ДАЈ БА, БЈЕЖИ… (Прича из Братунца)

(прича посвећена старијој генерацији Братунчана)

На братуначкој чаршији увјек је неко ‘џабалебарио’… У самом центру, често на сред улице, испред старог хотела “Босна“ или испред Фонтане. Кад год дошао, ту је увјек неко ‘висио’ с ким си могао да се попричаш или мало проћутиш: “Шта има?“…“Ништа, вала.“ Мог’о си ту увјек да са неким, ко исто као и ти нема паметнија посла, подјелиш оно што те мучи, похвалиш се неком добром вјешћу или попричаш о јучерашњој утакмици. Истресеш на некога своју радост или тугу к’о да је то најнормалнија ствар на свету, па се послије тога осећате боље и ти и он јер сте, ето, учинили нешто по том питању. Та ‘продавница зјала’ је била, у исто вријеме најбоља бесплатна психијатријска клиника. Имао сам по свијету пријатеље који су трошили силне паре на психијатре који су, углавном, стрпљиво слушали њихова пренемагања и за то на крају мјесеца ‘шлајбочили’ дебео чек. Говорио сам им како у мојој чаршији, без икаквог заказивања и без паре динара, можеш једноставно да се појавиш у центру где ће те срдачно дочекати доктор Едо Грабовац, који ће те пажљиво саслушати и прописати примерену терапију, а теже случајеве препоручити професору доктору Вели Гуштеру који ће те излијечити од свих твојих измишљених проблема једним кратким: “Дај, не будали“. Уз то ће те, ови еминентни стручњаци за људску душу, приде позвати на пиће. После тога, и још неколико тура, отићи ћеш кући сретан и задовољан, мало поднапит до душе, без и једног проблема на свијету. Можда већ сутра лијечићеш и ти некога другог истим провјереним методама. Касније ће се у стручним часописима та метода лијечења неуроза помињати као: ‘Дај, не будали метода’.

Допринијела је братуначка чаршија и развоју савремене логике (или лог’ке, како би ми рекли). Без обзира са како добром идејом, провјереном вјешћу или ма како конструктивним предлогом изаш’о на чаршију тамо ће те дочекати, као јато грабљивица, група братуначких скептика. Прво тебе и твоју идеју преузимају Горан Чанчар и Дуко Месар. Чанчар први узима реч: “Ш’а кажеш???“ да би након кратке паузе категорички узвикнуо: “Дај, ба, бјежи!“, па би му се Дуко придружио и изразио своју сагласност једним оштрим и мало гласнијим: “Дај, ба, бјежи!!!“ Значајно је овде нагласити да је ‘Дај, ба, бјежи аргумент’ јако сензитиван на боју тона, гласност и интонацију у гласу лог’чара који га употребљава. Ако ова двојица лог’чара не би успели својом тананом лог’ком да те врате на пут разума појављивали би се други лог’чари који би ударали по твојој емотивној страни. Тако би овај исти аргумент, кад га употребљава Владо Стевановић узео облик: “Дааај, бааа, бјееежиии!!!“ Изговорен његовим баршунастим баритоном овај аргумент би досезао до најдубљих вијуга твога хипоталамуса; амигдала би ти се тресла к’о жица на тамбури. Не треба заборавити једну мању групу братуначких лог’чара, којој сам и сам припадао, а која је била позната по томе што би лог’чари из те групе имали обичај да у најжешћи жар дискисије убаце неку откачену идеју па би се после тога измицали и посматрали како се главни учесници расправе гложе око тога. То је била позната техника “Убаци коску“, а њу је апсолвир’о познати братуначки лог’чар Владо Мићић. Ако би ти, сирома’ још увек одолијевао, позивала се тешка артиљерија братуначке лог’ке: Доктор професор Пиле би знао свој аргумент поткрепити тако гласним подригивањем да би се малој деци која би случајно туда пролазила од тога тресле гаће. Опсег ове кратке студује није довољан да обухвати и неке друге братуначке лог’чаре, али се једно засигурно може рећи о стању духа на тадачњој чаршији: било је јако тешко прогурати било какву позитивну идеју поред толиких и тако добрих лог’чара.

Не можете ни замислити моје изненађење и разочарење кад сам се почетком новембра 1991. обрео у Братунцу и нашао логичку школу братуначких скептика у расулу. Чаршијом су владали неки нови позитивци а ни једног скептика на видику. Поделили се ови нови позитивци у два табора па контрирају једни другима све новијим и новијим позитивистичким идејама. Како сам тада жудио да чујем макар једно: “Дај, ба, бјежи!“ Тмурно су ми звучале све те позитивистичке идеје без и једног гласа здравог скептицизма. Било је нечег кобног у свему томе. Оставио сам чаршију забринут за судбину логичке школе братуначких скептика.

И онда, прије неколико дана, послије скоро 20 година, зрачак сунца! Препуцавају се на интернету двојица Братунчана: један у Фрацуској, други у Аустралији. ‘Француз’ конструктивно предлаже могуће објашњење дотичног проблема, бираним речима, елоквентно, мало суздржано: “Ово би могао бити поглед са Градца на североисток…” ‘Аустралијанац’ удара право у срце проблема: “Ма какав Градац и какви бакрачи!“
Одмах сам препознао мало мање познату варијанту “Дај, ба, бјежи аргумента“ познатију као “Ма какви бакрачи аргумент“, који је по неким индицијама у чаршију дош’о из Кравице, заједно са свима нама који смо одозго дошли у чаршију. Тада сам схватио: легендарна логичка школа братуначких скептика је жива и здрава па се чак и шири по свијету.

+Мишо Хипи Јовановић+

Прича преузета са фб странице „Деспотовина“: