Прњавор је према једној верзији име добио од грчке ријечи Пронија (гр. Πρόνοια) која је означавала врсту феудалног земљопосједа у средњовјековној Србији и Византији.[1]

Сам назив прњавор у вези је и са појмом „прња“, који се у српском језику користи за лоше и похабано платно, са асоцијацијама на сиромаштво, па су често ранији аутори преко те ријечи покушавали објаснити настанак ријечи прњавор. Постоји и израз „спрњити се – скућити се“.

Прњавор је такође назив за насеља која су се налазила у непосредној близини манастира – манастирски посјед. У прњаворима су некада живјели најамни радници, који су обрађивали често и огромна манастирска имања, и који су се називали Прњаворци. Манастир је располагао великим посједима који су захтијевали радну снагу, па је на својим имањима насељавао сиромашне сељаке и избјеглице са турске територије. Ти најамници су добијали и парче земље у насљедно или доживотно уживање гдје су подизали своје скромне куће. Добијали су и право на испашу и сјечење шуме у манастирским пашњацима и шумама, као и бесплатне црквене обреде. Прњаворци су имали обавезу да дају десетину, а мушка глава породице је давала манастиру 52 наднице. Пошто је већина најамника живјела у тешким условима ова насеља су обично била сиромашна, слабо уређена и мала.

Села и насеља са идентичним или сличним називом сусрећемо у свим српским етничким просторима. Чешћа су у предјелима са више манастира. Прњавори су посебно честа насеља на подручју Фрушке горе усљед постојања великог броја фрушкогорских манастира. Код неких насеља је назив „прњавор“ задржан и у сопственом имену уз име манастира коме је служио, нпр. Крушедол Прњавор, Бешеновачки Прњавор, док код других је преузет назив оближњег манастира, нпр. Велика Ремета, Гргетег. Постоје и Кувеждински Прњавор, Јазачки Прњавор, Јошанички Прњавор, Каленићки Прњавор итд. Данас име Прњавор носе засеоци, села, насеља, општине или градови. Бројни су Прњавори по Србији и Босни и Херцеговини, а сусрећу се и у границама данашњих држава Хрватске, Црне Горе и Румуније. Највише их има у Србији, према неким етнолозима око 160, преосталих још из средњовјековног периода.

Данас још увијек немамо поуздане податке који би нам могли открити са сигурношћу чији Прњавор је ово био, односно којем манастиру је овај Прњавор припадао. У непосредној близини су се налазили средњовјековни манастири Ступље, Липље, Детлак и Осовица, који и данас као обновљени манастири представљају живе духовне центре у околини Прњавора.

У југоисточном дијелу данашњег насеља, на падини са лијеве стране рјечице Лишње, која се на том мјесту улива у ријеку Вијаку, убициран је  археолошки локалитет Крчевине–Надлугови (Силоси).[2] Током археолошких истраживања пронађени су трагови праисторијског насеља из доба неолита, али и уломци керамике млађег жељезног доба. На истом локалитету су пронађени и остаци из средњовјековног периода.[3]

Рекогносцирањем 2010. године регистрована је потпуна девастација локалитета, проузрокована изградњом силоса, гдје не постоји могућност ревизије. Мјештани потврђују да су истраживања на овом локалитету вршена 1979. године и да су том приликом нађени остаци средњовјековне некрополе, па и цркве. Такође свједоче да је већи дио пронађеног материјала однесен у Земаљски музеј у Сарајеву и Музеј Републике Српске у Бањој Луци.[4]
_________________________________________________

[1] Проније је додјељивао владар своме племству. Уживатељ посједа је био пронијар, а сељаци зависни од њега незивали су се парици. Проније су постојале и у околним земљама које су биле под византијским културним утицајем.

[2] Локалитет се налазио на полумјесечасто формираној завршној падини изнад мочварног тла.

[3] Заштитна ископавања обавио Б. Граљук 1979. године (Arheološki leksikon Bosne i Hercegovine, tom II, Sarajevo 1988, 03.76).

[4] Средњовјековно насљеђе прњаворског краја, Славољуб Лукић, Дамир Кљајић, Бојан Вујиновић, Младен Стругар, Истраживачки центар „Искон“ и Завичајни музеј Градишка, Лакташи, 2015, стр. 46.

Извор: Бојан Милијашевић, Парохија прњаворска и њено окружење у времену и простору, Прњавор, 2018.