Тај пролетерски маршал отерао је у смрт стотине хиљада за симбол петокраке, одузевши им крст, а сахранио се без тог симбола.
Три телевизијске емисије „Мемоари“, показују, разоткривају велике биографске лажи: тај „млади социјалист“ није био антимилитариста у Првом светском рату, него одличан аустроугарски ратник, одликован медаљом за храброст; тај „металац“ није био учесник у Октобарској револуцији, што су били хиљаде Југословена, Срба, сељака и радника, него се женио и чувао главу, бежећи из Петрограда у Сибир, а потом из Сибира у Хрватску; тај комунист је врло вешто прикрио свој коминтерновски период. Чак је изјавио како је знао да се слушају разговори у собама „Лукса“ и Коминтерни! Признаје да је ћутао и ни с ким није разговарао о политици и догађајима. Журио је да клисне из Москве, што даље од очију Стаљинових агената. А говорећи о партији у земљи до 1941, потпуно је прећутао Србију и Београд, само зато да не би поменуо Ранковића и Ђиласа. Лаже тај „великан епохе“, лаже као мали ловац.
Основна његова моћ: лукавство. Тиберијевско лукавство. Притворство. Велики лицемер. Те две особине довољне су да га у једном покрету, какав је био комунистички, учине вођом и „творцем“ победа! И као што је с тим својим карактерним својством успео да заузме место које је заузео у КПЈ, и потом у држави и свету, он би, како је изјавио немачким индустријалцима, да није постао комуниста, постао велики капиталиста.
Он је слободу захтевао само за себе. И кад је говорио о националној слободи, мислио је на слободу којом он управља и господари.
Удворство, полтронство, улагивање Титу, били су одувек развијени, особито после смакнућа Ранковића са лажним оптужбама. То политичко и морално понашање Титових сарадника попримило је размере које је имало у Тиберијевом добу. То зло је разорило римску империју; то зло разорило је и све „диктатуре пролетаријата“; оно је партијске вође претворило у класичне апсолутисте и деспоте с дворовима на којима су владали обичаји, закон и права старих дворова. Комунистичка власт постала је покварена и прљава као и све власти прије ње….
Нека му је вечна слава и хвала што ме учинио својим непријатељем. Што ме прогонио због истине и приморао да широко отворених очију гледам стварност; што ме својом мржњом приморао да угасим своје мржње према противницима Титовог социјализма; што ме прогоном уразумио да све прогоњене разумем боље но што сам их разумео; што ме подстакао да преиспитам своја идеолошка уверења и погледам „наше револуционарне тековине“ и са становишта поражених; што ми је одузео политичку победу и сврстао ме међу побеђене; што ми је помогао да критичније мислим о свету и људима но што бих мислио као његов истомишљеник; што ме ослободио идеолошких заблуда и илузија па могу као писац да гледам свет; што поводом његове смрти нисам морао да дајем изјаве новинама и телевизији; што у овим данима монстр-сахране нисам међу ожалошћенима… Што ћу о њему писати као његов противник. Што ћу умрети као противник његових присталица…
Из књиге: Добрица Ћосић, Промене, Нови Сад, 1992, 40-43.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.