ДАНИЈЕЛА СРЕМАЦ – „РАТ РЕЧИМА“: ГУРАЊЕ КА ИНТЕРВЕНЦИЈИ (ОД ДЕЦЕМБРА 1992 ДО ФЕБРУАРА 1994)

БУШОВА АДМИНИСТРАЦИЈА ПОД ПРИТИСКОМ ДА СИЛОМ СПРОВЕДЕ ЗОНУ ЗАБРАЊЕНОГ ЛЕТА

Крајем 1992-е у Вашингтону, једна од иностраних тема о којој се највише говорило, био је рат у Босни. Са CNN-овим најновијим вестима, 24-часа дневно, новинама са два или три чланка дневно и бројним op-eds о рату, слика која се формирала о босанском сукобу била је борба између босанско муслиманских жртава и српских агресора. Стварност је била сасвим друкчија: сукоб се претворио у грађански рат три стране, рат између Муслимана, Срба и Хрвата. Свака страна борила се да објави своје право на своју сопствену, одвојену територију. Срби у регионима Славоније и Крајина контролисали су подручја Хрватске где су Срби били већина, а суседни босански Срби контролисали су око 70 % подручја облика месечевог српа, на истоку, североистоку и северозападу. Из свог упоришта у Мостару, босански Хрвати контролисали су јужне регионе, док су босански Муслимани контролисали највећи део Сарајева и централну Босну. Ова реалност била је замагљена медијски створеним имиџем којим се вршио притисак на Бушову администрацију да усвоји агресивнију америчку политику на Балкану – политику која је у следеће две године од стране долазеће Клинтонове администрације све више гурана у том смеру да би кулминирала првом употребом америчких и НАТО снага у Европи од II светског рата.

Месеци интензивног босанско муслиманског лобирања од почетка рата до зиме 1992-е произвели су код Бушове администрације вирулентну антисрпску реторику и обећања о хуманитарној помоћи – далеко мање него што је то америчка војна интервенција којој су се босански Муслимани надали. Међутим, од децембра 1992-е, стратегија босанских Муслимана да гурну Вашингтон да предузме веће акције, изгледа да је имала дејства. Неки од притисака били су примењени кроз Конгрес. Крајем новембра 1992-е, након повратка из друге посете Сарајеву и разговора са функционерима босанских Муслимана, конгресмен Frank McCloskey ургирао је да се одмах предузму амерички ваздушни удари на положаје босанских Срба. Као једног од најватренијих присталица америчког мешања у рат три стране у Босни, McCloskey-ева антисрпска реторика и учестало појављивање у медијима ради подршке влади босанских Муслимана, постајали су све бучнији.

Остали чланови Конгреса, који се никада нису интересовали за Балкан, изненада су постали одушевљене присталице босанско муслиманске ствари. Убрзо након повратка McCloskey-а из Сарајева, сенатор Patrick Moynihan отишао је у Босну, у истраживачку мисију. Посетио је подручја која су држали Муслимани и срео се са хрватским званичницима у Загребу али се није видео ни са једним од званичника босанских Срба. У Сарајеву, Moynihan је био Изетбеговићев гост, који му је рекао да је за седам месеци рата убијено 130.000 Муслимана. Овом цифром намеравало се драматизовати босанско муслиманско стање у време када је Вашингтон требало продрмати да би ступио у акцију. Месец дана касније, Изетбеговић је цифру значајно смањио, проценивши број погинулих на око 17.000. Како се рат настављао, влада босанских Муслимана повећавала је број жртава што је кулминирало цифром од 200.000. Ова бројка често је цитирана али није могла да буде потврђена. Њена примарна намена била је да побуди међународне симпатије. У време посете Моyнихан-а Сарајеву, ове претеране изјаве о муслиманским жртвама рата , произвеле су жељени ефекат. У говору на бостонском универзитету 12-ог новембра 1992-е, сенатор Moynihan залагао се за војне ударе САД на главни град Србије, Београд, са образложењем да би то зауставило српско напредовање у Босни – понављајући тако још једну лажну тврдњу муслиманске владе.

Након конгресменове ургентне молбе уследили су притисци једног од присталица босанских Муслимана и важног америчког савезника на Блиском истоку – Саудијске Арабије. Подсећајући на интензивно лобирање Саудијске Арабије 1990-е од стране Бушове администрације, да би добила одобрење да САД примени силу у Заливском рату, Саудијци су сада хтели да Вашингтон врати услугу, америчком војном интервенцијом у Босни. Након више месеци апеловања на председника Буша, у децембру 1992-е, саудијски краљ Фахд поново је ургирао да Вашингтон дозволи увоз оружја у муслимански део босанске државе, потез за који су Саудијци веровали да може да се оствари једино америчким притиском на Уједињене Нације да укину ембарго. Саудијска изјава уследила је након што је Изетбеговић на састанку Организације исламске конференције, 1-ог децембра 1992-е, молио исламске земље за војну помоћ, где је тврдио да ће “оружје помоћи да се одбије агресија која има за циљ да уништи Муслимане [у Босни].”

Неколико дана након исламске конференције, египатски бригадни генерал Хусеин Абдел Резек, командант УН снага у Сарајеву, изјавио је да је хуманитарна мисија УН била неуспешна и захтевао хитну војну интервенцију. Ове његове захтеве понављали су интервенционисти међу главним америчким медијима. Washington Post је одмах објавио један оп-ед подржавајући Резеков став, док није било никаквих коментара у прилог упозорења команданта УНПРОФОР-а генерал мајора Сатиш Намбиара, који је 12-ог децембра 1992-е изјавио да би војна интервенција Запада проузроковала више проблема него што би их решила. Намбијар је тврдио да хуманитарна помоћ успешно стиже до скоро свих делова Босне и Херцеговине и да су претње војном интервенцијом непотребно заоштриле ситуацију. Игноришући реалност, вашингтонски информативни медији, активисти и бивши амерички функционери вршили су притисак да САД примени силу у зони забрањеног лета у Босни – потез који су босански јастребови видели као пут увлачења САД стрмоглавце у још оштрије акције.

Вероватно један од најважнијих притисака на Бушову администрацију да предводи америчку војну интервенцију у Босни извршио је спољнополитички ветеран, бивши Државни секретар Џорџ Шулц. У говору 7-ог децембра 1992-е у Њујорку, Шулц је изразио увређеност због оног што је он сматрао неодговарајућим реаговањем САД на “ српско силовање Босне.” Упоредио је српске ратне злочине са нацистичким зверствима над Јеврејима у II светском рату и захтевао да Сједињене државе униште војне циљеве босанских Срба. У једном необичном сусрету умова, оп-ед писац Washington Post-а, Jim Hoagland, аплаудирао је Шулцовом залагању рекавши,“ Џорџ Шулц је у праву. Сада мора да се размисли о ваздушним ударима на српске војне циљеве. Шулц је затим отишао на PBS-oв MacNeil-Lehrer Newshour и неколико других телевизијских програма, да би истакао свој захтев за одлучном акцијом САД. Неколико дана касније, у Washington Post-у је објављен Шулцов целокупни интервју на MacNeil-Lehrer Newshour . Медији су били више него срећни да објаве и промовишу гледишта која фаворизују веће учешће у Босни, док су игнорисали супротна гледишта. Џорџ Буш сада није могао да игнорише оркестриране напоре пробосанских интервенциониста и својих бивших колега.

На конференцији 12-ог децембра 1992-е, Државни секретар Иглбергер најавио је заоштравање америчке политике у Босни. Поред строжије примене зоне забрањеног лета, администрација је сада по први пут била склона да селективно укине ембарго на оружје против босанских Муслимана. Иглбергер је заоштрио реторику оптужујући лидера босанских Срба, Радована Караџића, генерала Ратка Младића и председника Србије Слободана Милошевића, да су одговорни за ратне злочине у Босни – била је то оптужба за коју је Иглбергер касније изјавио да је њоме хтео да изврши притисак на Србе да попусте пре надолазеће зиме.Два дана након што је Иглбергер најавио промене у америчкој политици, Вашингтон је извршио притисак да Савет безбедности усвоји резолуцију којом се, према овлашћењу УН, одобрава строга примена зоне забрањеног лета над Босном и Херцеговином. Вашингтон је наменио нову улогу НАТО-у пошто је према прописаним плановима НАТО распоређен да обезбеђује зону забрањеног лета. Званичници Пентагона су већ до 15-ог децембра 1992-е разрадили планове за евентуалне ваздушне ударе на српске циљеве. Новим, агресивним приступом, до 17-ог децембра 1992-е, Вашингтон је био у стању да убеди Савет безбедности УН да употреби НАТО у примени забране српских војних летова изнад Босне.

Међутим, америчка администрација остала је и даље подељена по питању примене зоне забрањеног лета. Министарство одбране било је против примене америчке авијације у Босни, операције коју су описали као скупу, ризичну и опасно неизвесну, док је Стејт Департмент вршио притисак да акција САД буде снажнија. Пошто је долазећа Клинтонова администрација ускоро требало да преузме власт у Вашингтону, Државни секретар Иглбергер био је у прилици последњи пут да напусти свој положај као човек од акције. За одлуку Бушове администрације да промени политику, речено је да се заснивала на дубокој фрустрацији због настављања рата у Босни, неуспеха да се ситуација поправи међународним посредовањем и санкцијама против Срба као и већом политичком и подршком јавности у САД и Европи за предузимање акције да би се зауставили телевизијски ужаси у Босни. Међутим, други фактори допринели су таквој одлуци – укључујући притисак исламских савезника на Вашингтон, притисак од стране америчких медија који су све више били интервенционистички, притисак босанских активиста као и активно лобирање званичника босанских Муслимана. Други, још циничнији разлог за ову промену политике био је тај што одлазећа републиканска администрација није имала никаквог подстрека да буде опрезна. Као одговор на вишемесечне критике Била Клинтона против администрације која није предузимала одговарајуће акције у Босни, председник Буш је вероватно одлучио да иде напред и уради оно што је Клинтон хтео. Повећано америчко војно учешће у Босни значило је да ће нова Клинтонова администрација морати да се суочи са последицама – као што је Ђонсон за Ричарда Никсона оставио легат веће умешаности у Вијетнаму. Ричард Холбрук, амерички преговарач за Босну, касније је написао: “ако буде промене у администрацијама, Босна би била најгора врста завештања која се може замислити – то би била освета Ђорђа Буша и Ларија Иглбергера ако победи Клинтон.”

http://www.serbianinstitute.com/books_War_of_Words_6_POGLAVLJE.htm