Један од великих догађаја у Језерима био је и врло стари, праисконски верски обичај – масла. У селима где има црква овај се обичај одржава код цркве, а овде у Језерима код школе. Та прослава, сеоска слава, обавља се на православни празник Духови, средином јуна. Село се захваљује Богу за дарове претходне године и моли се да и наредна буде плодна и богата.
Тога дана ту би дошли сви, стари и млади. Могло се видети богатство народне ношње брижљиво израђене рукама вредних жена – облачила се најбоља одећа, а доносила се и најбоља храна: печено и кувано месо, суво месо – пека свињска и овчија, кукуруза, кромпир испод сача, цицвара и њихов чувени сир. Сваки је домаћин простирао на земљу своју ћебад и постављао синију. Домаћину чините посебну част кад једете с његове синије.
Са свих страна из суседних села долазили су гости који су позивани за синије и чашћавани. Некада би дошао и свештеник да посвети масло сваком домаћинству.
Поглед са прозора школског стана на тај дан био је спектакл који се памти цео живот: прелепе кошуље са богато извезеним крагнама и ивицама рукава беле се као снег. Старији седе за синијама, госте се и нуде госте вичући наглас. Деца раздрагано трче, омладина игра у колу. Два кола са два шаргијаша надигравају се ко ће боље. У даљини се види како пристижу нови гости. Тако то траје цели дан, а при крају дана, вероватно и под утицајем алкохола, почињу сви певати. И поред наших посета синијама, сваки домаћин би послао и у школу нешто од хране, „да нам се нађе“.
Даринка Богданић
Језера испод Вучије планине (Сећања једне учитељице)
Издавач: Висока школа Комуниколошки колеџ у Бањалуци Капа Фи, 2008. године, стр. 67 – 68.
ПРИРЕДИО: Горан Легеновић
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.