајстор је исписао име епископа, годину и своје име. Дршка је завршена зарубљеним чвором који је украшен драгим камењем. Украсни дијелови на горњем дијелу крста су у облику листа папрати. Медаљони, који су оковани сребрним лимом, такође имају облик папрати са пет каменова који су симетрично постављени на окову. Слично су украшени и мањи медаљони.
Простор измењу хоризонталних кракова испуњавају двије стилизоване гране, које помало подсјећају на змије. Орнаментика на крсту је једноставна тако да су ситне цртице једини декоративни детаљ.
Мада се на овом крсту укрштају елементи барокне, византијске и турске умјетности, као умјетничка цјелина он представља јединствено дјело у коме сви елементи имају своју функцију и љепоту.
Због тих елемената Цетињски крст је добио посебно мјесто у српском црквеном резбарству.
Трећи чајнички златар, савременик Ђура Чајничанина и Ивана Милића, био је Павле Чајничанин. Он је 1670. године урадио дискос и звјездицу за манастир Рача на Дрини. Радове је наручио Христифор Рачанин, „худаго писац“ манастира како стоји у документу.
С обзиром да је у манастиру Рача била врло развијена школа преписивања црквених књига, Павле је свој дискос орнаментисао по угледу на шаре којима је украшаван рукопис на књигама.
У средини дискоса је уцртан крст око кога је исписана молитва. Крст уоквирен у правоугаоник око кога је описан круг који је, такође, молитва.
Изнад круга постављене су двије вертикалне и једна хоризонтална трака, а око њих три лука. Између трочланог преплета, који је угравиран на уским боковима дискоса, исписана је молитва која се наставља на застави и траци урезаној цијелом ивицом дискоса.
На четири прекида, између ријечи молитве, на траци је насликана арабеска. На задњој страни дискоса мајстор је исписао податке о себи, манастиру и наручиоцу дјела.
Павле Чајничанин је, како констатује историчар Бојана Радојковић, “први од до сада познатих златара који копира декоративне мотиве директно са књига и примјењује их на метал и то на предмет рађен за црквене потребе“.
Сличан овоме постоји дискос у ризници манастира Свете Тројице код Пљеваља. Тај дискос има исти распоред слова, али нема украсе који карактеришу радове Павла Чајничанина. Декоративни мотиви,које је користио Павле Чајничанин, представљају веома ријетке примјере украшавања, не само дискоса, већ метала и предмета од метала.
Сваки од ова три чајничка мајстора златара оставио је свој умјетнички печат по коме су и данас, у свом занату, високо цијењени. Заједничко им је прецизно исцртавање и прилагођавање орнамента предмету, као и колористичко рјешавање појединих дијелова украса. Заједничко им је и то што се на њиховим радовима укрштају елементи Истока и Запада, што је одлика времена у коме су живјели и стварали.
Да ли се у ризницама наших цркава и манастира, у музејима или неким другим установама културе, налази још неко дјело ових чајничких мајстора-не зна се. Не зна се ни то како се изгубио траг о њиховом дјелању у родном Чајничу.
Никада није касно да се успомена на ове мајсторе и њихово дјело, у мјесту у коме су рођени, обнови и трајно сачува. Они су то завриједили.
Извори: Радисав Машић “Знамења Старе Херцеговине“ Београд 2009, Историјат манастира Пива издавач-манастир Пива 2013.
ПРИРЕДИО: Угљеша Скоко
http://www.plemenito.com/sr/cajnicki-zlatari-/o264
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.