ЂОРЂО ЂОКО МАЗАЛИЋ 

djoko.jpg
Подели:

ЂОРЂО ЂОКО МАЗАЛИЋ
(Костајница, Босанска Крајина, 05.05.1888 — Сарајево, 28.02.1975)  сликар, историчар уметности

 „Аутопортрет са псом“

Основну школу завршио је у Приједору 1898. а матурирао у Великој гимназији у Сарајеву 1909. Професор цртања Ф. Велц га је први поучавао сликарској уметности, а свраћао је и у атеље Ј. К. Јаневског код кога је учио и Јован Бијелић. Студирао је на Високој школи ликовних уметности у Будимпешти, где је завршио први семестар прве године (1911) и други семестар друге године (1914). У пролеће 1911. боравио је у Бечу и обилазио музеје и уметничке збирке. Брзо је напредовао у савладавању сликарске вештине, па је већ наредне године у оквиру Друштва „Медулић“ излагао на ИВ југословенској изложби у Београду, те на заједничкој изложби са Ј. Бијелићем и Петром Тијешићем у Сарајеву. Даље школовање омео је Први светски рат, будући да је 1914. интерниран у Арад а одатле упућен на ратиште. Био је на разним фронтовима од Карпата до Соме, а најдуже на италијанском фронту (1916—1918), цртајући и сликајући кад год му се пружила прилика. У јесен 1917. допуштено му је да дође у Сарајево ради учешћа на Изложби уметника из Босне и Херцеговине у организацији Земаљске владе. После рата био је активан у Друштву уметника СХС у Сарајеву, па у загребачкој секцији Савеза југословенских уметника „Лада“. Имао је четири самосталне изложбе у Загребу од 1919. до 1922. Од свог уметничког рада живео је до женидбе са Маријом Фишер јануара 1923. Потом је био учитељ вештина, прво у ИИ мушкој гимназији у Сарајеву а од наредне године до 1945. у женској гимназији. Одлуком Министарства просвете одобрено му је одсуство без права на принадлежности (1. X 1927 — 30. ВИ 1928) које је провео у Београду, у кући своје сестре балерине Олге Торес-Грбић, сликајући и припремајући испит за учитеља цртања у средњим школама. Испит је положио априла 1928. у Београду. Суделовао је у раду група Четворица (1929— 1930) и Круг (1935—1937) и у оснивању Галерије слика при Земаљском музеју у Сарајеву (1930), којом је руководио до 1943. Атеље који је имао у Београду изгорео је са свим сликама за време бомбардовања. После Другог светског рата био је професор гимназије у Травнику (1946—1953) а потом је радио у Заводу за заштиту споменика културе, где је пензионисан као виши научни сарадник.

У његовом сликарском раду могу се разликовати четири фазе. У првој је сликао пејзаже и жанр-призоре под утицајем академизма, симболизма, сецесије, пленеризма и елемената експресионизма (Брање, 1913; Копачи, 1918; Месечина, 1919; Овнови, 1919; Коцкари, 1920; Осуђени, око 1920; Предео с бијелом кућом, око 1920; Продавач ћилима, са аутопортретом у присутној личности у жирадо шеширу, 1921; Рано пролеће, око 1921; Путници, 1922). У другој фази (1925—1930) сликао је портрете, композиције, актове и пејзаже у духу магичног реализма (Бијег у Египат, 1926; Херојски крај, 1927; Аутопортрет са псом, 1927). Око 1930. усредсређује се на боју и омекшава форму (Село у Босни, око 1931; Мотив са старим градом, око 1931; На стијени, 1932—33; Сутон, око 1933; Портрет супруге, око 1937). У трећој фази, која би се могла назвати фазом поетског реализма, уочавају се два типа пејзажа: један чвршћих облика, планински пејзаж Босне, и други, треперав, равничарски пејзаж Посавине, чудесних валерских градација (Предвечерје на Сави, 1932—1933; Мотив из Посавине, 1934). У четвртој, послератној фази, преокупиран је пејзажом који начином сликања подсећа на импресионизам, експресионизам и апстракцију (Разговор с цвијећем, 1965).

Између два светска рата писао је ликовне критике, бавио се рестаурирањем и конзервирањем слика и уметничких предмета, писао чланке и студије о иконама, о технологији старих иконописаца и о старим босанским градовима. За дело Сликарска умјетност у Босни и Херцеговини у турско доба добио је 27-јулску награду Босне и Херцеговине (1966). Умјетничка галерија БиХ у Сарајеву приредила му је ретроспективну изложбу с каталогом и библиографијом његових радова и радова о њему (1970). Дела му се налазе у Уметничкој галерији БиХ, Музеју града Сарајева, Етнографском музеју у Београду и др., као и у приватном власништву. Породично презиме Мазалица променио је у Мазалић.

ДЕЛА: књиге: Сликарска умјетност у Босни и Херцеговини у Турско доба (1500—1878), Сарајево 1965; Лексикон умјетника сликара, вајара, градитеља, златара, калиграфа и других који су радили у Босни и Херцеговини, Сарајево 1967.

ЛИТЕРАТУРА: Азра Бегић, Ђоко Мазалић (ретроспектива), Сарајево 1970; Лазар Трифуновић, Тешки задаци, трагичне судбине, Политика, 9. В 1970, 14; Витомир Србљановић, Снажна сликарска личност. Поводом ретроспективне изложбе Ђоке Мазалића у Експозитури Умјетничке галерије БиХ у Мостару, Слобода, Мостар, 22. ВИ 1970, 7.

М. Радић
Одабране биографије (V том) | Матица Српска

http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=254.0

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top