Споменик „Позив на устанак“ рад вајара Војина Бакића, који се налази испред Музеја „4. јули“ у Београду
Након успостављања Независне државе Хрватске, 10. априла 1941. године, почела су и прва злостављања Срба. Тако је било и у Лијевче Пољу. Ипак, убрзо су Срби почели да се организују и спремају на отпор.
Ово је прича о Небојши Којићу из села Кукуље (припада општини Србац), и његовој групи која је убила првог усташу у Лијевче Пољу. Послије вијести о усташким злодјелима у мају и јуну 1941, Небојша Којић ишао је од куће до куће и говорио о потреби сакупљања и сакривања оружја и организовању народа за одбрану. Небојша није говорио о устанку, већ о потреби да се осујети усташки покољ или масовнији прогони српског становништва. Био је то родољуб. Дјеловао је самоиницијативно (није био ни четник ни комуниста), настојећи да заплашеној сељачкој маси отвори какву-такву перспективу.
Небојша је 13. јула 1941. године, у дворишту Триве Шушњара, у селу Кукуље одржао говор којем су присуствовали из Кукуље: Триво Шушњар, Мирко Михајловић, Бранко Котур, Ђурађ Голуб, Драго Михајловић, Ђурађ Кокан, Марко Црнчевић, Јован Кокан, Стојан Јездимир, Мирко Стојковић, Милан Сајић, Стеван Кошчица, Драгољуб Малешевић, Јошо Шушњар, Милан Пејашиновић, Јован Малбашић, Ђурађ Шушњар, Новица Котур и Гојко Чубриловић. Били су присутни и Гојко и Вељко Радонић из Лилића.
У свом говору Небојша је упознао сељаке са усташким звјерствима и исељавању имућнијих Срба, трговаца и православних свештеника, али да ће ускоро и остали Срби доћи на ред. На силу треба одговорити силом. Боље је и погинути бранећи своја села и домове, него постати бескућник. Овај говор позитивно је примљен међу народом.
Исте вечери, тј. у недјељу 13. јула, Небојша се договарао са људима. Касно увече је са групом сељака отишао у дућан Мирка Михајловића. Ту су се до поноћи договарали како да спријече усташки покољ у своме крају и како да се супроставе исељавању Срба.
Око поноћи, кад је Небојша завршавао договор, пред дућан је наишла усташка патрола, на бициклима. Сачињавали су је: Анте Дуиловић и Илија Радић, из Маховљана. Чули су гласан разговор, па су се привукли прозору и ослушкивали. Кад су чули о чему се ту разговара, залупали су на врата и прозор вичући: „Отвори! Нико да се није мрднуо! Предајте се!“
Небојша и његова група у дућану схватили су да су то усташе. Нису знали колико их је, али је одлучено да се живи не предају, већ да се пробију у ноћ, иако су били ненаоружани. Нагло су отворили врата и изјурили према усташама. При том је Ђуро Шушњар зграбио сјекиру и усташу Илију Радића ударио по глави. Анте Дуловић је побјегао, оставивши бицикл.
Иако тешко рањен, Радић је покушао побјећи и потрчао је преко пута у кукурузе Саве Котараша. Ту су га стигли Ђуро Шушњар, Мирко Михајловић, Марко Црнчевић и још неки, и отели му пушку. Мирко му је испалио метак у стомак. Увјерени да су га дотукли, а плашећи се да у селу има више усташа, разбјежали су се.
Одмах сутрадан, у раним јутарњим сатим, у Кукуље стижу усташе и врше претрес села и околине тражећи бунтовнике. Небојшу су, као најобразованијег и најугледнијег, прогласили за вођу побуњеника. Ухапсили су му мајку и браћу Николу и Љубу. Ухапсили су и Аксу и Петра Шушњару и друге. Затворили су их у кућу Триве Шушњара и објавили да ће их побити уколико се Небојша и остали не предају или не буду ухваћени.
Побуњенике су хватали једног по једног, а тјерали су и стале сељаке да их траже. Небојша се сакривао по Српском Вакупу, у близини куће Николе Мастале, а преноћио је једном и на шупи Које Котораша, у Карајзовцима. Када је сазнао да су му мајка и браћа ухапшени, Небојша је одлучио да се преда. Одлучио је да оде код усташе Анте Дуиловића у Босански Александровац. Били су стари познаници, а прије рата били су у добрим пословним односима.
Анте га је љубазно примио и није га чак ни ухапсио. Гарантовао је , да му се неће ништа десити, и њих двојица су заједно отишли у Босанску Градишку. Међутим, чим су стигли тамо Небојша је ухапшен и отпочело је злостављање. У Босанску Градишку су отјерани и Мирко Михајловић, Бранко Котур, Драго Михајловић, Марко Црнчевић и Ђурађ Голуб.
Суђено им је у Бањој Луци, 31. јула 1941. Сви су осуђени на смрт стрељањем. Стрељани су истог дана у Бањој Луци, код Петрићевца. Небојша Којић кад је стрељан имао је 28 година.
Усташе и жандарми који су ријешили овај случај, похваљени су наредбом број 13 „крилног оружничког заповједника Бања Лука“, од 30 септембра 1941. Ту стоји: „Стожерног наредника Јосипа Вукадина, наредника Мустафу Машовића, водника Тахировић Џемала, и оружнике Ивана Егерџију, Хусеина Пелагића, Николу Медведа, Ивана Кардума, Виктора Пуртковића, Салиха Атајића, Шукрију Беговића, Стипу Халонети, Паву Василишина и Јосипа Шћурића, похваљујем и истичем за примјер осталим оружницима на њиховом храбром држању.“
ИЗВОР: Мићо Радонић, Убиство првог усташе у Лијевче Пољу, Козара у народноослободилачком рату – Записи и сјећања, I, Београд, 1971.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.